Ekspoze i riblja čorba

Ekspoze i riblja čorbaŠandor i ja sedimo pored Dunava dok kotlić sa ribljom čorbom tiho krčka i slušamo vesti koje su upravo stigle. Kažu da imamo još samo par godina za nas. Čitam na glas teško štivo i zalivamo ga tankim špricerima. Novi premijer je juče pred poslanicima podneo ekspoze ili izveštaj o stanju u državi i onome što namerava učiiti u periodu svog madata. Šandor kaže da još nije vreme da se doda riba i da sve ima svoje vreme kako i ekspoze koji želi da čuje sada.

Ekspoze počinje obećanjem da neće biti širok i pun opštih mesta jer to eto vreme nalaže. Teško nam je poverovati u ovu tvrdnju jer sam novi premijer je jedno opšte mesto. Što se tiče širine ona je relativna i podložna subjektivnom ocenjivanju a ujedno je i vrlo nejasan pojam ako ga želimo primeniti na neki tekst. U isto vreme premijer predpostavlja da građani očekuju od njega baš suprotan ekspoze, odnosno širok i nabijen opštim mestima, jer oni nemaju pojma da se Srbija nalazi u ogromnim problemima od ekonomskih do političkih, socijalnih, civilizaciskih i ostalih. Zato premijer za kraj uvoda čuva ovu istinu i baca pred naša iznenađenja lica i tako otkriva surovo saznanje kojeg nismo bili svesni sve do kraja pasusa. Nadam se da ćemo se saglasiti u konstataciji da Srbija preživljava jedno od najtežih razdoblja u svojoj istoriji.“ Nakon prvobitnog šoka polako dolazim sebi i očekujem da mi premijer pomene još neko od tih teških razdoblja ali ostajem bez odgovora tako da mi nepreostaje ništa drugo već da se pokušam sam setiti nekog. Možda je mislio na period devedesetih zločina, ratova, sankcija i ostalih obeležija tog perioda. Ipak kada malo bolje razmislim on je bio potparol partije koja je zastupala politiku koja je devedesete učinila takvim kakve su bile pa su šanse da je mislio na taj period veoma male. Ako bi premijer devedesete označio kao teško razdoblje onda bi morao da sebe gleda kao na jednog od onih koji su tu politiku stvarali, branili, opravdavali i činili je efikasnijom pa shodno tome bi i sebe mogao smatrati jednim od uzroka koji su doveli do te težine istorijskog razdoblja. Ako se za moment vratimo u ovo poslednje razdoblje videćemo da je i u njemu participiranjem u tri vlade premijer itekako imao uticaja u stvaranju još jednog teškog istoriskog razdoblja. Tako razmišljajući dolazim do zaključka da je premijerov doprinos svim teškim istoriskim razdobljima veoma velik a čeka nas novo u kojem ponovo ima priliku da se još jednom pokaže. Neću, verujem, preceniti težinu i složenost naših državnih i nacionalnih problema, ako ove poslednje decenije označimo istorijskom krizom srpskog naroda.” Čitam ovo i ljubomorno posmatram mog prijatelja Šandora koji nije u istorijskoj krizi samom činjenicom što nije Srbin već Mađar i zavidim mu do suza. Čudim se kako možemo biti državljani iste zemlje a on nije u krizi a ja jesam. Već u sledećem momentu shvatam da i sam grešim jer već odavno nemam nikakav nacionalni identitet , što će reći da ne osećam pripadnost niti jednoj postojećoj naciji, ali eto ponekad imam krizu nacionalnog neidentiteta pa se počenem osečati kao Srbin. Dobro je shvatam da nismo ni Šandor ni ja u krizi ali smo zabrinuti jer nam je premijer pripadnik nacije koja je po ko zna koji put u teškom istorijskom razdoblju pa smo zabrinuti što zbog premijera što zbog činjenice da smo kupili malo vina. Šandor me gleda sa pogledom rekao-sam-da-će-biti-malo-tri-litre-ali-ti-neslušaš. Ćutim i slažem se jer je on u odnosu na mene pripadnik većinskog naroda jer nas bez nacije je malo a nismo ni zvanicno priznati. Toliko nas je malo da nas, jedan naš poznati politički analitičar, nije ni uzeo u razmatranje kada je razmišljao preko koje manjine da se dočepa parlamenta. Ispijam gutljaj vina i nastavljam dalje na sav glas da čitam.

Već u sledećem pasusu nailazimo na opšte stvari. Premijer kaže da su učinjene krupne greške raznih priroda od kriminalnih do društvenih i da smo jako, baš jako siromašni. Ne kaže premijer koje su to greške učinjene a pogotovo ne i ko ih je učinio mada bi on ako ne kao bivši minister policije to morao znati ono bar kao revnosni učesnik u politici i vlasti od 1992 godine. Šandor ništa ne komentariše samo dodaje jednu mali komad grane na vatru i znalački konstantuje „Samo je ovaj komad drveta falio da čorba baci pravi ključ“. Slažem se sa njim i kao čovek i kao pripadnik manjine i nastavljam sa čitanjem.

Umesto deoba, nesloge i seoba, potrebno nam je objedinjavanje svega najboljeg što Srbija ima“kaže premijer. I Šandor i ja smo zabrinuti ovom mišlju jer premijer želi da nas sve okupi na gomilu i da svi radimo i mislimo isto. Nas dvojica baš i ne bi da se okupljamo oko tih srpskih nacionalnih poslova em nismo Srbi em nismo raspoloženi za slogu i objedninajvanje jer nam se užasno sviđa da mislimo svojom glavom. Polednji pasus nam donosi olakšanje jer u njemu premije kaže da će okupljati i ujediniti najumnije ljude i ideje da rade na postavljanju temelja Srbije. Na svu sreću ni on ni ja ne spadamo u ovu grupu ljudi. Šandor ustaje i malo prodrma kotlić uz reči „Ovo će biti dobra čorba jer je riba sveža, jutros ulovljena. Nije baš najumnija ali šta da se radi.“ Nakon ovi reči neko vreme samo sedim i obožavam što tu sedim ne činjeći ništa drugo.

U našoj društvenoj svesti, treba savladati nacionalnu i socijalnu apatiju, treba povratiti poverenje naroda u Srbiju, jaku i poštovanu.“ Prenosim ovu misao glasno i mešam je sa mirisima riblje čorbe koje vetar nosi u mom pravcu i apatičnim glasom kažem da me ovde premijer podseća na velikog fudbalskog trenera i humanistu, Radomira u trećem licu Antića, koji je na isti način vraćao poverenje u fudbalsku reprezntaciju Srbije odnosno to uzeo kao jedan od svojih nanjvećih uspeha. Kao potpuno nepredvidljivog čoveka sklonog ka širokom spektru šizofrenog ponašanja uvek me u momentu odigravanja svetskih i evropskih fudbalskih prvenstava uhvati kriza nacionalnog neidentiteta i naprasno počinjem navijati za reprezentaciju Srbije to jest tadašnje Srbije i Crne gore. Tako sam i na svetskom prvenstvu se pretvorio u vernog navijača koji je čak prisustvovao svakom od tri meča. Prva dva meča smo izgubili a poslednji meč čak sa 6:1 ali nisam gubio veru u reprezentaciju čak šta više bio sam siguran u pobedu protiv Obale Slonovače od koje smo isto izgubili. I pored tog poraza sam opet verovao u to da će sledeći put biti bolje ali sam bio u zabludi koju mi je kasnije objasnio Radomir Antić. On mi je objasnio da je moje verovanje bilo neverovanje samo da toga nisam bio svestan. U podsvesti nisam verovao toj reprezentaciji ali nisam to smeo glasno da kažem. Ovaj psihološki proboj je napravio Radomir oslobodio moju podsvest tako da sam istog momenta počeo da neverujem u fudbalsku reprezentaciju da bi već u sledećem momentu uz pomoć terapeuta Antića počeo da verujem i tako me sporoveo stazama bespuća moje krhke psihe. Zasluženo je pripisao ovaj uspeh sebi i ispostavio je račun. Svi drugi neuspesi su ništa spram ovog gigantskog uspeha i zaslužio je svaki euro koji traži. Da li premijer misli na ovo kada kaže da će vratiti poverenje u Srbiju pitam Šandora koji odgovara dok jedan drugom upućujemo izdajničke poglede: „Premijer je kao trener. Mora znati koje ljude i koju taktiku da postavi. Problem je što se ovde nikada nije igrao dobar fudbal kao ni politika a onda je sve jedno kakvu taktiku ili ljude staviš pa onda moraš da igraš na poverenje da bar nešto dobiješ. “ Šandor dodaje još jedno drvce na vatru i priverava ključanje čorbe. I stvarno je u pravu. Evo dobijamo ovih dana fin, lepo vaspitan fudbalski tim koji lepo peva i to je već dobitak. Rezultat je sporedan, važno je učestvovati. Šandor me na ovu konstataciju pogleda nekako većinsko mađarski i kaže: „Šta ću ti ja? Šta se meni žališ?“ Odgovaram da se to mene trenutno ne tiče jer trenutno nemam krizu nacionalnog neidetita.

Politički akteri u Srbiji se uglavnom bave prošlošću uz naglasak na ideološko vrednovanje određenih događaja, procesa i ličnosti, a glavna posledica toga jesu podele. Sa pozicije Predsednika Vlade Republike Srbije, želim da radim na budućnosti naše zemlje i našeg naroda.Ova Vlada Republike Srbije biće Vlada za budućnost, a ne Vlada okrenuta prošlosti.“ Nevidimo u ovome sebe ni Šandor ni ja dok gledamo u Dunav koji protiče. Mi nismo pripadnici „našeg“ naroda on je Mađar a ja ne pripadam ni jednom tako da se u tome nevidimo niti malo. I još kao podmukli neprijatelji imamo genetske predispozicije da se bavimo prošlošću a posebno skorijim događajima. Volimo tako da se prisećamo kako je bilo devedesetih i šta se sve tu dešavalo. A onda tako dok se prisećamo dolazimo do toga da je Srbija izgubila sve ratove a onda se čisto zbog istorisjke građe zapitmo zašto je Srbija onda i ušla u rat i dalje ko ju je uveo u rat i sa kojim ciljevima. I tako malo po malo stižemo do odgovornosti. Naš premijer se devedesetih okretao prema prošlosti a mi prema budućnosti a sada je situacija obrnuta on gleda u budućnost a mi u prošlost. Kažem Šandoru da smo postali konzervativci i da treba da se ugledamo na premijera koji je smogao snage da zaboravi sva svoja sranja iz prošlosti a mi to ne možemo jer smo nazadni elementi koji žele da podele društvo i spreče „integralnu viziju Srbije“. „Pa šta “ – kaže Šandor – „i onda smo bili prepreka a bićemo i sada. Da li si nekada probao hleb od integralnih žitarica. Užas jedan. Više volim ovaj naš beli što je pun holesterola. Tako ti je to i sa integralnom državom i integralnim vizijama budućnosti. Bljutavo i neukusno a svi hvale kako je to dobro i zdravo.“ Slažem se sa Šandorom i nastavljam dalje da se izlažem zračenjima iz ekspozea.

Naš najveći i najteži problem sa kojim se Srbija suočava je demografsko pitanje, zaustavljanje biološkog pada i izumiranje nacije i stvaranje uslova za porast životne snage naroda.“ Taman kada sam pomislio da će u ovome biti nešto za nas dvojicu kad ono opet nacija. Šandor ima pogrešnu naciju čiji je demografski pad poželjan a ja je nemam tako da je i moj demografski pad poželjan. Ako i on i ja počenmo da se razmnožavamo to neće imati nikakakv uticaj na demografski boljitak Srpskog naroda. Kažem mu da će na povećanju nataliteta da radi cela vlada na čelu sa premijerom. On će lično kao kaže da stimuliše rađanje. „U to sumnjam“ – dodaje Šandor izdajničko podrivačkim tonom – „jer kada osetim da ću prerano da svršim odmah pomislim na premijera i udaljim reakciju dovoljno daleko da sve bude kako treba. I nisam jedini koji tako misli mnogo ljudi ga zamišlja u istom kontekstu. On je zapravo astralno sredstvo za kontracepciju.“ Ćutim i verujem.

Teška ekonomska i socijalna situacija, takođe, jedan je od naših najtežih i najvećih problema. Ekonomski oporavak i preporod su nacionalni prioritet vremena u kome živimo.” Vidim da je svaki naš problem uglavnom jedan od najvećih pa tako i ovaj ekonomski ali kao i svaki drugi u ovom ekspozeu se ne tiče ni Šandora ni mene jer to je opet nacionalni prioritet iako smo duboko uvereni da je to ekonomski ili civilizaciski prioritet ali se očigledno varamo. Ovaj ekonomski osvrt premijer završava sa rečenicom “Svaki narod ima svoju dušu. Duša Srbije je jednakost, a jednakost nije egalitarizam, to nije milosrđe, nego solidarnost.” Ne znam ništa o pitanjima duše jer je možda ni nemam ali pitam mog prijatelja Šandora koji je duševan čovek. „Vidi“ – kaže on monaški skrušeno – “možda premijer misli da nije loše ako i bog malo pomogne što se tiče ekonomije. A poznato je da on pomaže samo onima koji imaju dušu. Malo me zbunjuje duša Srbije jedino što znam je da tvoja i moja duša nisu deo te jedne jedinstvene. Ustvari pitanje je da li ti imaš dušu kada si kupio samo tri litre vina.” Nakon ove dijagnoze ostaje mi da nastavim sa čitanjem i nailazim opet na ekonomiju. Premijer kaže da neće nikoga terati da štedi. Ovo je baš lepo jer bi me bilo sramota kada bi morao da otvorim štedni račun u banci a da nemam niti jedan mesec da nešto stavim na isti. I još obećava da će deliti sudbinu svog naroda u socijalnom i ekonomskom smislu. Kako ni Šandor ni ja nismo narod na koji on misli brzo prelazimo preko ovoga jer ni to se nas ne tiče. Šandor kaže da je vreme da doda ribu, glave, repove i malo ikre a ja nastavljam da se porbijam kroz ekspoze.

Opet ekonomija, što je i dobro jer to je veliki porblem ove države. Ovde se potežu velike nobelovske reči pa tako citira nobelovca Krugmana. Koji kaže da imamo veliki broj ljudi koji nerade ili nedovoljno rade. Baš tako krivi su ljudi i to je jasno. Pitam Šandora koliko on radi da li nedovoljno ili nimalo a on kaže da ne mogu da ga toliko malo plate koliko on može malo da radi i dodaje da je njegova plata uvek ista koliko god radio. Čak i ako se desi da se poveća sutra dan već skoče cene svega i svačega. I još priznanje da su premijer i Krugman sto posto u pravu i da oseća ogromnu krivicu i grižu savesti jer je on deo te ogromne mase krivaca krji su činili takve zločine protiv čovečnosti i da se silno kaje. Smirujem Šandora novim mislima premijera koji citira Henrija Forda koji je briljantno shvatio da mora svojim zaposlenima dati platu koja će im omogućiti da kupuju njegove automobile. I Šandor i ja smo ushićeni lekovitošću i blagorodnošću ovih misli koje nas teraju na suze. Nekako se smirujemo uz špricere i nastvljamo sa elaboracijom ekspozea. Neće biti zamrzavanja penzija i plata obaveštava nas premijer što u nama dvojici izaziva egzaltirano titranje celih naših bića. Lepota i dobrota ozaruje naša lica sve dok nepročitamo nastavak u kome se kaže da će plate rasti sa realnim mogućnostima budžeta. Tu je naša usićenost splasla i vartimo se crnim mislima. Mislili smo da se premijer drži egzaktnih stvari a on preokrenuo na ezoteriju i okultizam. Budžet u Srbiji određuju vidovnjaci i oficiri neokortikalnih ratova i niko živi nema pojma o čemu je tu reč. Šandor je dodao ribu u čorbu i samo progunđao. „Sektaši i mutivode“.

Konačno smo stigli do dela koji može da se tiče nas obojice a to je ulazak u EU. „Poštovani narodni poslanici, kao stari evropski narod u procese ujedinjavanja Evrope i ispunjavanja uslova za prijem u Evropsku uniju, uložićemo svoje najvrednije tradicije – slobodarstvo, demokratski duh i poštovanje evropskih vrednosti.“ Šandor me pogleda uz pitane “On to opet citira nekog nobelovca filozofa i humanistu. Verovatno neki Englez, Francuz ili Amerikanac.” Kažem mu da je to čisto premijerska misao. “Ah” – kaže on„ zvučalo je pametno. Ovako ništa. Nastavi dalje.“

Srbija neće priznati nezavisnost Kosova.” Bar znamo da će i dalje plan akcije u vezi Kosova biti da se pravimo ludi. I to je neki plan. Kažem ovo Šandoru dok separatistički meša čorbu. Vidim u njemu tu tendenciju dok me pomalo sustiže kriza neidetiteta ali kako još nisam pojeo ni jedan tanjir a kamo li pet tanjira čorbe mudro ćutim i čekam svoju priliku. Prihvatio sam stav vlade da se pravim lud i nema šanse da sa Šandorom pričam o Kosovu, čak ni sa samim sobom.

Srbija želi da bude faktor mira i stabilnosti u regionu, podržavajući evropsku perspektivu celog regiona. Ako kažu da reč Balkan znači krv i med, dosta je bilo krvi, vreme je da osetimo i ukus meda. Srbija pruža ruku pomirenja. Svima. Nemojmo više da se bavimo prošlošću, bavimo se budućnošću.“ Opet premijer priča o budućnosti a nas dvojica kao retrogradni elementi o porošlosti umesto da pružimo svima ruku pomirenja. Oprostićemo svima koje smo tukli, popićemo po rakiju i kafu a onda na policiju gde će da ih prevaspitaju. „Malo morgen“ kaže Šandor. „Šta to kažeš“ – pitam ga zabezeknut a on odgovara „Citiram.“ Na sve ovo se nastavlja sledeća misao premijera: “Podržavam zahteve za otvaranje dosijea tajnih i policijskih službi, na način koji neće ugroziti bezbednosni sistem zemlje.” „Malo morgen“ kaže opet Šandor. Šta sada opet malo morgen pitam ga a on odgovra – “Šta će meni njegov dosije ja njegov dosije imam u glavi.”

Vlada Republike Srbije će poštovati dostignuti stepen autonomije Autonomne Pokrajine Vojvodine, na način koji je definisan Ustavom Republike Srbije i Statutom Autonomne Pokrajine Vojvodine. Vlada Republike Srbije nema razloga za drugačiju politiku prema Vojvodini, zato što je to autonomija u Srbiji, a ne protiv Srbije“ Evo konačno nešto i za nas koji živimo u Vojvodini. „Ja ne živim u Vojvodini.“ – Kaže Šandor izazivajući u meni međunacionalnu netrpeljivost hrtkovačkog usmerenja. „A gde živiš?“ „Tu pored Dunava.“ „Dunav je u Vojvodini zar ne?“ “Nije. Dunav je u srcu.” „A Vojvodina?“ „Ona je u kurcu“ „Kako sada to u kurcu?“ „Lepo. To kaže i premijer. Autonomija je u Srbiji koja je isto u kurcu.“ “Sada mi je sve postalo jasno a bio sam siguran da sam osetio neki anti vojvođanski element.” Idemo dalje.

Naš je strateški cilj da stvorimo društvo zasnovano na znanju.“ Opet smo zbunjeni Šandor i ja jer nismo sigurni kako to premijer želi da društvo zasnuje na znanju a odbija da se sazna prošlost. Dozvoljeno je saznati samo budućnost a to je vrlo teško. Možda misli da angažuje vidovnjake u novoj vladi. I još primećujem kako se premijer još nije izjasnio i saznanjima iz sadašnjosti ali kao sadašnjost u svakom momentu postaje prošlost biće mu teško da zauzme stav.

Jasno želim da kažem kao budući premijer Republike Srbije da nijedan građanin Srbije ne sme da bude diskriminisan zbog toga što nije Srbin, ali sa druge strane nijedan Srbin u Srbiji ne sme biti diskriminisan zbog toga što jeste Srbin koji živi u sredinama u kojima većinu čine pripadnici drugih nacionalnosti.“ Evo Šandore bićeš zaštićen kao spomenik UNESKO a mene ovde nema. Ti po ovome spadaš pod direktnu zaštitu vlade i premijera a ja ništa. Dobro piše tamo građani ali znamo da je Srbija prvo država Srba a onda i svih ostalih naroda i narodnosti ali tu nema mene. Mislim da ću da internacionalizujem svoj položaj. Evo još slušaj samo ovo. „Želeo bih posebno da istaknem veoma dobru saradnju koju sam kao ministar unutrašnjih poslova imao sa pripadnicima mađarske nacionalne manjine i Saveza vojvođanskih Mađara, koja je umnogome doprinela da je u poslednjim godinama broj međunacionalnih incidenata bio najmanji u odnosu na proteklih deset godina.“ „Šta kežeš na ovo Šandore, lepog ste prijatelja pronašli.“ „To nema nikave veze samnom, ja nisam taj Mađar.“ „A kakav si ti Mađar?“ „Ja sam Mađar koji kuva riblju čorbu i dvoumi se da li da ti da da jedeš ili ne.“ Prihvatam ovu zdravorazumsku i ispravnu formalno logičnu argumentaciju i prepuštam se ekspozeu.

Vlada Srbije će nastaviti dobru saradnju sa crkvenim i verskim zajednicama koje deluju na teritoriji Republike Srbije u cilju poštovanja i zaštite slobode veroispovesti.“ Nema ništa za nas ateiste u ovome čak ni neka mala kancelarijica za ateiste, ništa. Nikada nisam pitao Šandora za veroispovest i da li uopšte neku ima pa koristim priliku. “Nema u tome ništa ni za mene nisam ateista već Džedaj agnostik. Ima tu nešto ali nisam siguran šta i kako, dakle ne znam. I voleo bi da imamo jednu kancelariju za Džedaj agnostike. I to sam posato tek nedavno do tada je Khales, klingonski junak bio moj bog ali otvaranje klingonske kancelarije verovatno ne bi dozvolili.” Šandor uzima kašikom malo čorbe i nakon što proba kaže da je savršena još pet minuta i gotovo. Oblizujem se i čitam dalje.

I da pomenem nešto što odavno jedan mandatar nije spomenuo u svom ekspozeu – patriotizam i rodoljublje, osećaj pripadnosti, ljubavi i poštovanja prema svojoj državi Srbiji.“ Kakav je moj patriotizam kad nemam nacionalni identitet pitam sam sebe i Šandora. Ili je možda moj patriotizam tako ogleda u tome što neću voleti ni jednu naciju? Ovo govorim u sebi da nečuje Šandor kao nevolim njegovu naciju ali volim njega. Mogao bi mi zameriti a onda nema čorbe. Preskačem ovo i čitam Šandoru imena članove vlade. Kada sam stigao do pred kraj vidim da se neoseća dobro pa prekidam sa čitanjem. Sa je crven u licu i guši se. Znoj u potocima curi sa njega. „Evo Šandore neću više nikada čitati imena srpskih ministara stvarno mi je žao. Znam da ti se povraća od toga ali …“ Šandor vadi zavlači prste u usta i vadi kost. „Ma nije to nego zamalo da progutam kost.“ „Aaa nije metafora već kost.“ „Kakava sada metafora?“ –Pita Šandor. „Pa to da moramo da progutamo ovu vladu kao kost u grlu.“ „Mani se više tog ekspozea. Hajde za sto i da jedemo. Basz meg

Uspevam krijući dok se krećem do stola da pročitam samo dve reči. „Daće Bog“ „Živela Srbija!“ dok Šandor i dalje govori „Basz meg“ kao da prevodi poslednje reči iz ekspozea.

Bob Lebowski Written by:

facebook comments:

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *