Buđenje

Već duže vremena se osećao bestelesno. U početku je mislio da je u pitanju osećaj usamljenosti ali sada više nije siguran. Možda  bestelesno nije bio potpuno ispravan izraz ali bio je najbliži onome kako se osećao. Tragao je za rečima koje će bolje objasniti ono što oseća ali ih nije nalazio, kao da su se negde sakrile da nikada ne budu pronađene. Sa ovim mislima je sinoć zaspao i sada se sa njima  budi i zbog toga mu se čini da je spavao tek nekoliko minuta. I zaista ničega nema između noći i dana, samo se beskonačno smenjuju.

Otvorio je oči, kao i svako jutro pet minuta pre nego što je sat trebao da ga probudi, i  čeka da se oglasi alarm onim nesnosnim zvukom ponavljajuće svakodnevnice. Tih pet minuta u krevetu sa očima uprtim u ka plafonu koristi uvek za svoje telo. Pomera palac na nozi i kaže sebi ovo je palac a onda to učini sa rukom, nosem, nogom, kolenom, trbušnim mišićima, laktom i udom u jutarnjoj erekciji.  I pored ove jutarnje molitve svom telu osećao se kao da je sastavljen od odbljesaka transecedentnisti. Nakon pet minuta koncentracije na svoje telo, oglašava se alarm i prekida ga u molitvi, kao da ga ponovo budi. Čini mu se da to prvo buđenje i nije bilo pravo buđenje već samo neki prelaz iz sna u stvarnost a alarm digitalnog sata ga konačno i potpuno dovodi u stvaran svet.

Uključuje svetlo, radio i kompjuter a zatim u mikro-talasnu stavlja jedno parčeta pice od sinoć i uključuje elektični čajnik. Koliko samo energije treba  da se uloži u jedno buđenje kao da pokrećeš nekakvu ogromnu mašinu. Sa radija dopire živaho i iritirajuće brbljanje voditelja pa stiska dugmad gde je prethodno umemorisao stanice, u nadi da će naći bilo kakav zvuk osim ljudskog govora. Tek na poslednjem mestu nalazi ono što mu trenutno odgovara. Klasična muzika koja plovi kroz prostor i prati ga sve do kupatila gde nestaje tek kada voda iz tuša počne da pada po njegovom telu a on ima snažan osećaj da sve to sa strane posmatra. Ima snažan osećaj da sedi negde u uglu kupatila i posmatra sebe u kadi.

Nakon tuširanja stoji ispred ogledala i gleda svoje lice u ogledalu. Nije mu prijalo da to radi ali morao je svakog dana da se obrije zbog posla. Nanosi penu za brijanje trudeći se da ne uhvati svoj pogled u ogledalu. Osećao se neprijatno u takvim momentima kao da ga neko posmatra sa druge strane i zato sve radi ubrzano.  Primećuje malu posekotinu negde ispod uveta i krv koja se meša sa kremom. Suvim prstom prelazi preko rane a onda posmatra kako se polako formira kap krvi koja se, kada postane dovoljno velika i primetna sili teže, pretvara u trag koji se sliva niz vrat i odvaja jedan deo njegovog tela od organske matrice. Još jedno buđenje. Ispira taj deo vodom i stavlja na njega komad belog toalet papira koji u istom moment dobija boju krvi.

Zaliva kafu i šećer vodom,  uzima komad pice i sve odnosi za radni sto gde je kompjuter već  podigao operativni sistem. Pokreti su mu spori i bzvoljni kao da se nalazi u kavezu. Spaja se na server  firme da proveri da li je sve uredu. Nalazi jedan problem koji nije toliko velik i rešava da ga opravi tek kada dođe na posao. Čini mu se da bi danas bilo kakav problem ostavio za kasnije. Nema nikave ambicije samo nemu spremnost da uradi ono što je potrebno u pravo vreme i kako je to već neko zamislio. Nije verovao u to što radi kao što nije verovao u bilo šta drugo na svetu osim u saznanje da svetom ipak vlada haos i slučajnost uprkos tehnologiji koja je sve svodila na matematiku i višak budućnosti koja sužuje sadašnjost. U njegovom poslu svaki mogući događaj ima jasno unapred definisanu  akciju koja ga poput vremplova vodi u budućnost kao kada je kupio stan na kredit i napunio ga sa istom. Stan pun budućnosti kao život sa smrću i način da se umre još dok si živ. Usput proverava email i preleće pogledom preko vesti u svetu iz čiste navike kao što odmah nakon toga proverava račun na banci tek toliko da se podseti da poseduje neki novac koji mu daje mu neki okvir,  formu i temelj egzistencije, nešto što ga čini delom sveta.

Stoji ispred zgrade i posmatra nebo dok pod prstima oseća na bradi, tik ispod uveta, parče papira skoreno od krvi. Lagano ga skida i tako ponovo otvara ranu iz koje opet kreće krv pa vadi maramicu iz dzepa, kojom snažno pritiska lice. Seda u auto i prvo se ogleda u retrovizoru i zaključuje da je krv stala a rana prilično vidljiva i drago mu je zbog toga jer ga to podseća da je živ i da je osećaj bestelesnosti  lažan. Možda bi mogao svaki dan da se poseče na isti način i time odagna misao o beztelesnosti. Još jedno buđenje. Zamišljeno se osmehuje dok razmišlja kako to i nije loš način da se podsetiš da si živ. Auto je staro i treba mu vremena da ga nastartuje. Radi sve strpljivo i bez žurbe jer može da se pojavi na poslu od osam do deset i u zavisnosti od toga odradi svojih osam sati. Ruke su mu na volanu i zamišljeno gleda napolje dok autu daje vremena da se predomisli i konačno se se pokrene.  Iz zgrade izlazi, užurbanim korakom,  žena sa detetom i to ga vraća iz zamišljenosti. Korak joj je odlučan a listovi imaju onu liniju zbog koje mu telo na momenat prožme drhtaj koji ga ponovo budi. Zamišlja je golu na krevetu kako leži na stomaku dok joj zrak sunca prelazi preko leđa ali ne vidi sebe pa čak ne može ni mislima stvoriti svoje telo u toj maštariji. Kako je došlo do toga da ne možemo da zamslimo svoje telo pita se u ovom momentu ali cela misao posle nekoliko sekundi i nestaje u fejdautu mešajući se za zvukom rada motora i osećajem da se još nije probudio.

Štikle na njenim nogama nose nervozni  zvuk kašnjenja ali i pouzdan dokaz da se kreće jer da nije tog zvuka mislila bi da lebdi poput duha. Dete od pet godina je podigla u naručije dok joj sa ramena visi velika crvena kožna torba. Dete je pospano a svaki ženin korak ga malo prodrmusa i budi iz mikro sna. Žuri prema obdaništu koje se nalazi na kraju parka, preko puta, i razmišlja o tome da što nam je destinacija bliže mi više kasnimo kao da se predajemo pred samim ciljem. Silazi niz stepenice u park i oseća  bol u nozi zbog žulja koji tek što je počeo da zarasta. Razmišlja kako je to već treće buđenje od jutros. Prvi put se probudila sama i odšetala do kuhinje da skuva kafu. Drugi put se probudila kada se nevoljno otvorio oči njen mali sin a ona osetila tugu na sekundu zbog ove neminovnovnosti ali kako se nikada ne probudimo do kraja odmah je počela da ga oblači onako dremljivog.

Juče je stigla alimentacija sa mesec dan kašnjenja ali i zbog toga je bila zahvalna samo kada je uspela da se probudi iz braka u kojem je muž tukao. Samo se jednog dana trgla uzela dete i otišla u novi san. Volela je tu lakoću kojom je otišla, gotovo kao što voli svoje dete, i sa kojom živi i dan danas kao da je sa njom rođena. On je bio gad ali ga još uvek voli jedim delom sebe i ne može sebi u potpunosti objasniti sve to osim da je u tragovima ostala ona zavisnost od njega koju je imala jer nije imala nikakva primanja. Nije imala račun na banci niti je znala kolio on tačno ima platu na kraju nije znala ništa o njegovom poslu. Bio je nekakav menadzer nečega i radio je negde. Ni ljubav ni mržnja ne nastaju lako jedino zavisnost se prikade nekako krijući,  sa leđa i uspava vas tako da ni ne primetite ne ostavljajući mesta za bilo šta drugo jer je kao gusta želatinozna materija koji zauzima sav mogući prostor.

Sada je već u parku i spušta dete da samo hoda pošto je proverila koliko je sati i shvatila da će ipak stići na vreme i bez žurbe. Do malopre je mislila da kasni ali sada vreme ima drugačiji tok i značenje i time kao da uspostavlja nove oblike sveta oko nje. Parkom protrčava veliki crni pas i ona privlači dete ka sebi ponovo se budeći .

Sinoć je u krevetu pročitala poslednje stranice knjige koja ju je probudila samo na momenat kao da je stvarnost samo mikro stvarnost. Ne dugo zatim je opet zaspala. Vrela mirisna kupka i orgazam u kadi uzeli su iz nje poslednju energiju tog dana ostavivši tek toliko da u bade mantilu legne u krevet i polako sklopi oči. U osam mora biti u maloj kockarnicu gde radi za kao kelnerica. Deset bleštavih mašina za igre na sreću i pet stolova i ljudi koji ubacuju žetone boje zlata u nadi da će nešto dobiti, da će pobediti sistem koji ih melje. Protok novca oko nje kroz mašine i ljude čini joj se kao krvotok nekog nevidljivog i sveprožimućeg sistema.

Uključuje radio u autu i nalazi stanicu koja daje obaveštenja o stanju puteva u gradu. Navigacija ga je navodila kuda da ide, glas sa radija koje delove grada da izbegava sve kontrolisano iz satelita koji se nevidljivo kreće iznad planete.  Kad još doda i kamere kojima je bio prekriven svaki deo puta shvata da su možda božiji putevi nepredvidivi ali naši su više nego mapirani. Svaki moj korak je zabeležen i spakovan na hard disk kao nekakav oblik besmrtnosti. Dovoljno je uzeti sve podatke iz njegove navigacije, sve sa njegovog kompjutera, sve transakcije iz banke i sve sa kamera koje su ga snimile i dobiće se jedan prilično precizno mapiran život. Zamišlja kako neko za hiljadu godina posmatra sve te podatke i rekonstruiše njegov život. Jedino živo u ljudima je ono što o njima ne znamo ali ovo je vreme kada tajne nisu poželjne. Ono što ne znamo  od nas pravi bolje ljude. Opet se budi ali samo na treptaj oka.

Upao je u gužvu i tek ponekad pomeri auto par metara a onda dugo čekanje. Ne smeta mu to, čak šta više dobro se oseća za razliku od ostalih dana kada je uglavnom nervozan zbog ovakvih stvari. Prebacuje na drugu stanicu jer mu i onako nije važno koji deo grada mora da izbegava jer i tako ne može da ode odavde. Savija ruke iza glave i ponovo razmišlja o ženi koju je video ispred zgrade.U mislima vidi samo njene korake i neprestano ih iznova vraća nazad. Bilo je nešto u tom koraku za njega ne dokučivo, nešto što je budilo želju da sazna  šta se sve krije iza. Istina prvo ju je zamislio golu na krevetu ali tak sada shvata da taj korak nije povezan sa tim već je projekcija neke suštine koja mu je ovog mometa izmicala ali možda baš zato i bila važna. Iako su mu oči zatvorene čini mu se da ih je upravo otvorio. Doselila se pre pola godine i živi dva sprata iznad njega.  Nekoliko usputnih pozdrava dvoje ljudi spojenih zajedničkim prebivalištem i to je sve.

Čuje se glasan zvuk sirene auta što ga tera da otvori oči i pomeri auto nekoliko metara dalje iako je svestan da je još uvek na istom mestu.

U kockarnici je dočekuje ustajali vazduh kao neka organska smesa dima od cigareta, ljudskog znoja i alkohola na koju se nikako nije mogla navići. Otvorila je vrata i uključila ventilaciju a zatim izašla napolje na ulicu i zapalila cigaretu kako bi smirila mučninu u stomaku. Posmatra preko puta veliki tržni centar sa stotinama prodavnica i pompeznim ulazom koji polako guta ljude. Ispod tržnog centra je metro stanica. Misli na tu ogromnu masu ljudi koja struji, poput krvotoka, tim čvorištem od betona, metala i stakla. Posmatrala je dve godine, iz dana u dan, gradnju ovog tržnog centra i videla kao se plete nejgova utroba od svih mogućih materijala i uvek ga je gledala na takav način, ogoljenog i providnog čak i sada kada je bio završen. Ceo taj proces joj je izgledao kao stvaranje novog bića. Jedan čovek je naslonjen na mermerom obložen stub stajao i čitao novine dok je čekao autobus ispred tržnog centra. On u tom prizoru može da prestavi čoveka, sa svim onim što se krije ispod kože, kako je spojen krvnim sudovima na svu onu smesu betona, armature, kablova i izolacije koja se krila ispod mermera. Opet se budi.  Jasno ispod površine vidi tu čudesnu simbiozu organskog i neorganskog ali iz nekog razloga ne može dovoljno da se začudi i zato odlazi nazad u kockarnicu.

Vazduh je sada malo podnošljiviji i vreme je da uključi mašinu za kafu i aparate za kockanje.  Ceo taj kockarski deo postaje kao slika iz nekakvog pogrešnog kalideoskopa, previše osvetljenog i zasnovanog na nekoj drugačijoj vrsti formalne logike koja se otima bilo kakavom shvatanju . Već godinu dana posmatra ljude za ovim aparatima i ni jednom ne može da zapamti lice kao da su neprestano goli. Uglavnom prilaze šanku i nemo menjaju novac za žetone i nedugo zatim polako nestaju čim sednu za prvi aparat kao da nestaju u živom blatu. Ponekada pomisli da ustvari živi od ove nesreće drugih i ta misao je muči ali na isti način i sa istom učestalošću joj se javlja i misao o smrti, dakle veoma retko i u tim kratkim momentima joj se čini da su joj čula izoštrenija a misao jasna kao kapi jutarnje rose, kao slika buđenja.

Kako još nema nikog u kockarnici izlazi opet napolje i tek sada primećuje da je na platou ispred ulaza u tržni centar poređano desetak plastičnih kanti za smeće sa dva točka i natpisima za odgovarajuću vrstu smeća kojoj su namenjene. Tu je i nekoliko štandova sa prospektima i obaveštenjima za kojima stoje ljudi u zelenim uniformama. Tačno u sredini se nalazi nekoliko stolova i klupa sa gomilom pribora za crtanje.   Svemu tome prilazi grupa dece od oko pet godina u zelenim fluoroscentnim prslucima i pomalo haotičnoj koloni po dva, predvođeni sa dve učiteljice, jednom na čelu i drugom na kraju kolone. U toj grupi bezbrižnosti i osmeha vidi svog sina što čini da joj se disanje zautavi na nekoliko sekundi. Ima ispred sebe nešto što nije očekivala i nešto o čemu još nema nikavo mišljnje samo navalu osećanja. Njeno dete će tamo kroz igru i crtanje učiti pravilno da raspoređuje otpad kako kakav obred inicijacije u društvo.  Otpad je deo društva kao, institucije, pešački prelaz  ili bilo šta drugo. Iznenađena je i sama koliko joj je ova misao prihvatljiva iako o ovome nije ranije razmišljala ali sama lakoća logike u ovoj misli u njoj budi sumnju.  Naučila je da neveruje stvarima koje se lako nameću. U ovom trenutku ima samo jednu želju a to je da ode i nežno zagrli svoje dete i nasloni njegovu malu glavicu na svoje grudi i još jednom se probudi.

Gužva na putu se ne smanjuje. Nepokretnost je sve stopila u jednu masu i onemogućila bilo kakvo referentno telo. Uzima novine u ruke i stavlja na volan. Neka pevačica, ne zna tačno o kome je reč, je neoprezno izašla iz limuzine a fotoreporteri su zaustavili ovaj momenat u vremenu brzim digitalnim fotoaparatima slažući slike u memoriske karte od kojih bi se kasnije mogao napraviti kratak film. Fotografije su brzinom svetlosti strujale kroz internet da bi se pojavile i u novinama, koje drži u ruci, i to preko cele dve strane. Žena izlazi iz niskog auta u neudobnom položaju sa jednom podignutom nogom i pogledom uprtim prema fotografu.  Suknja joj je u tom momentu podignuta i otkriva pogled na njeno mežunožje bez gaćica.  U crvenom krugu malo iznad izvučena je uveličana vagina kako bi je čitalac što jasnije video. Približava novine licu i razaznaje deo kratkih dlačica i jednu polnu usnu koja je nekako čudno iskrivljena tako da ga podseća na nešto drugo a ne na to što zapravo jeste. Ne odvaja pogled od novina i oseća želju da je neko tu sada pored na suvozačevom sedištu i da sa njim podeli ovu sliku, ovaj voajerski doživljaj koji deli sa celim svetom gledajući kroz oči fotografa. Prolazi mu kroz glavu broj pretraživanja na internetu i broj klikova koji su uoptrebljeni samo da se pronađe ova fotografija kao i broj odštampanih strana novina i količina vremena i novca razmenjenog u sve to, dok ga prožima misao da nije siguran ko koga tu posmatra i ko je zapravo tu voajer. Premešta novine u drugu ruku i razmišlja kako se on možda on ogolio pred celim tim voajerskim svetom koji ga posmatra iz novina. Neko gleda mene, neko posmatra mene, neko zna šta mi privlači pažnju kako bi me što bolje osmotrio i izvukao od toga korist, saznao moje želje i misli. Sutra će već prebrojati klikove i prodate časopise i ja ću stajati go ispred njih, go i nemoćan.  I dalje ne može da skine pogled sa međunožja pevačice, kao da je hipnotisan prizorom. Crni automobil, crvena suknja, zbunjeni pogled šofera, fotografi sa svih strana auta, bež kožno sedište i crne cipela sa visokom štiklom sve ima svoje mesto ovde osim vagine koja kao da se pojavljuje iz druge dimenzije, iz drugačijeg načina razmišljanja,  iz narativa koji ne pripada ovom na slici. Čudi ga ovakva misao jer to je samo deo tela ali i deo spektakla koji posmatra.  Dok gleda fotografiju ud mu se sve više ukrućuje. Baca novine na suvozačevo sedište gde ostaju otvorene na strani koju je posmatrao i podiže ruke u vis kao da se tegli nakon spavanja i pada mu na pamet da bi mogao sada ovde da izdrka.

U kockarnicu ulazi prvi gost koji seda pravo za šank bacajuci svoje telo poput pune vreće i traži beherovku. Ona mu uz kratak pozdrav stavlja piće na šank  i vraća se pripremanju stolova.  Ulazi i sledeći gost na identičan način. Sve je prazno i svi smo u nekom vremenu iščekivanja. Mržnja iz straha i ne izvesnosti. Svi oslonci ovog sveta su truli i sada treba napraviti nov iz ničega baš kao što se gradio tržni centar, sloj po sloj,  ispred kojeg sada sedi moje dete i uči o otpadu i kako ga ugraditi u sistem. Odakle ove misli u meni pita sama sebe? Ovo je smislilo moje telo, ovo sam smislila ja samo ne znam kada, možda u snu ili za vreme orgazma. Ponekad mi takve misli padaju u tim momentima ali ih brzo zaboravim, razmišlja dalje. I stvarno u momentu kada orgazam prenosi drhtaje duž celog tela ona misli na  postojanje i u tom momentu ga je na neki način najviše svesna jer  njeno telo  je skoncentrisano na sebe i misli jasno. Ono je moj oslonac jer njemu uvek mogu da verujem. Ono  je ja. I čemu strah od neizvesnosti kada je ustvari  krajnje ishodište jasno?  Ko zna šta će sutra biti? To pitanje je oksimorn.  I prava je sreća da ništa u napred u nama nije zadano samo kod smrti, sve drugo zavisi od tela koje se budi.

Lift ga bešumno podiže na peti sprat prema IT odeljenju i kako je pokazivač spratova u kvaru ostaje mu da poveruje u kretanje kao što bi mogao da veruje u boga. Da se barem čuje škripa kablova ili neko trenje metala o metal bilo bi mu jasno da se kreće. Ipak to kretanje, kada zatvori oči, oseća negde u sebi. Njegovo telo oseća kretanje i on je naučio da mu veruje. Može mu se prepustiti kao kakvom preciznom ontološkom instrumentu. Ono je potvrda i kretanja i postojanja. Zaljubljuje se u ovu misao i istovremeno misli na lepe noge komšinice. Lift se zaustavlja ulazi u kancelariju punu ljudi. Sve je mirno i uzavrelo u isto vreme, oseća to u vazduhu. Zna da se u tim telima sputavaju krikovi koji će ih osloboditi pritiska i konačno probuditi. Odlazi do svog mesta i seda, prethodno ponudivši teskobi pola stolice.

Izašla je još jednom napolje da proveri da li će videti dete ispred tržnog centra ali su već u međuvrenu otišli. Unutra je već pet kockara koji bestelesno sede rukama uraslim u kockarske aparate. Ona se osvrće još jednom po celoj prostoriji i shvata koliko ne podnosi  ovo mesto.  Oseća kako joj crpi snagu sve više. Došla je u Prag sa juga republike i ovde je potpuno sama jer svi njeni prijatelju su ostali dole ako u opšte može više tako da ih  zove. Samoća koja je prožima je izašla iz nedostatka svih onih malih gestova koje, nije nužno dobiti samo od ljudi koje poznaješ jer od njih se sastoje odnosi kao što se svet sastoji od atoma.  Treba joj taj gest u istoj meri kao što joj treba i da ga pruži nekome kako bi se taj drugi osetio dobro u njenom prisustvu. Razočarenje dolazi od zamišljanja idealnog. Svet je u fluidnom haosu i niko ga trenutno ne razume niti ga može protumačiti zato se svaki dan javljaju nove teorije ili prežvakavaju stare. Ljudi se polako spuštaju na zemlju i bude. Otišla je do šanka i sela dok ju je sa velikog ogledala iza posmatrao njen lik.

Obavestio je šefa da će danas otići ranije sa posla mada ni sam nije znao zašto to čini. Nije imao nikakakav plan samo je u jednom momentu nakon ručka osetio potrebu da što pre ode. I tako je ceo dan samo držao miš u ruci i zamišljeno gledao u ekran bez ikakve akcije, bez ikakvih misli. Sada opet sedi na svom radnom mestu i ispisuje reči koje kao da izranjaju iz ekrana kao a su tamo bile vekovima sakrivena a on samo skida slojeve vremena. Piše: “Nebesa su prazna i jalova. Nema krivice a želja je samo želja. Ljubav se preliva. U nama ne postoji ništa što nismo sami izgradili. Moje telo to sam ja kao što su drugi njihova tela. Osloboditi se idealnog. Svako je poseban i jedinstven. Zadovoljstvo.”  Štampa ove reči u nekoliko primerka i pakuje ih sa ostalim svojim stvarima i polazi. U autu još jednom vadi odštampano i glasno čita ali ne prepoznaje svoj glas.

Ona stoji ispred škole i čeka da joj vaspitačica dovede dete. Dete joj trči u susret sa modelom male kante za otpad. Kreću sporim korakom dok joj oduševljeno pokazuje svoju novu igračku. Posle podnevno sunce se probija kroz gusto granje u parku i u tankim nepravilnim trakama pada po putu kojim hodaju. Seda na prvu klupu i posmatra dete koje kratkim štapom šara po zemlji i iscrtava treptaje svog bića.

Izlazi iz auta koji je parkirao u dvorištu zgrade i čeka da se vrata automatski  zatvore. Papire je iz auta savio tako da mu mogu stati u zadnju dzep pantalona. Kreće prema ulazu u zgradu i vadi iz jakne ključeve od stana koji tiho zveckaju. Čuje se škripa otvaranja dvorišnih vrata iz kojih se pojavljuje ona žena od jutros. Otključava vrata i drži ih otovrena dok ona i dete polako prilaze. Njen korak je sada nešto što mu nije strano. Oseća se dobro u momentu kada mu se  zahvaljuje i  osmesi si im prepliću dok  atomi pokreću tako da bude svet.

Bob Lebowski

Bob Lebowski Written by:

facebook comments:

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *