Govornici

Povodom 16. godišnjice od početka NATO bombardovanja Srbije dobili smo četiri paradigmična govora koji verovatno najbolje oslikavaju današnje političku elitu, od vlasti do opozicije, kao i srpsko društvo danas. Kada se probijemo kroz površni sloj tugaljivih panegirika i mitoloških floskula dobro je pogledati šta se tu zapravo krije.

Predsednik Srbije je dao tugaljiv govor lišen svake dubine. Infantilni niz reči ispod kojeg nema baš ničega. Ni dobrog, ni lošeg, ni osrednjeg. Ministar policije Stefanović je u svom govoru pohvalio policiju kao silu večitog dobra koja je uvek na strani građana zaboravljajući da su pripadnici te iste institucije bili oruđe u rukama Slobodana Miloševića za obračunjavanje sa delom građana Srbije. Govor Ivice Dačića bio je, kao i svi njegovi nastupi i govori, govor lukavca koji u stoji u ćošku blatnjave birtije i nešto dobacuje dok bricom čisti nokte. U ta prva tri govora nema ničega što zavređuje analizu za razliku od govora premijera.

U govoru Aleksandra Vučića ispred bivše zgrade Generalštaba Vojske u Beogradu imamo nekoliko slojeva tipičnih za njegovu politički ili možda tačnije, nacionalistički narativ. Tamo gde je nacionalizam ideologija zapravo i nema političke misli već je to jedna te ista priča koja se ponavlja u beskonačno, i za cilj ima vrbovanje istomišljenika a ne promišljanje politike ili stvarnosti. Politika je tu samo sredstvo vrbovanja.

Aleksandra Vučić nije u stanju da održi govor a da u njemu nije sadržana pretnja nekakvom zamišljenom neprijatelju koja se obavezno završava smirivanjem slušalaca da se ne plaše pošto je on tu da ih zaštiti. Mi svakodnevno dobijamo opomene o njegovoj neophodnosti od njega samog a godišnjice kao to su bombardovanje daju i dodatnu simboliku. On je tu da nas brani od svega i svačega a najviše od nas samih i podeljenih.

Taj neki neprijatelj nema subjekat. Tek na kraju govora, kada kaže „nemojte od nas tražiti da zaboravimo“, taj neprijatelj dobija, veoma maglovito, nešto na čemu možemo imati nagoveštaj njegove suštine. Kroz ceo govor mu se preti nepokorivosti i borbenosti naroda, Rusijom kao prijateljem i nekakvom srpskom izuzetnošću. Da se zaključiti da je deo suštine tog neprijatelja njegova namera ili potreba da mi zaboravimo bombardovanje i žrtve. Deo suštine je i da nam Rusija i neki istočne države ne budu prijatelji. Ovde se jasno geografski sužava traganje za neprijateljem ali i dalje ostaje nejasno ko bi to mogao biti. Kome bi to u svetu bilo važno da neki narod, društvo ili neka zajednica nešto zaboravi? Ko bi u ostalom očekivao da može uticati na jedan takav psihološki proces? Teško je zamisliti bilo kakvu grupu koja bi svoje delovanje zasnivala na ovome ukoliko nije reč o pobornicima parapsihologije ili već nekakvih vojnika neokortikalnih ratova koje smo, ne tako davno, imali u Srbiji. Ako premijer misli na njih, u šta sumnjam, onda to treba jasno da nam kaže. On ipak voli da taj neprijatelj ostane u magli, da samo on zna za njega tako da mi možemo mirno da spavamo dok se on žrtvuje i bije naše bitke. Izmišljanje neprijatelja je onaj deo nacionalističkog narativa bez kojeg, u slučaju da mu se oduzme, on ne bi bio to što jeste. Sve je to naravno besmisleno ali za cilj ima uspostavljanje i očuvanje discipline unutar grupe odnosno nacije. Moramo stalno biti na oprezu i otuda česta pozivanja na jedinstvo i upozoravanje na podele kao nešto što je uzrok svih nevolja. Neprijatelj nam u tom slučaju ne može ništa pošto smo spojeni u jednu organsku masu kroz koju ne može da prodre. Naravno ujedinjeni pod jednim vođom koji zna šta je za nas dobro. On će ponekad da izviri iz te mase i javi nam da li je opasnost manja ili veća. Opasnost nikada ne prolazi.

Često u tom govoru ponavlja odbijanje da se zaboravi ali vrlo selektivno. On priča o bombardovanju jednostrano. To je nešto što se došlo spolja i zapretilo toj jedinstvenoj organskoj masi nacije. Odsecajući sam čin bombardovanja od uzročno – posledičnih relacija, osim u slučaju naših žrtava, premijer zapravo govori da je reč o nečemu iracionalnom i nemotivisanom gotovo sličnom gnevu Bogova koji je sam po sebi bio neizbežan a ujedno i potpuno neshvatljiv. Ostaje nam da se čudimo svemu tome bez nade da čemo ikada saznati zašto se sve to dogodilo.

On nam objašnjava da bombardovanje sagledamo isključivo kroz posledice. Ne dozvoljava uvid u nešto što je izvan strogo čuvanih granica organskog jedinstva nacije. Zamislimo čas istorije u srednjoj školi. Tema NATO bombardovanje Srbije. Profesor odlučuje da prestane vrbovati decu za nacionalističku ideologiju, kao što je to činio svake godine, i dopusti učenicima i učenicima da sami dođu do zaključka. Već su upoznati, u prethodnim predavanjima, sa događajima koji su prethodili. Profesor napravi dve grupe i podeli zadatke. Jedni da se upoznaju sa argumentima i razlozima protiv a drugi za. U toku upoznavanja mogu se odlučiti napustiti grupu kojoj pripadaju i napraviti novu, alternativnu. Debata počinje. Počinje uspostavljanje odnosa bez vrbovanja.

Sledeći citat je veoma zbunjujući. “Srbija danas moli, ja danas molim – oprostite svojoj zemlji, vi koji ste joj dali sve. Oprostite ratove, pogrešne odluke, pogrešne saveze koje je stvarala, svaku podelu, oprostite zbog sebe, zbog nas, jer drugu zemlju nemamo, samo Srbiju” Pokušaću ovo da dešifrujem.

Premijer i Srbija ovde traže oprost od građana za greške koje je činila u poslednjih dvadeset i nešto godina. Srbija je ovde nekakav metafizički entitet u kojem se ostvaruje gore pomenuto organsko jedinstvo nacije. Taj metafizički entitet je pravio nekakve greške, pogrešne procene što ga oslobađa krivice da je nešto činio sa namerom i sa svešću o posledicama. Izabrao je jedno umesto drugog i šta tu sada da se radi. U ostalom jedina žrtva u svemu tome je on sam, odnosno oni delovi koji se u njemu ujedinjuju i ostvaruju. Razlog zašto to treba učiniti je opet taj metafizički entitet sam po sebi. Dakle, molba za oprost, razlozi oprosta, uzroci, posledice i sve što se događalo i događa nalazi se u tom začaranom krugu, u tim granicama i u tom galimatijasu nacije, organskog jedinstva, metafizike i te igre pogrešnih saveza i odluka. Ko je žrtva? Mi. Ko je krivac? Mi. Ko je grešio? Mi. Ko traži oprost? Mi. Ko može dati oprost? Mi.

Srbija moli. Srbija je prva od svih bivših republika SFRJ donela svoj ustav kojim je proglasila ne zavisnost. Bila ona u savezu sa Crnom Gorom ili ne ona je imala sve atribute državnosti. Imala je izbore, parlament, premijera, predsednika, samostalnu finansijsku politiku, spoljnu politiku, policiju, sudstvo, školstvo i sve institucije koje i danas ima. Građani su na izborima davali podršku ovoj ili onoj političkoj opciji, uglavnom jednoj, dajući joj tako legitimitet činjenju i vođenju države. Pobednička politička opcija je sastavljala vladu, imala kontrolu nad svakom pojavnošću državne kao i nad svim odlukama. Tu opciju su činili neki ljudi koji su te odluke donosili i sprovodili. Ti ljudi imaju ime i prezime, političke karijere, odluke koje su donosili kao i posledice tih odluka. Deo te političke opcije je danas na vlast a i sam premijer je aktivni učesnik u toj političkoj opciji. Delovanje ovih ljudi, koji su bili predstavnici države Srbije, imalo je strašne posledice. One su danas toliko jasne i vidljive da nema potrebe za nabrajanjem. Premijer traži da Srbiji, nama i njemu oprostimo ali samo zbog posledica koje smo imali mi sami. Žrtve izvan granica bića nacije ne postoje. On ih ne vidi. On ih izbegava. Ako ih ponekad i ugleda perifernim pogledom on zna da je sve to posledica nekakvog usuda nad kojim niko nema kontrolu.

Đura je nekada opraštao žrtvi zato što ga je dovela u situaciju da se uznemiri, ili kako je to govorio Otac nacije, žrtva nas je ozločinila, i to je sve. Ovde vidimo evoluciju u razmišljanju ili deevoluciju. Đura ne sakriva da je tukao nekoga, da postoji neko ko je dobio batine od njega lično, iako ga ne smatra žrtvom već odgovornim. On sebe smatra žrtvom i sve je to monstruozno ali posmatraču su na oku i nasilnik i onaj ko trpi nasilje. Nisu sakriveni. Premijer Đura postupa nešto drugačije. Od skrušeno priznaje postojanje žrtve i pokazuje na samog sebe, na nas i na Srbiju. On oprost traži od sebe. Stvarna žrtva je sakrivena ona zapravo ne postoji. Nju posmatrač ne može ni da vidi ni da nasluti iz njegovog govora, reakcije i poimanja cele te situacije. Đura je nasilnik i ne pokazuje znake kajanja ali je ogoljen do kraja pred postojanjem. Premijer Đura pokazuje znake kajanja ali sve ispod je sakriveno i pogrešno što njegov čin potpuno čini besmislenim. On je mnogo opasniji jer ignoriše pravu žrtvu ili je relativizuje, ako uzmemo u obzir da su i građani Srbije žrtve te politike ne samo građani susednih država, tim sjedinjenjem žrtve i nasilnika u jednu organsku nacionalnu masu gde svi dele sve. To naravno nije tačno. Devedesetih su sve preraspodele išle drugačijim tokovima neko je dobijao batine ili metak a neko položaje i novac.

Ako je država nešto teško shvatljivo ili apsolutno nesaznatljivo onda to nije država već metafizički entitet. Cilj ovakog tumačenja države je izbegavanje odgovornosti. I ne samo to već i izbegavanje uspostavljanja sistema u kome će postojati odgovornost. U tom nakaradnom sistemu svako je sve i ništa. Nema individualnosti koja je osnovni preduslov za odgovornost. Ako smo svi sve i ako je delovanje jednog delovanje svih nas onda malo šta ima smisla. Ovaj deo premijerovog govora je potpuno besmislen.

Ko može i kada da traži oprost i od koga? Sasvim je normalno da onaj ko je deo društva koje je počinilo neko zlo od žrtve zatraži oprost. Svemu tome mora prethoditi niz stvari koja potvrđuju iskrenost traženje oprosta. Društvo koje je počinilo zločine mora imati onaj nužni deo samopoštovanja da se suoči sa prošlošću. To pre svega zahteva temeljno istraživanje svih zločina i stavljanje na uvid javnosti svih detalja. Sve to prati suđenja nalogodavcima i neposrednim izvršiocima zločina. Oni koji su podržali zločine moraju imati jasne i vidljive mrlje na biografijama. Društvo treba da ima jasnu svest o društvenom istorijskoj ulozi u zločinu. To je preduslov za otvaranje dosijea, predavanje u ruke istoričarima da rekonstruišu državne mehanizme, uslove, načine, postupke i sve ono što je sastavni deo nekog zločina. To sve treba da pokrene javnu debatu i razgovor o kajanju. Dakle da postane jasno zašto se to sve radi i zašto i od koga treba tražiti oprost. Tek tada se može zatražiti oprost od žrtve koji će imati smisla i biti iskren. Sve ovo nije stvar koja se dešava preko noći ali da bi se u opšte desila mora početi što u Srbiji nije slučaj. To je put koji nije upereno protiv države, građana i samog društva već naprotiv nešto što mu ide u korist. Ide u korist na taj način što se izvlači jasna pouka, prihvata se odgovornost i uspostavlja u se osnovni preduslovi da se nešto slično ne ponovi. Premijer u praksi sve ovo preskače i ide odmah na oprost kako bi što pre zatvorio knjigu i krenuo u novu priču. Ta knjiga je prepuna zgužvanih stranica i ulepljena krvlju tako da jedini način da je zatvori je da sedne na nju i nikuda ne ide. Na knjizi da sedi i rukama gura delove stranica koje vire sa strane. Ako slučajno ustane knjiga će se sama od sebe otvoriti i pružiti na uvid istoriju beščašća.

Govor Aleksandra Vučića deluje kao nastavak govora Slobodana Miloševića kada se obratio javnosti povodom prestanka bombardovanja. Svi elementi tog govora su tu. Ovo što govori Aleksandar Vučić, Milošević bi rekao da nije nekim čudom izgubio izbore a kasnije otišao u Hag. Tako da sa pravom možemo postaviti pitanje za koja to nedela tačno Aleksandar Vučić traži oprost i za šta se on to izvinjavao. On nikada nije odgovorio ni na jedno od ovih pitanja tako da mi ne znamo šta on misli. Sve ono što znamo o tome znamo isključivo od njegovih laskavaca i tumača njegove politike. Ako je u pitanju njegov politički pristalica dobijamo naravno ode u čast Vođinog postojanja i to je nešto što je očekivano ma koliko u nekim momentima zalazilo u sfere naučne fantastike. Ona druga strana koja je politički potpuno suprotno od njega, umerenija je u pohvalama ali i mnogo opasnija. Naime postoji jedan način, jedna šema koja se primenjuje u tumačenju ne samo A. Vučića već desničara u opšte.

Kada desničar počne da se bavi ekonomijom, što je obično nužnost od onog momenta kada dođe na vlast, do koje je stigao populističkom i nacionalističkom larmom, njegovi protivnici odmah počinju da ga hvale. Ta hvala je zasnovana na jednostavnom principu: Dobro je, on je desničar, nacionalista, šovinista i može svašta da nam napravi, i da nas tuče ako hoće, ali on se eto bavi ekonomijom, mora da je dobar. Na ovaj način se smanjuju zahtevi i očekivanja građana u toj mešavini straha i nade. Dolazi do letargije i odsustva svakog otpora. Dovoljno je uporediti kada na vlast dođe neko bez te desničarske agende i koliko se od njega očekuje i kakvi zahtevi se pred njega stavljaju. Dovoljno je pogledati period kada je premijer bio Z. Đinđić i zahteve koje mu je društvo postavljalo. Jednom je društvo spremno da sve zaboravi a drugom je bilo spremno da iskopa i najmanju nepravilnost u radu i postavi kranje visoka očekivanja. Tragični primer ovakvog odnosa je LDP i Čedomir Jovanović čija se politika svela isključivo na objašnjavanje da Aleksandar Vučić nevažan, da zapravo i ne postoji i da kao takav ne može biti izvor nikakvih problema. Ovo je slično odnosu religije prema smrti. U tom svetlu će proći i ovaj govor. Jeste on u tom govoru imao te svoje izlive nacionalizma, desničarenja, narcisoidnosti, širenja straha i sličnih stvari ali on se bavi ekonomijom. To je dovoljno. Tu su naravno ne zalazi dalje i malo ko se zapita šta on tu zapravo radi. Tu ljudi poput Vučića, naviknuti na nepostojanje odgovornosti, se najbolje snalaze. Ono što plaši je to što opozicija, koja mu je alternativa, želi samo da zauzme njegovo mesto ali ne i da ga stvarno smeni i pokuša da promeni sistem ali ovo je tema za neki naredni tekst.

Imajući u vidu sve prethodno napisano put do oprosta sada deluje daleko i ne izvodljivo. Stvari stvarno postaju nemoguće onog momenta kada vas ubede da niste u stanju da ih zamislite. Sve do tada one su tu na korak pored nas.

Bob Lebowski

facebook comments:

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*
*
Website