Elita

Žalio se premijer srpski da ga elita ne podržava. Nije rekao na koga misli kada kaže elita ali pretpostavljam da nije mislio na primer na ministra Stefanovića ili ministra Verbića pošto ga očigledno podržavaju. Oni su politička elita, rade sa njim i koliko je meni poznato sasvim ga uvažavaju. Na koga je tačno mislio ostalo je nepoznato a ne piše ništa o tome ni u nikada aktuelnijem proročanstvu Tarabića, srpskog mudraca. Popularnost mu je i dalje velika što bi trebalo olakšati potragu za pominjanom elitom, što nije slučaj, a čudi i njegova žudnja za tim procentima koji mu nedostaju do apsolutne obožavanosti odnosno odsustva kritike. Takođe u svom pisaniju daje tarabićski neodređeno razloge zašto ta elita ne daje podršku njegovim potezima i njemu lično. Elita ga ne podržava zbog njegove prošlosti i tu staje. Na sličan način se i izvinuo zbog onoga što je činio devedesetih sa rečima: Svi smo grešili ali ja se ne stidim da to priznam. Stiče se utisak da je devedesetih bio otpravnik vozova, kojem su povremeno kasnili vozovi što je imalo za posledicu kašnjenje putnika na odredište, a ne jedan od jastrebova šovinističke politike čiji je krajnji rezultat bio smrt ljudi. Kada je u pitanju prošlost glas Aleksandra Vučića liči na Delfsko proročište samo mnogo komplikovanije i dvosmislenije tako da ni Sokrat to ne bi mogao da porodi iz njega na šta zapravo misli.

Ne pripadam ni jednoj eliti ali ne podržavam Aleksandra Vučića tako da na mene nije mislio. Nisam u većini koja ga podržava nisam u elitnoj manjini za kojom žudi i osećam se sasvim dobro što premijer na mene ne računa. To znači da dobro delam. Sve me to ne sprečava da pojasnim razloge zašto ga ne podržavam.

Da, premijer je u pravu, razlozi zbog kojih ga ne podržavam nalaze se delom u prošlost. Kako da podržim čoveka, dve

godine starijeg od mene, koji je početkom devedesetih otišao na suprotnu stranu od one koju sam izabrao? On je odlučio da se bori za generaciju popa Đujića, grobove predaka, mitološku Srbiju, Kosovski zavet, mistiku Kalabića i sve ono što je mirisalo tlo, krv i smrt. Odbacio je svoju generaciju i krenuo za zvukom zveckanja zarđalih kašika vojvode Šešelja i vojvode Nikolića. Osim što mu je sve to bilo dražesno bilo je i unosno. Rat, kriza, sankcije, inflacija a naš vrli premijer je našao mesto dobro finasiranoj stranci šovinističke orijentacije i poslaničkoj klupi koja obezbeđuje ručak za cenu slanih pikanterija. Klasičan primer kada radiš ono što voliš a pritom ni malo težak posao koji ne zahteva gotovo nikakvu posebnu veštinu. Tu i tamo prozboriš drhtavim glasom kakav nazalni panegirik sopstvenoj naciji ili zapretiš nekome sopstvenom duhovnom bedom. Ako te neko posebno iznervira prvo se naljutiš pa onda podvikneš nepostojećim dokazima ili izmisliš neku gadost o oponentu dok ti narod aplaudira. Da lepota bude još veća ovo radno mesto je uključivalo i putovanja u susedne zemlje posebno u Hrvatsku u Bosnu i Hercegovinu. Dobiješ četnički putni nalog, pare za troškove i obilaziš Karlovac, Karlobag, Ogulin i ostale Virovitice gde se diviš Martiću, Karadžiću i sličnim Mladićima. Divota jedna od posla u vreme krize.

Nastavio je naš premijer da se penje stranačkom hijerarhijom i vrlo brzo postao generalni sekretar ratnog huškanja i divljenja ratnim zločinima što je samo još jedan u nizu razloga zbog kojeg ga ne podržavam. I kako podržati čoveka čija je politika davala legitimitet ratnim zločincima da ostvaruju svoju suštinu? Palo je tu i usput neko direktorsko mesto ili već nešto gde ne curi ali zato kaplje bez prestanka. Nakon nekog vremena postao je i ministar u vladi Slobodana Miloševića. Istina je da je predsednik vlade bio Mirko Marjanović ali sve je pripadalo Miloševiću. Koliko samo velelepnih imena sa viškom značenja provejava u poslednja dva pasusa. Tako je Aleksandar Vučić postao ministar za informisanje u državi u kojoj informisanja nije ni bilo ali to su ti životni apsurdi koje je morao prihvatiti da bi dobijao ministarsku platu. Njegovo ministarstvo je donelo zakon koji je poništavalo svrhu svog postojanja. Ubijen je urednik anti režimskih novina od strane tajne službi koja je radila pod pokroviteljstvom vlade čiji je ministar bio. Ni ovde ne vidim ni jedan razlog zbog kojeg bih ga podržao.

Kada se činilo da sve ono što je podržavao i prvih deset godina svoje političke karijere doživljava slom povukao se na kratko sa bespuća povijesne zbiljnosti povukavši sa sobom jednog od članova organizacije Otpor kojem je po sopstvenim rečima pružao zaštitu od samog sebe u obliku sarme. I sam sam sklon da sarmi pripišem magijska dejstva a jedno vreme mi je služila kao ontološki dokaz postojanja Boga ali upotrebiti je u političke svrhe je podvig. Što se tiče pružanja zaštite ugroženom članu otpora zapažam da je to stara veština kojoj su pribegavaju svi oni koji pred kraj rata, kada su već nadjačani, oportuno prelaze na stranu neprijatelja kako bi mu se pridružili i postali pobednici. Staviš protivnika u furunu ili na tavan i čekaš da te pobednici pohvale i tako preživiš buru. Jedna od dobrih strana 5. oktobra je što su se ljudi poput njega na smrt uplašili za svoj društveni status bar na par dana.

Kako je Aleksandar Vučić video da su vremena nesigurna malo se pritajio i čekao svoj čas. Kada nisi više deo vlasti ni političke većine onda vreme sporo protiče i treba to vreme nekako prekratiti. Vratio se politici i svojoj ljubljenoj partiji ali kako ni to nije bilo dovoljno morao je naći neki hobi. Istina skupštiski ručak i klupa su mu bile rezervisane ali morao je naći još nešto. Neko se bavi filatelijom, neko pravi modele aviona a neko lepi plakate sa novim nazivima ulica. Tako je naš premijer postao lični Banksy lika i dela Ratka Mladića. Kakvi su to samo performansi bili i kako su ga snažno podsećali na dane najveće političke sreće i uspeha kada je njegova politička rika zvučala kao da iz njega progovara sam Vojislav Šešelj.

Šešelj je svoju slobodu izjednačio s nužnošću međunarodnog suda u Haga i tako poslušao slavnog holandskog filozofa. Aleksandar Vučić je plakao za monstrumom, suza suzu je stizala, ali ubrzo je došao sebi šireći svoju uličnu umetnost na skupštinu eksperimentišući sa raznim formama i materijalima. Ovim eksperimentima dugujemo majice, bedževe, zastave, slike, plakate, olovke, upaljače i ostale reklamne rekvizite sa likom zarđalog vojvode Šešelja. Obilazio je premijer svog prvog nepokretnog pokretača u Hagu a vraćao se nazad sa biserima mržnje i knjigama punim mudrosti koje je zatvorenik pisao.

U međuvremenu je bezuspešno pokušavao da dođe na vlast. Jednog dana je došlo do sloma. Umoran od svih tih uzaludnih pokušaja, napustio je svoju partiju koju je do tada toliko ljubio i ostavio je svog mentora u Hagu. Priklonio se drugom vojvodi jer bez vojvode očigledno ne može da funkcioniše. I ne samo to, premijer se ponovo rodio. Potpuno je promenio svoja politička uverenja tako da i danas u nekim krugovima postoji sumnja da je u pitanju klon kojeg su nam podmetnuli vanzemaljci. Obrisao je svoje dotadašnje postojanje tako da je tabula rasa mogla ponovo da se ispisuje. Bio je to pametan potez. Nekada je moć, novac, popularnost, ljubav birača i ugodan život dobijao prodajući šovinističku politiku a danas, kada to više nikome ne može da proda, odlučio da ponudi proizvod koji je tražen na tržištu. Evropa, mir u svetu, miroljubiva koegzistencija, hipi i ćutanje o prošlosti. Prošlost je tabu a budućnost je sve. Nema pouke, nema odgovornosti, nema demontiranja zločinačkog sistema, nema ničega osim marketinške budućnosti. Tako je uspeo da se promeni a da ostane isti. Još jedna u nizu protivrečnosti Aleksandra Vučića koja teško mogu da podržim.

Ne nalaze se svi razlozi, zbog kojih ga ne podržavam, samo u prošlosti. Navešću ovde samo neke od njih. Krenimo od ministra Aleksandra Vulina koji obilazi grob Slobodana Miloševića odakle šalje poruke kao da je upravo vremeplovom stigao iz devedesetih kada se, poput Vučića, hranio mistikom svoje mentorke Mirjane Marković. Ministar Vulin peva ode o zločincu i deo je državnog aparata Srbije koja je za te zločine odgovorna. Aleksandar Vučić je obećao istragu i zatvaranje slučaja Ćuruvija dok u isto vreme ministar, kojeg je on postavio, obilazi grob nalogodavca tog ubistva. Naravno istraga obuhvata samo neposredne počinioce i operativce ali ne i one koji su ubistvo naredili ali to je sasvim u dihotomskom duhu premijera koji se ponovo rodio 2012. I kako da premijer nešto zameri Vulinu da zapravo ne zameri sebi? Kako zameriti jednom od mnogobrojnih ogledala sopstvene prošlosti?

Ne podržavam premijera takođe i zbog predsednika Nikolića. Stalno pričaju da se slažu i vole. Da nema nikave zamerke

na njegov način vršenja dužnosti. Ne ostaje mi ništa drugo nego da zaključim da novi Vučić podržava sramni govor predsednika u UN. Verovatno podržava i bogatstvo koje je Nikolić stekao bavljenjem politikom, što je samo po sebi sumnjivo, kao i njegov pokušaj iskupljenja kroz srednje-vekovno ktitorstvo i ostavljanje u amanet budućim generacijama građevine-svedočanstva o sopstvenoj moralnoj bedi. Vučić isto tako nema nikakav komentar kada Nikolić preti državnom tužiocu iako se predstavlja kao najveći pravednik kojeg je svet video.

Vučića ne podržavam zbog toga što je uveo u medije cenzuru drugim sredstvima i zato što neprestano vrši pritisak na iste. Dovoljno je pogledati radikalsku buru na njegovom licu kada mu novinar postavi nezgodno pitanje. Šta se dešava van očiju javnosti je lako zamisliti.

Premijera ne podržavam zato što odbija da odvede državu u pravcu suočavanja sa prošlošću ali u tom slučaju on ne bi imao šta da traži na političkoj sceni sa koje je trebao odavno nestati. To bi bio patriotski čin čoveka koji ne želi opterećivati državu sa svojom političkom prošlošću kako nebi kompromitovao vladu i državu. Verovatno je negde ovoga i svestan pa zato stalno ponavlja mantru o svojim velikim prijateljima, stranim političarima, sa kojima razgovara kao i da Srbija nikada nije uživala toliko poštovanja u svetu. Naravno sebe poistovećuje sa Srbijom.

Ne podržavam ga zato što nije otvoreno stao na stranu LGBT, kao građana koji nemaju ista prava kao on i većina, već ih je stavio u kavez od policijskih tela i to proglasio kao uspeh. Isto tako nije osudio popovsko-dverovsko čišćenje ulica nakon parade kao da je u pitanju zarazna bolest a ne šetnja ljudskih bića.

Vučić poput Miloševića pokazuje prezir prema procedurama i sve diže na nivo lične volje. Videlo se to u poplavama i Feketiću kada je počeo da širi paniku i daje rešenja koja će ga staviti u centar priče. Procedure spašavaju živote zato što su ih smislili ljudi koji su za to školovani i koji imaju iskustva prethodnika iz struke.

Kako podržati čoveka koji tvrdi da je premijer Đinđić ubijen zbog podela? Kako podela može biti uzrok? Ubijen je zbog udruženog zločinačkog poduhvata koji je počeo još krajem osamdesetih. Taj poduhvat nikada nije raskrinkan niti su njegovi mehanizmi izloženi javnosti. Voleo bi premijer da smo svi kao jedan pod njegovim vodstvom ali samo bez mene. I naravno Vulin je bio tu da nakon odavanja pošte Miloševiću to učini i Đinđiću. Kakvu će to sreću doneti nacionalno ujedinjenje i odsustvo podela? Podele su dobre. Zbog njih sumnjamo u svoje istine i stavove što nam brani da budemo arogantni prema samom postojanju. Onog momenta kada se nacionalno ujedinimo, počnemo misliti kao jedan ili šta već premijer želi, treba povremeno bacati pogled kroz prozor i proveriti da li se putem kreću tenkovi. Oko kakvog cilja to treba da se ujedinimo? Da nam bude bolje? Stvarno ne znam nikog ko želi da mu bude lošije. Ta priča o podeli i ujedinjenju smrdi na govor Miloševića na Gazimestanu.

Ako bih se ujedinio sa Vučićem i sličnim renesansnim političarima to bi značilo da prihvatam sve ono što je on bio i jeste i da prezirem žrtve njegove politike. Ne želim biti njegov saučesnik. Želim ga videti tamo gde mu je mesto. Na političkom smetlištu gde će dan po dan pronalaziti sakrivene deliće iz svog prethodnog života. Veoma rado ću mu dodati poneki zatureni deo.

Bob Lebowski

Izjave preuzete sa www.izjave.net