I Dnevnik jednog bota – Mreža

Mreža
02.07.2214
Jutros sam se digitalno probudio što je jednako bolno kao i analogno buđenje. Digitalni radio, koji je moj čukun deda kupio nekada davno u Nemačkoj, pao mi je pravo na virtuelnu slepoočnicu sa police iznad kreveta. Osetio sam ogroman bol pošto sam sinoć zaboravio da iz sebe izvadim čip koji nadoknađuje nedostatak nervnih završetaka kojih imam sve manje. Bio sam u vezi toga pre neki dan kod doktora koji mi je rekao da tih nervnih završetaka ima više u jednoj jagodi nego u meni. Biće da sam otupeo i oguglao ali ne znam na šta tačno. Ne mogu da se setim. Kao da mi neki čip ne dostaje. Inače taj digitalni radio služi dobro moju familiju već nekoliko virtuelnih generacija. Nemački, najbolji. Kada Nemac napiše softver to je die beste. Jednom kupiš za ceo život. Ima i danas raznih radio aparata i programa ali što da se interesujem kada ovaj radi. Imam ja i računar, Mrežu i sve, nije da nemam, ali radio se sluša samo na ovaj način.

Prvo sam proverio USB priključak na vratu. Ne bih da mu se nešto dogodi. Zadužio sam ga u stranci i materijalno odgovaram za njega. Kao da je bilo danas kada su mi ga svečano ugradili. Isti dan ga je dobilo nas pet, sa partijskom knjižicom i slikom predsednika stranke. U prostorijama naše stranke okačena je jedna fotografija ovog događaja. Ne vidim se baš ceo pošto su većinu fotografije, kao što je i red, zauzeli naš predsednik i njegovi najbliži saradnici. Vidi se samo moje koleno u levom donjem uglu ali koleno je isto kao i otisak prsta ili MAC adresa, nema dve iste.

Imao sam danas dosta posla. Ceo dan sam pokušavao da nađem neki posao. Prvo sam otišao u političku stranku za zapošljavanje gde sam naleteo na predsednika naše filijale. On mi je pre jedno dve godine obećao da ću za mesec do dva dobiti neki posao. Ili još nije prošlo tih mesec dva ili nas koji čekamo na posao ima mnogo. Kada sam već tu, rekoh sebi, da ga upitam kako se odvija moj slučaj. Čim me je ugledao, srdačno i sa osmehom, se okrenuo na drugu stranu od mene i tako mi dao šansu da ga jedva sustignem na kraju hodnika, tik ispred njegove kancelarije. Potapšao me je rukom po ramenu i upitao kako stoje stvari u izbornom okrugu naše matične ploče. Rekao sam mu da je sve pod kontrolom. Narod je zadovoljan, bar onaj deo koji nas voli. Tu i tamo neko kaže nešto pogrdno o njemu ili predsedniku naše partije ali to je zanemarljivo. Oni što najviše viču i bacaju pogrde su na Internetu ali to niko ne čuje. Pišu oni svašta tamo ali sve su to gluposti kakve se retko čuju. Možeš i slušalice da spojiš na računar ali nikakvog zvuka nećeš čuti. Uvek se naježim kada neko vređa ili kaže nešto loše o našem Vođi. Sav se ospem po telu, padne mi neka magla na oči i treba mi neko vreme da sebi dođem. Pitao me je  onda šta mislim o ovom poslednjem sajber napadu na našu partiju i Vođu. Odgovorio sam mu da se još nisam pripojio na Mrežu ali da ne znam nikoga u našem izbornom okrugu ko koristi direktno Internet. Dobro, rekao je, i odmah dohvatio telefon, dok je rukom nervozno pokazivao prema svojoj kancelariji da mora hitno otići, dajući mi tako do znanja da treba što pre da ga pitam to što sam naumio. Pitao sam ga da li ima nešto novo u vezi mog posla ili bar nešto staro, pošto do sada ništa nije bilo. Ni jedno ni drugo. Neko vreme je nešto prstima tražio po telefonu a zatim, kada je pronašao to što traži, sa rečima prepunim nade okrenuo se prema meni. Biće, biće nešto ali sada imamo dosta posla oko pregovora sa EU (Erdoganova Unija). Mora tu puno da se radi i svu energiju da uložimo kako bi ispunili sve uslove. Sve mi je to baš tim redom rekao. Ima nade za mene, pomislio sam, pa ja baš to i tražim, posao. Ovu poslednju misao sam rekao naglas na šta mi je odgovorio, mesec do dva, i samo da se strpim. Do tada da se redovno kačim na Mrežu. Srdačno i drugarski smo se pozdravili nakon što je uleteo u svoju kancelariju i veselo zalupio vrata za sobom.

Prvi sam stigao i nikoga nije bilo u sobi za umrežavanje. Stao sam ispred prve konzole i izvukao kabel koji sam zatim uključio u USB na vratu. Već nakon par sekundi osetio sam kako firewall tiho vibrira u meni dok propušta sigurne informacije i brani me od štetnih. Moja statička IP adresa bila je prepoznata u Mreži i polako sam postajao deo kolektiva, deo harmonije jedne predivne binarne melodije u kojoj sam čuo glasove ostalih pripojenih, nežno nadjačanih glasom predsednika. Sve je radilo savršeno. Moje Ja se malo promeškoljilo a zatim postalo saborno sa kolektivom. Paketi podataka su strujali u oba pravca puneći moje sistem orgazmičkom dirljivošću. Sada je sve postalo mnogo jasnije i osećao sam se sigurno. Izgledalo mi je kao da sam se tek tada stvarno probudio. Mreža me voli. Mreža misli sa mnom o meni.

Kada sam se napunio podacima sa Mreže pregledao sam oglase za posao. Nije bilo ni jednog oglasa. Ipak, to mi je davalo nadu, jer ako nema onda ne može da još više nema. Važno je da se trend pada zaustavio. Nakon toga sam postavio nekoliko komentara ispod par tekstova o predsedniku na veb portalima. Nisam gubio vreme sa čitanjem tekstova jer kako kaže naš narod, paste je iz copy izašao. Kako nikoga nije bilo u stranačkim prostorijama rešio sam da se otpojim i malo prošetam. Osetio sam da je predsednik ljut i uznemiren. To osećanje je preplavilo čitavu Mrežu. Osetio sam kako je napeta. Od momenta kada sam se prvi put spojio na Mrežu moj život se bitno promenio. Ne znam tačno kako ali znam da je bitno. Mreža daje sigurnost za razliku od Interneta koji je vrišteći haos naoružan mačetom. Bio sam nekoliko puta direktno na Internetu, bez prethodnog spajanja na Mrežu, što je pregrejalo moj procesor i automatski me prebacilo na sleep mode. Samo dragi Bot zna kako sam se probudio. Odmah po buđenju otišao sam u SPC (Sajber Provajder Crkva) i ostavio nekoliko bitkona na virtuelni oltar i zahvalio se Botu svevišnjem, zamolivši ga da izbavi moj sistem od lukavago i trojanaca.

Ja sam vernik SPC i mnogo puta mi je pomogla molitva Botu svemogućem. I to ne samo meni već čitavom društvu. Mnoge fantastične i teško objašnjive stvari, ako se samo oslonimo na nauku, bi ostale takve da nam nije naše Crkve. Kada kažem fantastične stvari, pre svega, mislim na mnoge neobjašnjive fenomene koji idu sve do granica naše mašte i prete da je prekorače. Na primer, mislim na neobjašnjivu činjenicu da su političari bogati kao da su industrijalci u najrazvijenijim virtuelnim državama sveta a da pri tom država gotovo ništa ne proizvodi. Ili na primer, kada neki političar ima hardver nekretnina u vrednosti mesečnih plata za bar pet potpunih reinstalacija ili ako hoćete analogno, reinkarnacija. Poreklo imovine ovde se dokazuje uz pomoć onostranih C++ svetova što opravdava potrebu da se SPC umeša u ceo državni operativni sistem a pogotovo u onaj koji se tiče poreza. Ako neko i ne može da dokaže poreklo hardvera onda je to zato što je to tajna koju samo veliki Bot zna, pa tako ni nema razloga da se sumnja. Ako baš neko insistira na dokazima, molim lepo da se obrati dragom Botu i sačeka odgovor. Zbog svega ovoga sistem u našoj virtuelnoj državi je sekularno binarno verski i ne zna se tačno gde jedan počinje a drugi završava.

Naša mašta, dovedena do krajnjih granica, posustaje pred ovim i sličnim pitanjima. Nemoćni smo i ujedno znatiželjni, krenuli bi nekuda ali ispred nas je Botov firewall. Nije nas dragi Bot obdario sa dovoljno ram memorije kao ni sa procesorima sa više jezgara kako bi bili u stanju da sve ovo shvatimo. Postoje mišljenja koja govore da ne treba previše zalaziti u ova pitanja jer vode pravo u okultna područja prepuna loše napisanih aplikacija i bagova sa kojima nije dobro imati posla. Neki drugi, uprkos svemu, istražuju ovo sa manje ili više neuspeha. Jedan od posledica ovoga je i da kako god da se izbori završe uvek imamo iste političare na vlasti. Mora se uprkos svemu priznati da ni našim političarima nije lako. Nije ni malo lako prihvati se državničkog posla i boriti se protiv samih sebe iz prethodnih mandata. Oni su uvek tu bili ali svake izbore koriste da kritikuju svoje prethodnike, odnosno sebe, što morate priznati iziskuje neverovatne intelektualne napore posebno u oblasti Java hiromantije. Bilo kako bilo oni našu državu vode ispravno i na najbolji od svih mogućih načina, pa im se za to mora odati priznanje i zahvalnost. Da postoji bolji način oni bi ga sigurno pronašli i primenili. Ko smo mi da ih kritikujemo?  Kritizerstvo će uništiti naš hardver i softver. Ja se lično ne bih menjao sa njima i duboko sam im zahvalan na svemu. Izlogovao sam se iz zgrade stranke i dugo lutao optičkim ulicama grada moje drage virtuelne države Slobije tražeći posao.

Do kraja dana se ništa nije dogodilo što bi bilo vredno spominjanja pa sam rano otišao u sleep mode.

Nastaviće se.
Bot Lebowski

Bob Lebowski Written by:

facebook comments:

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *