Here we are now, entertain us

Košarkaši i fudbaleri Partizana izašli su na teren sa majicama na kojima je odštampan portret ubijenog kriminalca i navijača pomenutog kluba. Pogledajmo neke paradigmične reakcije.
Premijer Vučić je rekao da ga to baš i ne zanima mnogo i da mu je važnije da pronađe ubice ubijenog kriminalca. Dodao je i da je njemu sasvim sve jedno da li neko nosi dres kriminalca ili ne, to je odluka onoga ko dres obuče ili ne obuče, i u ostalom on mora da gradi po Srbiji. Nema vremena za tako nešto. Ne zapanjuje ovo odsustvo pokušaja da se iznese moralni stav, od strane obožavaoca lika i dela ratnog zločinca Ratka Mladića, zato što pripada njegovoj uobičajenoj političkoj praksi utemeljenoj na sistemu koji se stvarao devedesetih. Kako bi izgledalo da je rekao da smatra nedopustivim da ljudi nose majice sa likovima kriminalaca i to na mestu koje preko TV kamera doseže do najšire publike. I to još u sportu, u nečemu što se kunemo da je toliko čisto i čime se ponosimo kao „najsportskija nacija na svetu“. Kako bi odjeknulo da je najuticajniji čovek u Srbiji izneo vrednosti sud koji jasno govori da je to za njega skandalozno, da iza ubijenog kriminalca ostale žrtve i da svako ko nosi majicu sa njegovim likom vređa te iste žrtve? Ako je već osuđen zbog prodaje droge onda znači da je tu drogu neko koristio, možda je neko od nje umro, povredio nekoga, možda su je koristila deca kojoj mediji pune glave da je sport ono čime treba da se bave kao jedan od načina da se ne skrene na stramputicu droge. Bavite se sportom da bi izbegli drogu ali jednog dana ćete možda na sebi morati nositi majicu sa likom narko-dilera. Drogu nećete izbeći. Eto nas u beskonačnoj petlji. Da bi nešto tako bio stanju da izgovori, premijer bise prvo morao suočiti sa samim sobom i pitanjem koliko je on sam doprineo svemu tome. Ako nije imao osećanje za Mladićeve žrtve dok ih je vređao veličajući ga darivanjem ulice zašto bi imao bilo empatiju prema žrtvama narko-dilera. Da li je on dao primer da su obožavanje zločinaca i huškanje na rat put da se uspe u životu i, na primer, postane premijer države? Naravno da mu takvo viđenje situacije ne pada na pamet pošto je lišen svakog morala a i ako bi mu to i nekakvim čudom palo na pamet opet bi za prepreku imao sebe, nepobedivog i pravednog. Još jedna beskonačna petlja.
Reagovao je i reditelj Srđan Dragojević. Vrlo ljutito i otresito kao nekada Ivica Dačić, na konferencijama za štampu u ulozi portparola SPS, kada je opravdavao i branio sve ono što je ta zločinačka organizacija činila devedesetih. Isti žar i polet u rečenicama iz kojih izbijaju varnice omogućavajući primaocu da ih bolje vidi u bespućima tviter tame. Ljut je na uprave klubova i ljut je na one koji su nosili majice. Sevaju munje pravednog gneva u tvitovima reditelja koji je postao član SPS-a kada je shvatio da su, po njegovim rečima, i on i SPS sazreli. Tu je i problem: možda bi i narko-diler vremenom sazreo pa bi u tom slučaju zavredeo da se nađe na majicama sportista a možda bi dobio i neku državnu funkciju. Ko zna? Vreme sazrevanja očigledno nije isto za sve. Nekima se dopušta duži period i teža kriminalna dela a neki ostaju bez te šanse. Nekome par kadarova filma a nekome ni jedan. Nisu svi ljudski životi vredni podjednako ako u opšte i nešto vrede.
Mete većine javnosti su pored uprava klubova bili i sami sportisti koji sa svim tim imaju najmanje veze. To je ona ista pravedna javnost koja optužuje starlete za sve loše što im se dogodilo i događa. Voli taj deo javnosti da u posledicama vidi uzrok.
I sportisti i starlete govore onaj stih iz pesme Smells Like Teen Spirit od Nirvane:

„Here we are now, entertain us
I feel stupid and contagious
Here we are now, entertain us“

Tu smo, hajde nas zabavite. Ovo smo od vas naučili da je jedino moguće i da je jedino vredno. Zašto sada vičete i govorite da je to pogrešno kada se i vi tako ponašate? Vi ste uspeli. Vi ste pobedili. Vi ste stali u odbranu i opravdavanju takvih vrednosti. Zašto ste ljuti na nas? Mi ne znamo kako da odgovorimo na to sve. To je zbunjujuće. Nemamo potrebnu terminologiju. Mi se uvek vraćamo tamo odakle smo pošli. Mi nemamo nikakvu osnovu da damo bilo kakav odgovor osim, pa to je tako. Nismo mi to smislili. Mi nemamo nikakvu moć, ona je kod vas. Vi nam govorite da je žensko telo u službi muškaraca. Mi posmatramo svet oko nas. Vi govorite da život žene nema nikakvu vrednost ali da njeno telo ima cenu na tržištu. Vi nam govorite da su naša tela posmrtne oglasne table za kriminalce. Vi ste oprostili zločincima i pomirili se sa njima. Vi ste doveli kriminalce u sportske klubove i sada nas okrivljujete. Zabavite nas, tu smo. Slušamo vas pažljivo. Vrtimo se u krug. Mi smo vi samo bez moći. Mi nemamo ništa. Zašto ste ljuti? To je život ispod vaše senke. Nemoguće je tu bilo šta promeniti. Mi ne znamo. Mi smo izgubljeni. Stvarali ste robove, evo tu smo, zabavite nas.
Srpsko društvo se nalazi u beskonačnoj petlji monstruoznog sistema koje je samo stvorilo i koji je sam sebi svrha. Taj sistem je statičan sa jednom i zauvek uspostavljenim mehanizmima. Nema nikakvu moralnu ni filozofsku osnovu, ne poseduje empatiju i nema misao o tome da li ljudski život nešto vredi i ako vredi koliko vredi. On ima samo sebe i spreman je samo da povremeno promeni one koji održavaju sistem. U tom sistemu može da se proživi život na načine nedostojne ljudskih bića: Kao žrtva, kao tlačitelj ili povremenim smenjivanjem oba načina. Nemoguće ga je izmeniti, popraviti ili reformisati ulaskom u neku od sistemskih partija ili institucija. Može se urušiti sam od sebe, što je verovatniji scenario od onog drugog: da ga građani i građanke srpskog društva sami rasformiraju.

Bob Lebowski

facebook comments:

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*
*
Website