Mobilizacija
08.07.2214
Juče je počela mobilizacija botova. Odmah sam se prijavio. Sudeći po zabrinutom izrazu lica drajver primusa Lupinusa situacija je veoma kataklizmična. Izgleda da je došlo do pomeranja trupa na Internetu. Moramo biti spremni na sve. Ovo je moja prva borbena akcija ovog tipa. Prošao sam sajber obuku i položio sve sa najvišim ocenama. Obuka nije bila ni malo laka. Svaki peti polaznik obuke uspeva da je završi do kraja. Neko poludi, neko ne izdrži fizički, neko nije rođen da bude bot a neko se jednostavno skine go, namaže slatkim od višanja, završi večernji kurs za kuvara a zatim trči po gradu dok uzvikuje “ Veritas vos liberabit. ” Samo najistrajniji botovi postanu deo Slobijske Dobrovoljačke Garde Botova.
Prvo sam morao da prođem regrutaciju što takođe nije bilo ni malo lako. Izlazili smo pred komisiju jedan po jedan. Za stolom je bio vojnički kompjuterski miš u bojama maskirne uniforme. Imao sam tremu kao i svi prisutni. Prozivali su po abecedi tako da sam imao dovoljno vremena da posmatram ostale i nešto naučim. Prvi prozvani je prišao i seo za sto. Predsednik komisije mu je dao znak da počne. Okrenuo se prvo prema nama i dobio aplauz podrške. Pomerio je glavu nekoliko puta levo desno i tako pripremio mišiće vrata za akciju. Zatim je duboko uzdahnuo tri puta i, oslonivši se čvrsto rukama na sto, napravio klik na mišu, nosom. Ovo je taktika koja je više puta bila raspravljana na sastancima stranke ali nikada nije bila do kraja prihvaćena. Nije nikada ni odbačena i ne može se reći da nema lepotu i gracioznost. Komisija nije pokazala oduševljenje ovim potezom što je bilo malo surovo.
Nakon njega krenuli su i ostali sa manje ili više neuspeha. Četiri slomljene ruke zbog korišćenja polu legalnih metoda klikanja. Sedam onsevešćivanja usled nekontrolisanih orgazama prilikom klikanja. Dve intervencije hitne pomoći zbog pokušaja da se miš proguta. Tri padanja u mistični trans koji i danas traje. Desetine iščašenih zglobova, članaka i raznih sitnih kostiju. Jedan slučaj kada je regrut tražio da mu izvrše plastičnu operaciju kako bi što više izgledao kao drajver primus Lupinus. Promašio je čitav sprat pa su ga ljubazno uputili na pravo mesto. Desetak puta je miš bio razbijen raznim predmetima od cigle do čekića. Par dobro intoniranih pesama o Lupinusu kao i dve jednočinke o njegovom životu. Ovo nije imalo nikakve veze sa regrutacijom ali je bilo lepo pa komisija nije želela da prekida. Nakon druge jednočinke stigao je red i na mene.
Ustao sam i krenuo prema stolu. U ušima su mi odzvanjale reči oca. Ne žuri nikuda i ne stiskaj miš naglo već nežno prstom odgurni dugme od sebe. Pogledao sam prema mišu i na momenat mi se učinilo da ima zube i ogromna usta. Isteglio sam kažiprst sa punom svešću da imam samo jednu šansu. Jednu, koja rešava sve probleme. Stavio sam zatim dlan na miš i polako spustio prst. Klik, čulo se klik. Divno, predivno i jasno kao boja očiju Vođe. Komisija je ovo samo potvrdila i tako sam primljen u gardu. Moji roditelji su mi napravili ispraćaj u gardu koji je trajao dva dana. Otac je svima sa ponosom pričao da sam artiljerac. Nije mala stvar imati sina mišadžiju.
Algoritamska kiša pada već treći dan. Dok ovo pišem sedim u rovu dok sa rukom čvrsto privijam kompjuterski miš uz sebe. Mokar sam do kosti. Miš je ovde moj najbolji prijatelj i ono što me može spasiti na bojnom polju. Imam i futrolu za miš, okačenu oko pojasa, ali kada ste u borbi bolje je da vam bude u ruci. Nikada bot ne može biti siguran kada će iskočiti pop-up prozor, neka strašna kritika na račun našeg drajver primusa ili neki loš komentar. Zato uvek mora biti spreman da reaguje u pravi čas i na pravi način. Trenutno je primirje ali znam da će za koji sat već stići naredba za napad. Svaki mišić na telu je napet dok čekamo naređenje. Da možemo krenuli bi odmah samo da prekinemo ovu neizvesnost. Proveravam da li je baterija telefona puna kao i speed dial listu. Sve je u redu. Osećam kako mi se niz kičmu spuštaju heksidecimalni kristali znoja. Po hiljaditi put proveravam opremu. Još malo. Samo malo.
Jutros sam se pozdravio sa roditeljima. Majka mi je spakovala malo hrane i flašu pića. Nekoliko piksela hleba, parče optičkog kabela i flašu rakije od dioda, našu čuvenu diodaru koju otac pravi. Rekla je da se čuvam i dobro oblačim. Otac je ćutao. Prišao mi je i dao mi svoj stari miš, onaj sa lopticom unutra. Samo mi je prošaputao da se čuvam i budem dobar mišandžija. Mahnuo sam im rukom a zatim se otpojio iz slota i otišao tamo gde mi je bio vojni raspored. Diodara mi je dobro došla u ovim momentima.
— — — —
Bitka je završena i upravo prebrojavamo ranjene. Mrtvih na svu sreću nema. Posmatram ta ozbiljna lica umornih ratnika, premazana bojama visoke rezolucije, koji svoju dužnost obavljaju ćutke i bez pogovora. Čelične užarene varnice sevaju i njihovih zenica. Razmišljam kako bi bilo dobro imati masku za varenje u ovim momentima. Bitka je trajala tri sata. Svuda okolo leže botovi prosutih kablova. Ovog puta sam dobro prošao, samo sa manjom ranom. U glavi vrtim fil sa događajima iz poslednjih pola sata.
Baš kada su kapci počeli da mi se sklapaju stiglo je naređenje za napad. Skočio sam na noge ali na nesreću miš mi je ispao iz ruke. Bilo mi je potrebno pet minuta da u tom metežu stopala i blata da ga pronađem. Kada sam ga konačno pronašao osvrnuo sam se oko sebe. Svi su uzvraćali vatru neprijatelju. Maskirne uniforme u 16 bitnim bojama izgledale su moćno. Buka je bila neverovatna. Glasovi botova su se mešali sa zvucima klikanja, pucanjem matičnih ploča, grafičkih karata i hard diskova. Agonija i metež. Botski život nikada nije bio jeftiniji. Kada sam se konačno pribrao uzeo sam miš u ruke i seo za svoj borbeni položaj. Komandant je išao od jednog do drugog bota i glasno vikao. “Obaraj sajt, obaraj, pali, klikaj, klikaj, klikaj. Nema povlačenja. Web sajt mora pasti!” Rafalno sam klikao kao nikada do tada. Sva krvi i snaga kao da se slila u kažiprst. Prvi izveštaj nakon pola sata je govorio da su naši napori imali stopostotni efekat. Kada sam pomislio da je svemu kraj komandant je došao do mene i rekao da ostavim miš. Imao je specijalnu misiju za mene i još dvojicu botova.
Otišli smo u njegove prostorije gde nam je objasnio čitav plan. Naime, već dugo vremena neprijatelj uspešno drži položaj na brdu koje se zove Pritisak najdalje. To je strateški važan položaj odakle nam mogu, ako ga i dalje budu držali, naneti mnogo štete. Nije morao dalje ništa da nam priča. Znali smo vrlo dobro šta treba da radimo. Moramo zbuniti neprijatelja i nametnuti naše misli. Odmah sam zatražio tekst i telefon. Tek tada sam primetio da mi je kažiprst pomodreo i verovatno slomljen ali nije bilo vreme da se žalim. Izašli smo napolje i uputili se prema brdu Pritisak najdalje. Kada smo stigli uzeo sam dvogled u ruke i osmotrio metu. Četvoro pripadnika neprijatelja sede mirno kao da su na pikniku. Očigledno ne očekuju napad sa ove strane. To je naša taktička prednost.
Pročitao sam tekst nekoliko puta i okrenuo broj „Halo,“ – rekao sam, – „ovde bot, glasam za drajver primusa. Nije me sramota da priznam kako …“ Prekinula me je rafalna paljba sa druge strane. „A što? A što? A što? A što? …“ – zviždalo je oko moje glave. Morao sam da zalegnem. To su momenti kada svaki bot mora brzo da razmišlja a od svakog koraka mu zavisi život. Grčevito sam stezao telefon čekajući da rafalna paljba prestane. Nakon par sekundi ponovo sam ustao i počeo da pucam čitajući sa papira. „Drajver primus se bori za našu …“ „A što? A što? A što? A što? …“ Opet sam legao na zemlju i prekrio glavu rukama. Imali su dobrog strelca. Nekog ko zna da puca. Nisam imao mnogo vremena. Morao sam nešto učiniti što pre i naneti neprijatelju nekakvu štetu. Učinio sam poslednji napor i podigao se prkosno. „Mislim da je drajver primus jedini sposoban …“ „A što? A što? A što? A što? …“ odjekivalo je podmukli rafal na telefonu. Ovog puta sam prekasno zalegao pa me je jedno „A što?“ pogodilo u grudi. Osetio sam toplotu u tom predelu. Rukom sam dodirnuo mesto gde je reč ušla. Tada sam izgubio vezu i pokošen pao na travu bez svesti.
Sanjao sam kako drajver primus Lupinus dolazi na bojno polje i kako mu spašavam život bacajući ispred njega dok grudima sprečavam da ga pogodi jedno „A što?“. Nakon toga me posećuje u bolnici, daje mi ključeve od mog novog stana i dobijam posao. Konačno ću se odseliti od roditelja nakon četrdeset godina. Prilikom selidbe mi pomaže sam drajver primus Lupinus, koji je za tu priliku obezbedio helikopter. Utovara moje stvari zajedno samnom a zatim odnosi i mene do helikoptera. Jak je kao konj. Helikopter lebdi kao i mi u njemu. Odnekud se pojavljuju neke kokoške i ćurke. San se tu naglo prekida. Probudilo me je drmusanje saborca koji je takođe bio ranjen. Zagrljeni i zadovoljni zbog još jedne pobede podneli smo raport komandatu. Predložiće nas lično predsedniku Slobije, Tomisusu Nemosu, za orden.
Nastaviće se.
Bot Lebowski
