Društveno-političko-alkoholna kretanja V (13)

Izgubljen u šumi

Društveno-političko-alkoholna kretanja V

Kako nisam imao gde otići iz zemlje odlučio sam se, usled svakodnevnih poraza, na unutrašnju emigraciju. Svakodnevne demostracije protiv režima su postale noćna mora bez rezultata. Gledao sam poražene ljude oko sebe i jedino što mi je u tom momentu palo na pamet je da se okrenem sebi i odem negde ne bi li u samoći došao do nekih odgovora. Umoran i sit svega prodao sam neke vredne stvari koje sam imao i otišao da živim u vikendici. Poneo sam sa sobom celu svoju biblioteku i nešto odeće. Roditelje sam zamolio da dolaze što ređe.

Bila je to mala vikendica sa dve prostorije i potkrovljem na obromncima Fruške Gore i pogledom na Dunav. Prva najbliža vikendica je bila udaljena oko kilometar što mi je savršeno odgovaralo. Nisam imao grejanje ali zato je tu bio veliki starinski šporet koji je odlično grejao. Kako je već bio početak proleća nije mi trebalo mnogo ogreva. Hranu sam uglavnom pripremao napolju na roštilju ili na malom rešeou. U potkrovlju je su bila dva kreveta i ništa više. Imao sam jedan stari frižider, radio i gotovo celu kuhinju sa svom opremom. Silazio sam do prve prodavnice, koja je bila udaljena oko pet kilometara, jednom nedeljno po hranu. To i dolazak roditelja dva puta mesečno bili su moj jedini kontakt sa ljudima. Slušao sam i radio izbegavjući vesti i bilo kakav razgovor. Uglavnom sam čitao a u pauzama sam spremao hranu i brinuo se o bašti gde je raslo razno povrće ili radio manje popravke po vikendici.

Prvih mesec dana je prošlo ispitivanju samog sebe i samoće. Izgledalo je sasvim obećavajuće. Imao sam mir i tišinu a to je ono što sam tražio. Nisam čak ni pio u početku jer me je mrzelo da nosim flaše piva ili vina peške iz prodavnice.

Čim je otoplilo izneo sam jedan sto i smestio ga pored drveta. Stolu sam dodao veliku od pruća pletenu stolicu u na nju nabacao nekoliko jastuka. Bilo je to mesto na kojem sam provodio najveći deo dana. Svako jutro sam odlazio u dugačku šetnju na po sat dva, nakon doručka, sledeći šumsku stazu.

Nakon mesec dana sam počeo kupovati stomakliju jer sam hteo imati nešto što bi popio pre jela a i sto sa drvetom me podsetio na deda-strica i njegove priče. Nasmejani brka me je gledao sa flaše koju iz koje sam svako pre podne popio po čašicu a zatim i uz čitanje knjiga, spremanje hrane i slično. Mislio sam sa nostalgijom o svom deda-stricu i ponekad ispijao u njegovo ime. Stomalkija je bila pravo otkrovenje. Čudio sam se kako mi nije ranije palo na pamet da je probam.

Čitao i sam i razmišljao o životu ali mi ništa drugačije nije padalo na pamet od onoga što sam i mislio dok sam bio u gradu. Čitanje mi nije pomoglo jer mi je većina delovala promašeno. Čudio sam se kako mi sada Dosotojevski kada ga ponovo čitam izgleda potuno besmisleno. Raskoljnikov, Karamazovi, Knez Miškin su nekada bili moji književni heroji a sada su postali smešne kreature koje nemaju puno veze sa životom. Poput likova iz nekog naučno fantastičnog romana gde je sve izmišljeno od istorije do samih bića. Kafkin Proces me je dovodio do napada smeha kao i Kamijev Stranac. Prešao sam na filozofiju ali tek je tu sve postalo smešno. Čitao sam i smejao se svemu a da ne bi morao često ustajati i vaditi flašu stomaklije iz frižidera počeo sam je sipati u čašu od dva decilitra.

Svet oko sebe sam počeo prezirati i smejati mu se kao i onom koji sam čitao. Stomaklija je idealno išla uz sve to. Prešao sam nakon nekog vremena na čaše od tri decilitra i počeo sam češće odlaziti u prodavnicu po stomakliju a ujedno bi iskoristio da popijem po nekoliko piva i vratim se nazad.

Nakon nekog vremena prestao sam i sa čitanjem. Slušao sam radio i pio. Prestao sam sa jutarnjim šetnjama i šetao se jedino do prodavnice i nazad kada bi nestalo stomaklije. Dva puta mesečno kada bi dolazili roditelji, uglavnom da mi ostave hranu, prestao bi na kratko da pijem a čim bi otišli nastavio bi po starom. Nisam se opijao toliko da nemam kontrolu nad sobom već sam pio po ceo dan po malo. Tek predveče bi bio toliko pijan i umoran od alkohola da bi samo zaspao na bilo kom mestu bi se našao. Razmišljao sam o svemu ovome preko dana ali nigde nisam nalazio nikakvu opasnost. Uvek sam dolazio do zaključka da je sve to samo prolazni period koji će sam od sebe nestati.

Čaša od tri deci je bila dovoljna mera ali sam hteo još da odem dalje. Pronašao sam jednu staklenu kriglu koju je otac doneo iz Nemačke. Pola litre stomaklije u krigli na stolu. Izgledalo mi je to u tom momentu kao genijalna ideja. Ko je još pio stomakliju iz krigle? Već oko podne bi pijan odlazio u vikendicu da ospavam a predveče bi se budio kada bi nešto pojeo a odmah zatim sedeo uz vatru i pio stomakliju iz krigle. Bio je to treći mesec mog boravka u vikendici. Nisam čitao, nisam više ni slušao radio, nisam pazio na baštu niti bilo šta drugo. Ništa je reč koja najbolje opisuje moje tadašnje stanje. Čekao sam da sve dobije nekakav smisao.

Negde u to vreme pojavilo se nekoliko mojih prijatelja. Stigli su autom i sa sobom su poneli meso za gulaš, dosta pića i hrane koju su mi roditelji poslali. Stigli su pre podne kada sam mamuran počeo da otpijam iz svoje krigle. Kada sam ih video brzo sam se vratio u kuću i nespretno pokušao da vratim sadržaj u flašu ali sam veći deo prosuo po podu. Rekao sam im kasnije da sam razbio flašu. Pravili su šale na moj izgled sa bradom i čak su me stavili na stolicu i obrijali. Smetali su mi njihovi glasovi u buka koju su pravili. Samo sam čekao da odu ali sam znao da se to neće desiti sve do kasno u noć. Dok su se raspitivali o svemu i svačemu mislio sam samo na svoj izgubljeni mir i kriglu stomaklije koja mi je što sam više o njoj razmišljao postajala sve važnija. Hteo sam biti sam i da nastavim svoj uobičajeni dan. Negde oko pet mi se prispavalo. Samo sam ustao i bez reči otišao u vikendicu gde sam potegao dobar gutljaj iz flaše i popeo se u potkrovlje da spavam. Već nakon prvog gutljaja sam se osećao mnogo bolje. Probudio sam se negde oko ponoći i sišao u dvorište. Nikoga nije bilo tako da sam na miru mogao da sednem u svoju stolicu i pijem. Osetio sam ogromno olakšanje što su konačno otišli. Ubedio sam sebe da sam došao do nekakve spoznaje koja je daleko od njih i da je bolje što nisu tu.

Voleo sam svoju samoću. Mislo sam da me ona ponovo stvara a ustvari me je lagano i ne primetno razgrađivala.

Nastavio sam tako još dva meseca. Prestao sam da kuvam i samo sam bi ponekad otvarao konzerve. Odlazio sam do prodavnice isključivo po dvopek jer je duže trajao, čokoladu jer sam ponekad imao neizdrživu želju za slatkim i stomakliju. Čim bi me videla prodavačica bi flašu stavljali na pult a ja bi plaćao i odlazio bez reči. Osećao sam se kao Bog na Olimpu. Često me je savladavao umor da bi me već nakon sat vremena obuzela nekakva euforija. Dnevna doza stomaklije se neprimetno povećala. Prazne flaše sam uredno vraćao svaki put u prodavnicu i potpuno sam izgubio uvid u to koliko pijem ali i dalje sam se osećao dobro.

Početkom šestog meseca mog boravka pojavio se moj prijatelj koji je već par godina živeo u Češkoj Republici. Stigao je oko podne i zatekao me sa do pola popijenom kriglom stomaklije. Rekao sam da pijem pivo jer oba pića imaju sličnu boju. Pitao me je da li želim da pijem pravo Češko pivo u nekoj od Praških pivnica. Nisam mu ništa odgovorio samo sam otpio gutljaj i gledao ga sa ne razumevnjem. Ispričao mi je celu priču oko dobijanja vize i papira. Imao je i posao za mene. Samo sam ga posmatrao kao priviđenje dok je on i dalje pričao o Pragu i šta me tamo čeka. Za mesec dana bi mogao da dobijem vizu i krenem. Ostavio mi je broj telefona i doneo mi nekakve papire u vezi otvaranja firme da potpisem i overim u sudu a zatim da mu ih pošaljem u Prag. Zatim je seo u auto i vratio se u grad.

Sedeo sam i dalje pio. Uzeo sam papire u drugu ruku i počeo da ih pregledam. Sve je bilo napisano na nepoznatom jeziku koji je tu i tamo imao neke reči slične srpskom. Bilo je tu i garantno pismo. Pio sam i posmatrao papire do večeri sve dok nisam zaspao. Ujutro sam se probudio rešen da odem. Ceo dan sam radio na sređivanju svega onoga što sam zapostavio poslednjih meseci. Želeo sam da sve dovedem u red pre nego što odem. Posvećeno sam pazio na svaku sitnicu. Trebalo mi je tri dana da sve dovedem u prvobitno stanje. Nisam prestajao da pijem ali sam pio mnogo manje. U papirima koje sam dobio video sam novi svet, novu šansu, beskrajni prostor u kome može da se dogodi bilo šta. Smisao koji sam čekao da se pojavi došao je iznenada sa strane a ne iz mene. Poslednji dan nisam ništa pio već sam samo predveče otišao do prodavnice da vratim flaše poslednji put i popijem pivo a zatim sam se peške uputio prema gradu nekih dvadeset kilometara dugačkim putem i zamišljao kako hodam ulicama Praga.

Cela avantura samoće i samoispitivanja je trajala oko šest meseci i bila je samo sakrivanje od stvarnosti. Kada čovek beži od stvarnost beži i od samog sebe. Ako dovoljno dugo to čini postoji opasnost da se u tom lavirintu samoće izgubi. Iz jednog podruma sam otišao u drugi. U jednom momentu se pojavio prijatelj i pokazao prstom prema izlazu za šta sam nisam imao snage ni volje. Ono što je bilo na meni je da pođem u tom pravcu što mi je pošlo za rukom. Sve je moglo da se završi na drugačiji način ali sam imao sreće i to je sve. Kada sam se vratio u grad nisam na tu svoju avanturu gledao kao na nešto opasno. Nisam prestao da pijem ali sam se vratio pivu a povremeno sam se hvalisao kako sam pio stomakliju iz krigle. Dugo mi je vremena trebalo da sve to počnem posmatrati na ovaj način na koji je sada gledam.

Nastaviće se.

Bob Lebowski

 

Ovaj tekst ulazi u izbor za najbolji blog tekst na konkursu RTB-a Flaša nema dno

facebook comments:

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *