Čitanje je čin hedonizma. Pre nego što su u moj život ušli stripovi a kasnije Ćopić, Karl Maj i ostali pokušavao sam da razaznam natpise na proizvodima u prodavnici. Majka je radila u nekad čuvenom lancu samoposluga što mi je davalo privilegiju da se mogu motati po njenom radnom mestu a da ne ispunim ulogu koja se očekuje od kupca. Kretao sam se od police do police čitajući samo krupne nazive artikala ponekad prekidajući da pitam majku da mi pročita neku od reči koju nisam uspeo dešifrovati. Ponekad mi je uspevalo i bez njene pomoći. Koje je ovo slovo kao O sa crtom po sredini? Na omotu su zrna kafe dakle F. Prijatna groznica zadovoljstva samostalnog saznanja verovatno ne mnogo različita od one kada se shvati neka matematička teorema ili kada arheolog konačno uspe dešifrovati deo egipatskog hijeroglifa. Iako je u prodavnici uvek bilo nekoga, deset zaposlenih i mišterije, bio je to intiman čin. Niko to zadovoljstvo nije osetio osim mene niti posmislio da me ono gura dalje poput poroka koji euforično obuzima konzumenta.
Kada sam pročitao prodavnicu krenuo sam dalje. Čitao sam detalje sa etiketa o sastavu pojedinih proizvoda ili deklaracije sa igračaka koje sam dobijao na poklon. Isto tako sam čitao novčanice koje bih tu i tamo dobio za rođendan ili već neku sličnu priliku. Guverner, banka, umetnik, vrednost novčanice i sve ono što se na njoj bilo napisano. Knjige su za to vreme mirno čekale na policama i, osim nekoliko nasumičnih otvaranja stranica, naš kontakt je bio ograničen na korice.
Velika trafika u centru prepuna novina, časopisa i stripova bila je posebna poslastica. Kao čokot vinove loze koji se savijao pod težinom zrelih sočnih grozdova. Svaki centimetar trafike je bio prekriven časopisima. Čak i strana gde su se nalazila vrata. Prve strane časopisa su imale kratke naznake onoga što se u njima može pročitati tako da je to bilo mnogo više od čitanja naziva proizvoda u prodavnici. Naslov kao što je „Pisma sa Titanika“ bio mi je dovoljan da zamislim šta se sve u članku, koji je bio daleko od mojih očiju, krije. Da ne govorim o naslovima iz stripova. Zagor protiv tamo već nekog i sugestivna slika na koricama stripa. Dovoljno za priču. Tada negde stiže i prelistavanje časopisa koje su kupovali roditelji a nedugo zatim i stripovi koji su kupovani samo meni. Knjige sa polica su se smeškale a najprijatniji osmeh su imali Branko Ćopić i Karl Maj.
U prvi razred osnovne škole sam krenu sa potpuno savladanom veštinom čitanja i pisanja što se pokazalo korisnim zato što mi je omogućilo više vremena posvetim knjigama. Nekada su postojali kompleti literature za školsku lektiru za svaku godinu školovanja. I to sam brzo progutao osim par knjiga kojih se ne sećam ali znam da su bile dosadne. I ovo mi je omogućilo da u kasnijim godinama ne gubim vreme na obaveznu školsku lektiru dajući mi onu količinu dokonosti i slobode koja oslobađa čin čitanja od obaveze. Čitanje nikada nije bilo nešto što se mora već deo mog krvotoka.
Literatura jeste ušla u moj život ali nije bila jedini način čitanja. I dalje sam „čitao“ naslove sa časopisa u trafikama, obaveštenja na oglasnim tablama, savete za zdravlje sa plakata u čekaonici zubara, detalje sa voznih karata, uputstvo za korišćenje miksera, plakate filmova i sve ono gde su se mogle naći reči koje su nosile neku istinu.
Jedno od najuzbudljivijih čitanja koje i danas pamtim je, ako me sećanje dobro služi, Velikog kuvara ili Velikog narodnog kuvara. Nisam siguran da li je to tačan naslov. Velika debela knjiga A4 formata sa oko šest stotina stranica sitno ispisanih slova. Sećam se zelenih korica sa utisnutim zlatnim slovima i težine zbog koje je nije bilo lako čitati je u krevetu. Kuvar nije bio samo spisak namirnica i postupaka. Mogli ste tamo naći savete za uređenje kuhinje, kako izabrati posuđe, načini i vrste serviranja, bonton, savete za higijenu, sve o pojedinim namirnicama i mnogo dugih stvari. Što se tiče recepata bilo je tamo sve što čoveku treba za jedan život. Od pravljenja sredstava za čišćenje, preko alkoholnih pića, sokova, detaljnih informacija o svakoj namirnici, svih mogućih vrsta jela do pripreme zimnice. Čitava filozofija hedonizma kako da sve bude ukusno i lepo. Sve to je bilo napisano pripovedačkim stilom koji je sam po sebi bio uživanje. Kako se odvojiti od takve knjige? I danas ponekad kupim kuvar koji mi služi samo za čitanje. Tada sam pročitao i „Uradi sam“ knjigu o kućnim majstorijama a da nikada nisam ništa iz nje primenio kao i na primer knjigu o sobnim biljkama. Čin čitanja je uvek čin uživanja.
Sa Kafkom, Kamijem, Dostojevskim i ostalima stigao je drugačiji način promišljanja o pročitanom, pokušaja da se definiše dobra knjiga, razmišljanje o procesu pisanja, odnos pisac – čitalac, kako knjiga čita mene, filozofija i sve ono što ide uz literaturu ali sve to me nije sprečilo da uživam u čitanju raznih kuvara od korice do korice ili već nekog sličnog štiva i tako sačuvam pogled na reči koje je imalo dete koje čita nazive proizvoda na policama. Imao sam naravno kritički odnos prema pročitanom ali šta god da sam čitao, dobre knjige, loše knjige, pisane romane o detektivu Rafu Maningu ili Lunu kralju ponoći, priručnike o pravilima službe u vojsci, ma kom žanru ili kvalitetu pripadale čitanje je uvek bilo uživanje.
Zbog svega ovoga sa pažnjom pratim šejming na internetu prvo romana a kasnije i filma Pedeset nijansi sive. U svim tim povicima nema ničega konstruktivnog niti logičnog. Ništa iz njih nije moguće naučiti o romanu, ili bilom kakvom obliku kritike. Čini mi se da izbija samo mržnja prema samom čitanju. Napada se roman sa nekakvih bizarnih osnova, napada se sama ličnost spisateljice kao i oni koji su čitali ovaj roman i ako im se, zaboga, svideo.
Veći deo ovih kritika je zapravo čista mizoginija. Roman je odjednom postao romanom za žene koje ili nemaju seks, ili ga imaju prosečno ili ga imaju preterano često. Dakle za sve žene koje odreda sanjaju da budu potčinjene. Spisateljica ga je napisala zato što ne upražnjava seks ili ga upražnjava preterano. Uglavnom nekakva seksualna patologija žena i ništa više. Seksualnost žena je uvek problem i nešto što se mora imati pod kontrolom. Oni što su čitali ovaj roman su izloženi šejmingu i s obzirom koliko je primeraka prodato knjige imam osećaj da dobar deo ljudi ne želi priznati da ga je čitalo. Potpuno šizofrena situacija.
Ako u ovim napadima ne postoji valjan argument vredan pokušaja da se utvrdi procenat istine u njemu niti da se nazove kritikom, onda nam ostaje samo mržnja prema čitanju. Posebno me čudi kada dolazi od ljudi koji, sudeći po svemu, ne čitaju ništa manje ispod Umberta Eka ili Kafke. Malo ko je od njih čitao ovaj roman ali ipak imaju o njemu stav. Imam i ja stav o nano tehnologiji ali malo o tome znam da bih dao nekakve drastične presude. Recimo da su je svi pročitali. Neki do kraja, neki samo deo a neki svega nekoliko strana a zatim je odbacili. Da li je kritika romana reći da onaj kome se sviđa je bolestan, nenormalan, glup ili već neki teži opis?
Nisam čitao Pedeset nijansi sive i ne mogu dati ništa ni u njenu odbranu niti protiv nje već samo želim odbraniti čin čitanja i pokušati objasniti da ljudi zbog čitanja ovog ili onog romana ne bi trebali biti predmet šejminga. Pre neki dan sam video ovaj roman u izlogu knjižare. Prešao sam pogledom i po ostalim izloženim knjigama i pažljivo pročitao naslove. Debela knjiga tankih sivih korica stajala je pomešana sa svim ostalim knjigama. Da li ću je pročitati nekada? Ne znam. Možda ću je otvoriti i zatvoriti nakon pedeset strana a zatim napisati razloge ovoga i sve ono što mi se ne sviđa. Hej, pa to sam učinio i sa romanom Rat i mir. Ono što je sigurno da osobu koja u toj knjizi nađe neku istinu, lepotu ili šta god njoj vredno neću izložiti šejmingu. Prvo ću u toj osobi videti člana nevidljivog društva posvećenih čitalaca spremnih da čitaju noću pored sveće čija svetlost jedva prelazi ivice knjige u ruci ali ipak pobeđuje tamu. Sve međusobne razlike nakon toga biće na način na koji svici svetlošću komuniciraju u mraku.
Bob Lebowski