Devedesete

nema krajaArkanovac postaje selektor i traži glasno pevanje himne kao da je to ima neke veze sa fudbalom. Nacionalistički imperativ legalizma kojim se objašnjava svako podlaštvo. Devedesete zapakovane u tranziciju i tanku skramu nemušte demokratije.

Predsednik ne priznaje poraz i postaje premijer. Ne priznavanje nikakvog poraza kao osnovnog načela devedesetih.  Ne moguće je kazniti dosadašnju vlast izbornim porazom iako su zemlju doveli do ivice siromaštva.

Potparol ratnog zločinca postaje potparol devdesetih. Prekraja istoriju, zataškava glasove iz prošlosti i prolivenu krv pokriva zemljom zaborava.  Matematika jasno kaže Đinđić jednako Milošević a bol je bol pa ma kakva ona bila. Potparol polako grabi komad po komad vlasti sve dok jednog dana ne preuzme potpuno sve i uspostavi jednom zauvek devedesete. Umivene i maskirane.

Kum haškog zatvorenika i ljubitelj zarđalih kašika postaje predsednik Srbije a nejgova senka postaje on kao što je on senkom nekada bio. Zvuči kao izvod iz nekog biblijskog teksta i zaista to jeste, jevanđelje devedesetih kao  sveta knjiga beščašća.

Glasan muk prećutivanja genocida u Srebrenici i Prijedoru kao i kosovskih hladnjača i voza u Štrpcima. Nemi filmovi o devedesetim. Srbi ne razumeju filmove koji nemaju potrebe biti prevedeni.

Sloboda je nacija, pravda je nacija, odgovornost je nacija, kajanje je nacija, misao je nacija, sadašnjost je nacija, život je nacija, sreća je nacija, sport je nacija i smrt je nacija. Pojmovna slagalica od koje se ne može složiti druga slika osim slike devedesetih.

Nebeski narod obožava, i dalje,  priče o svojoj veličini kao i devedesetih.  Plaše ga civilizacijski standardi jer ne pričaju bajke a i tako nisu deo legallističkog imperativa. Prićićemo svetu ali on je naš neprijatelj. Dihotomski odjeci devedesetih.

Klero fašističke organizacije su čirevi is kojih se izliva telesna tečnost devedesetih.

Kosovo je Srbija, Dvehiljade i dvanesta je hiljadu devetsto devedeseta, Đinđić je Milošević, niko nije kriv je krivi su svi, žrtva je dzelat, dobro je apriori dobro je  a posteriori,  dinamika je statika, pamćenje je zaborav , škole su crkve i život je smrt.

Rok band je na bini i svira iz sve snage publika ne zna kako da reaguje. Pevač viče sa bine “Šta je maso nihilističko doba?” Stoji ispred glasačkog listića i pita se šta tu zapravo radi. Otišao je po sina u obdanište kao i svaki dan u poslednjih godinu dana i posmatra ga kako izlazi na vrata pitajući se kada će jednom stvarno doći i stvarno ga povesti kući. Otišla je sinoć na pozorišnu predstavu i vratila se sa osećajem da nije nije ni otišla niti se vratila, nigde nije bila. Odnela je cveće na grob svog muža i kako i uvek nalazi sve prethodne bukete koji nikako da uvenu i daju smisao poslednje donesenom.  Peva himnu u pred početak fudbalskog meča  sa rukom na srcu i neseća se kada je počeo sa pevanjem niti koliko još ima do kraja, semafor ništa ne pokazuje jer nije programiran na nešto takvo. Ne stremi viče ničemu osim smrti i ne zanima ga ništa sem prošlosti. Juče je postao poslanik i položio zakletvu shvativši da je to tek početak večnog zaklinjanja. Gleda tv dnevnik kao i svaki dan u pola osam a onda stiska dugme za gašenje na daljinskom upravljaču  jer mu višak izvesnosti sklapa oči i shvata da ne može misliti u mraku. Izveo je prvi servis bez greške i prekrstio se poljubivši krst na lančiću a onda izveo još jedan servis i prvi poljubac. Podne je i kopa po kontejneru tražeći ostatke hrane a onda se osvrće i vidi da okolo nema ljudi čak ni kada bi ih svećom tražio.

Bob Lebowski

Bob Lebowski Written by:

facebook comments:

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *