Bananas (1971)*

U prethodnom tekstu sam napisao da uspeh prvog filma Take money and run nije ostao neprimećen, pa je vrlo brzo stigla ponuda od producentske kuće „United Artist“. Ugovor koji je Vudi potpisao obavezivao ga je na tri filma za koje će biti plaćen po 350 000 dolara plus 50% čiste dobiti od svakog. Budžeti za filmove su bili isti kao i za prethodni, 2 000 000 dolara uz napomenu da će, ako prekorači ovu sumu, morati da iz svog džepa plati zajedno sa svojim agentima. Ono što je Alenu bilo najbitnije jeste potpuna sloboda koju  je dobio. Niko se neće mešati u njegov rad niti davati bilo kakve primedbe.

BananasPrvi scenario koji je napisao i predao svojim agentima bila je drama. Nije im se svidela ideja da čovek koji gradi karijeru na komediji pređe u ovom momentu na drugi žanr. Mislili su da će biti bolje ako nastavi sa komedijom kako bi sakupio što više iskustva kao reditelj, a da kasnije radi šta želi . Vudi se opet obraća svom prijatelju i scenaristi Mikiju R. (Mickey Rose). Iz ove saradnje izlazi za tri nedelje gotov scenario za Bananas, koji je nastao na njihovom zajedničkom scenariju napisanom 1966. pod nazivom The Weirdo. Glavni junak Filding Meliš (Fielding Mellish), kojeg igra Vudi Alen, radi na testiranju novih proizvoda, uglavnom beskorisnih i opasnih. (Scena u kojoj Filding na poslu testira proizvode je inspirisana sa Čaplinovom filmom Moderno doba ) Njegov usamljenički život se menja kada na njegova vrata zakuca studentkinja i politička aktivistkinja Nensi (Louise Lasser), da potpiše peticiju za podršku gerilskim snagama južnoameričke države San Markos u borbi protiv tamošnjeg diktatora. Filding se zaljubljuje u Nensi i postaje politički aktivista. Nensi ga nakon nekog vremena napušta, a on odlučuje da ode u San Markos i sam postane revolucionar. Spletom revolucionarnih i komičnih okolnosti Filding postaje predsednik San Markosa. Kao predsednik, maskiran, posećuje USA, svoju domovinu, gde biva prepoznat i izveden pred sud. Film je postigao uspeh i kod kritike i kod gledalaca, a producenti su vratili uložen novac.

I u ovom filmu Vudi Alen koristi sličan pristup kao i u prethodnom. Dokumentaristički pristup je ovde zamenjen direktnim prenosom događaja. Ima u filmu slepstik  komedije praćene muzikom, kao i humora, parodije, satire i spoja nezavisnih kratkih zapleta koji se nižu kao u stend-ap nastupu komičara. Vudi Alen je rekao da mu je cilj bio da napravi smešan i zabavan film brzog tempa, gde će šale ići jedna za drugom. To je i najbolji opis ovog filma. Ovaj postupak je uticao na nekoherentnost filma. U svojim beleškama sam našao da je neko napisao da je film „predivno nekoherentan“. Ne znam ko je tačno ovo rekao, ali to je samo zato što ponekad ne mogu da pročitam svoj rukopis. U ovom filmu Vudi prvi put leži na krevetu kod psihoterapeuta dok mu duhovito objašnjava delove svog života i svakodnevice, što će gotovo po pravilu koristiti u svojim filmovima.

Video u kojem Woody Allen najvljuje ovaj film

Naslov filma ima više značenja. U žargonu ono znači ludo, blesavo, šašavo (crazy), mada više ukazuje na termin „banana republike”, koje su se tih godina množile po Južnoj Americi pod budnim okom Henrija Kisindžera (Henry Kissinger), američkog ministra inostranih poslova u Niksonovoj administraciji. Kada američki vojnici, u avionu koji je upućen prema San Markosu, razgovaraju o tome gde zapravo idu, pokazuju da ne znaju tačno, kao ni koga treba da podrže od sukobljenih strana, ali su sigurni da deo administracije podržava jedne, a deo druge, za svaki slučaj.

Upečatljive su i scene u sudu koje podsećaju na zloglasni lov na veštice koji je vodio senator Džozef Mekartni (Joseph McCarthy). Urnebesno je pojavljivanje šefa FBI Edgara Huvera (Edgar Hoover) kao svedoka na suđenju kojeg glumi žena, crnkinja, uz objašnjenje da je zbog mnogobrojnih neprijatelja morao maskiran doći na suđenje. Vudi Alen daje satirični prikaz politike USA kao i mita Kubanske revolucije. Iako ismeva i revolucionare, on jasno naznačava svoje levičarsko opredeljenje kritikujući američko mešanje u politički život drugih zemalja kao i licemerni odnos političke elite prema zemljama Južne Amerike. Ismeva militarizam i mnogobrojne vojne akcije Amerike koje se pokreću i opravdavaju strahom od širenja komunizma. Na meti njegove satire su i južnoamerički diktatori sa svojim pompeznim uniformama, komičnom verom u svoju veličinu i sudbonosnu vezanost svoje ličnosti za dobro države. Ni vođe revolucije ne prolaze ništa bolje pošto, nakon pobede, postaju opsednuti sami sobom, vrlo sličnom vezanošću svoje ličnosti za sudbinu države. Satira je u ovom filmu dobila mnogo više prostora nego u prethodnom ali je i dalje pod senkom humora. Posebno mi je interesantna njegova kritika tabloidnih medija, tabloidnog novinarstva i nečega što danas zovemo realiti televizijskim programima.

WAB

U prvoj sceni imamo direktan prenos ubistva predsednika San Markosa sa komentatorima koji uživo prenose i komentarišu događaj kao da je u pitanju sportski prenos. Ne izostaje ni pokušaj intervjua sa predsednikom koji umire, kao ni intervju sa njegovim naslednikom koji je organizovao atentat. Tu se jasno vidi koliko su takvi događaji postali normalni, a takođe i pažljivo planirani, uz pomoć američke administracije, tako da su komentatori znali unapred sve detalje atentata. Za tabloidne medije ovakvi događaji su bili prave poslastice koje su osiguravale visoku gledanost i prodaju, naravno, bez mnogo uplitanja u pozadinu i suštinu svega. U poslednjoj sceni naći ćemo ismejavanje onoga što danas zovemo realiti programima. Filding i Nensi javno ispred kamera, ispred gledalaca koji sede pored njihovog kreveta, kao i pred milionskim tv auditorijumom, imaju svoju prvu bračnu noć. Kao i prva scena, i ova je propraćena stručnim opaskama komentatora koji opisuju svaki njihov pokret. Ne nedostaje ni intervju sa akterima gde opisuju svoje taktike i sam doživljaj. Jasno je da je reč o kritici tabloidnih medija koji su u stanju da za veću gledanost i veću prodaju učine sve, pa i da direktno prenose ubistva, kao i da uđu u spavaće sobe. Ovaj fenomen imamo i danas u mnogo brutalnijoj formi.

Vudi Alen se ismejavanju ovog fenomena vraćao više puta, kao na primer u jednom od poslednjih filmova From Rome with love gde je fenomenalni Roberto Benini odigrao žrtvu i junaka tabloidnih medija.

Satira nije ono što je Vudi Alen stavio na prvo mesto u ovom filmu, već čisti humor. Želeo je da film bude smešan i u tome je uspeo. Često se u kritikama spominje uticaj filmova Braće Marks, a posebno filma Duck Soup, što je verovatno tačno. U oba filma se ismevaju vlastodržci, njihove apsurdne odluke i odnos prema građanima. U filmu Bananas, na primer, prve odluke novog gerilskog predsednika su da će službeni jezik države biti švedski, da svi moraju menjati donji veš svakih sat vremena i da ga moraju nositi preko odeće kako bi nova vlast  mogla kontrolisati da li se građani pridržavaju pravila. Postoji i scena kada diktator po dolasku na vlast staje na veliku vagu da dobije onu količinu stajskog đubriva koliko je težak, mada je očekivao da to budu dijamanti ili zlato. U drugoj sceni diktator kaže da će ga u slučaju gerilske nadmoći braniti UJA sa kojom je postigao dogovor. Njegov general ga ispravlja objašnjavajući da nije UJA već CIA i da je UJA zapravo Ujedinjeni Jevrejski Apel. Rezultat svega ovoga je da se u opštem revolucionarnom metežu pojavljuju i jevrejski rabini koji od svih aktera traže pare za svoje ciljeve. Ovo su neki od dijaloga iz filma.

−      Da li si nekada bio u Danskoj?

−      Bio sam, da, u Vatikanu.

−      Vatikanu? Vatikan je u Rimu.

−      Dobro im je išlo u Rimu, tako da su otvorili jedan i u Danskoj.

−      Volim te. Volim te.

−      Kaži mi to na francuskom, molim te.

−      Ne znam francuski, može na hebrejskom?

−      Filding Meliš je proglašen krivim za izdaju i osuđen na 15 godina zatvora. Sudija je to poništio za obećanje da se Meliš neće preseliti u njegovo susedstvo.

Bananas je film koji je pravljen sa ciljem da nasmeje i u tome uspeva. I ne samo to, on sa podsmehom dekonstruiše političko licemerje i političke mitove svih strana. Možda je u nekim momentima Vudijeva rediteljska ruka nesigurna i nedovoljno jasna, u nekim drugim nudi rešenja koja film čine na momente nekoherentnim (pri ovome ne smemo zaboraviti ograničen budžet koji je uticao na nekoliko važnih modifikacija scenarija), ali dobijamo mnogo duhovitih i smešnih scena gde njegov jedinstveni talenat da nasmeje, njegov humoristički talenat, dolazi do punog izražaja. Taj talenat je takve prirode da Vudi, kao i u svojim stend-ap nastupima, uspeva da ubedi gledaoce da se sve ono o čemu im priča u stvari desilo lično njemu. Da on zapravo ne glumi, već da je to njegova ispovest. U tom smislu, doživljaji Fildinga Meliša su samo jedna od epizoda iz života Virdžila Starkvela (Take the money and run) ili obrnuto, odnosno da su neki delovi njihove priče nešto što je intimna ispovest Vudija Alena. On je komičar kome se veruje što je, čini mi se, glavni uslov da se nasmeje publika. U filmu je toliko mnogo humora da on zahteva više od jednog gledanja kako bi se sve otkrilo.

Pre nego što sam napisao ovaj tekst, pogledao sam film po ko zna koji put i opet sam se smejao i uživao jednako kao i prvi put.

Bob Lebowski

*Sve podatke o ličnom životu Vudi Alena i dešavanjima pre i za vreme snimanja našao u knjizi „Sve o Vudi Alenu“ od Septimo Arte, u mojim beleškama iz mnogobrojnih intervjua Vudi Alena čije sam delove poslednjih nekoliko godina zapisivao kao i u dokumentarnom filmu o Vudi Alenu iz 2011, od Robert B. Weide.
Bob Lebowski Written by:

facebook comments:

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *