Hermetična priča

Hermetična priča

Leto 1989. Novi Sad

Ponoć je prošla neprimetno za četri šesnaestogodišnjaka koji sede na gajbama, ispred jedine prodavnice koja radi noću,  i razovaraju tihim glasom urotnika. Noć je topla, pojačana toplotom sunca koju su njihova tela upila na peščanoj obali reke gde su proveli veći deo dana koji su ostavili iza sebe. Pivo u dopola ispijenim flašama se ugrejalo i već ga sat vremena ne piju. Drže ga u rukama i ponekad njime, nesvesno, mašu dok razgovaraju. Flaše piva nekako ne idu uz njihova dečija lica. Možda još koja godina ili mesec, ko bi to znao? Nalaze se negde između. Možda je to normalno za njihov uzrast ali je ujedno i prerano.  Možda se baš ovde sve prelama i određuje dalji tok života. U prodavnici osim dve prodavačice,  koje sede na stepenicama  u žutim uniformama sa logom firme, nema nikoga. One ne pričaju samo sede i gledaju u široki bulevar koji protiče ispred njihovih očiju pa svi pomalo deluju kao putnici na obali koji čekaju da se pojavi prvi brod.

Da li ste videli šta se događa? Svi se spremaju da nas napadnu.

I Slovenci i Hrvati. Svima smetamo a ne znam zašto?

Čoveče mi nikoga ne diramo a svi žele ono što je naše i što pripada samo nama. Zašto smo svima mi krivi? Kao da s mo prokleti.

Čitali ste novine danas, sve vam je jasno. Šiptari ubijaju naše ljude na Kosovu a mi ništa ne peduzimamo. Ćutimo kao pičke a država ništa ne radi.

Hoće da nam otmu Kosovo, to im je cilj. Bilo juče na televiziji.

Sve se dešava tu ispred nas i niko ništa.

Ništa.

Išao sam na burek jutros i video da sve šiptarske pekare rade kao sat. Zarađuju više nego mi i mogu sve da nas kupe. To je njihova taktika.

Ništa mi nije jasno, valjda država ima nekakav plan.

Mora da ima. Ko drugi?

Kakva država to sve partizani i komunisti. Šta njih briga za Kosovo i narod. Bojim se da su i njih kupili Šiptari.

Vladaće svetom kao Jevreji. Propaganda.

Hoće.

Neću više da kupujem kod njih, neće me niko naterati. To je moje pravo. Idem samo kod naših ljudi, jebe mi se za Šiptare. Naši ljudi na Kosovu decu prate u škole sa puškama. Ej, zamisli, bez puške ne smeš ni da izađeš napolje. Gde to ima?

A ovde se šire kao bolest.

Baš tako mamu im jebem prljavu. Kada ih god vidim onako male, sitne i savijene kako nešto mute na onom svom jeziku odmah mi se povraća. Ne znaju ni da pričaju kao ljudi.

I smrde. I samo se nešto tajno dogovaraju na tom svom jeziku.

Jeste smrde na nekakva njihova govna. Progutaće ovaj grad ali niko ne reaguje. Sve će pretvoriti u pekare.

Šteta što niste videli onu reportažu sinoć na televiziji, prava šteta.

Šta ima da gledam sve je jasno kao dan. Vidim ja i bez gledanja. Tamo su naše crkve i manastiri, naša kultura, naš narod, naša istorija i sveti grobovi predaka koje hoće da na oduzmu.

Treba im uzvratiti istom merom. Oko za oko pa da vidimo ko je jači i mudriji. Moraju znati da se mi ne bojimo i da se nikada nećemo predati.

Treba što pre krenuti u akciju inače će sve da ode u pizdu materinu. Nema čekanja. Moramo biti spremi na sve.

Ako im nije dobro ovde nek se nose u svoju Albaniju. Pa nisu naši pretci ginuli da bi mi sada im dali našu zemlju.

Oko pijace sve pekara do pekare.  Dovoljno je da noću stavimo bombu u jednu od njih ili Molotovljev koktel na primer. Samo radi upozorenja neka zanju da sa nama nema zajebavanja.

Imamo prava da se organizujemo.

Napravićemo Molotovljev koktel to je najmanji probem a ima i bomba da se kupi. Znam neke ljude.

Dođemo noću kada tamo nikoga nema, bacimo i nestanemo. Sve će trajati par sekundi. Pričaće se o tome par dana a Šiptari će dobiti jasnu poruku.

Tamo nema nikoga noću, jel da?

Nema.

Proverićemo prvo.

Naravno.

Dobro. Svi smo za to.

Svi.

Sutra  posle škole možemo da se prošetamo i odaberemo mesto.

Ne može, sutra je ponedeljak. Turnir u fudbalu.

Onda neki drugi dan.

Dogovorićemo se.

 

Leto 1995. Novi Sad

Četiri mlada čoveka opet sede ispred iste prodavice koja je sada tek jedna u nizu onih koje rade i noću. Ponedeljak je jedan sat posle podne i toplota je nesnosna. Stariji su šest godina. Jedan drugom naizmenično dodaju flašu rakije i potežu velike gutljaje. Nisu sami. Tu je i jedan beskućnik, dugačke brade, koji sedi na svojoj vreći i povremeno peva jednu te istu pesmu. Na gajbi sedi i penzioner iz zgrade preko puta, bivši optičar koji je mnogima u gradu popravljao naočare. Pored njega je čovek koji prodaje wc papir na pijaci. Doselio se nedavno iz Hrvatske. U produžetku sede jedan varioc iz firme koja je propala ali i dalje ide na posao sa kojeg je upravo stigao. Tu su i lokalni mesar koji se nedavno vratio iz rezerve,  propali bivši profesionalni kockar koji je u pedesetoj shvatio da ne zna ništa drugo da radi, jedan momak koji je navijač fudbalskog kluba Partizan i huligan kako je to sam  govorio, večno pijani bivši bokser i pripadnik neke od paravojnih formacija, prodavač benzina čije kante stoje nekoliko metara odatle na putu i jedan bivši narkoman. Malo dalje je grupa od nekoliko ljudi koji su se tu slučano zatekli da ugase ugasili žeđ i ponekad se sa strane ubace u priču. Svi govore glasno i gotovo u isto vreme kao da niko nikoga ne sluša. Sa bulevara dopire buka saobraćaja. Flaša rakije kruži od jednog do drugog i svaki gutljaj zalivaju pivom.

Jesi li video sinoć gol. Sa dvadeset metara kao iz topa. Golman ništa nije video samo je pratio pogledom.

Bio sam na stadiona ne gledam ja to na televiziji. Bilo je i drugo poluvreme razbili smo petoricu njihovih, čorba na sve strane. Ubli smo boga u njima.

Nije lepo da se mi Srbi međusovno tučemo.

Ne seri matori.

U moje vreme se znalo.

Znalo se kurac, bio je komunizam.

Juče sam bio na zabijački. Nisu imali para pa sam uzeo malo mesa,  švargle i par kobasica. Jebi ga daj šta daš.

Kada si se vratio?

Pre mesec dana. Odlužio svojih tri meseca i evo me. Pošto sam mesar dali mi da kuvam. Jebi ga.

Kuvar. Hmm ja sam tri godine krvario za vas kuvare u gardi imam i sliku sa komadantom. Tri godine ej! A ti tri meseca!

Ne seri bio si mesec dva pa su te izbacili jer si pio kao konj.

A šta je ovo jel to članska karta ili šta?

Ma to može svako da ima.

Jebala vas ova vlast pa zbog njih tako i živimo. I zbog vas penzionera.

Ćuti mali i ne seri. Dok mi ginemo u Bosni i Hrvatskoj vi klinci samo serete.

Jebe mi se za Bosnu i Hrvatsku hoću život ovde. Ne zanima me šta se tamo dešava. Hoću da ode ova vlast.

“Imam jednog konja Smokija, sa njim se borim s Indijancima … ”

Znaš li ti neku drugu pesmu?

Kakvo je duvanje bilo sinoć. Ludulo, čoveče.

Jebem vam mater narkomansku.

Pazi matori šta pričaš.

Krvario sam ja za Srbiju. Boli vas kurac šta znači Srbija. Borio sam se za svete grobove predaka a ne za vas.

Svi smo mi za to i kako to sada da si se samo ti borio. To su i naši pretci.

“Divlje konje lovim s njim pa ga zovem vatrenim’

Ceo svet je protiv nas. Ceo. Kod njih je sve zagađeno i ljubomorni su na našu čistu prirodu. Jel znaš šta Nemac radi kada dođe ovde i vidi ovu lepotu? Ne može da veruje koliko je čisto i odmah hoće da otme. E, neće moći!

Prodao dva velika pakovanja i par manjih. Nema posla. Čini mi se da niko ni ne koristi toalet papir.

Ni ja nisam ni litar benzina prodao a treba hraniti porodicu.

Imao sam najjaču levicu u generaciji a sada sam niko i ništa. Jebi ga život je surov.

Ništa odem na posao sedimo tamo sat dva i onda nazad tako već par godina. Beskoristan sam. Eto, to me muči.

“Ponosim se ja sa konjem tim”

Ćuti više, jebala te pesma.

Moje varove su gledali pod rendgenom i nikada ni jednu grešku nisu našli. Bio sam i na takmičenjima a dans nemam ni za hleb. Sve sam pokušao ali ne vredi. Sankcije nas ubiše.

Biće polutki i ove godine sredićemo već nešto. Ima sada krompira i šećera.

Gde bi nam bio kraj da ceo svet nije protiv nas? Pobedićemo ne bojim se ja ni malo. Proći će i ovo.

Neće dok su ovi na vlasti.

Neće ti tvoji nikada doći na vlast.

Nema šta da se priča molim boga da prodam dovoljno za dva bureka i par flaša piva. Skupim prvo da platim stan i struju a onda burek i evo ovo pivo.

“Imam jednog konja Smokija, sa njim se borim s Indijancima … ”

Juniorsko prvenstvo u Puli osvoji sam drugo mesto u srednjoj katgoriji samo zbog sudija koji su mi ukrali pobedu.

Ustaše i balije.

Oterali me napolje iz kuće kao psa. Eto sačuvao sam živu glavu. Šta sam ja tu kriv?

Koliko sam samo naočara popravio i stakla izbrusio da sam na zapadu bio bi bogat penzioner a vidi sada ovo ovde. Jedva skupim za hleb i mleko.

Zato glasaš za ovu vlast i zato ti je tako matori.

“Divlje konje lovim s njim pa ga zovem vatrenim’

Ma to je samo njihova propaganda. Ništa se nije desilo. Platili CNN-u za propagandu. Lažu, mi ne ubijamo mi se branimo.

“Ponosim se ja sa konjem tim”

 

Jesen 2011. Prag

Pivnica u centru Praga. Malo sakrivena pod svodovima stare građevine kao da ne želi da je iko poseti. Samo jedan od četvorice sedi za stolom i čeka na pivo. Prsti su mu žuti od cigareta gotovo da se stapaju sa bojom piva u krigli. Kao da je obeležen. Došao je ovde na pauzu da smiri bol u nogama od svakodnevnog petnaestogodišnjeg stajanja u prodavnici. Za njegovim stolom sedi grupa studenata iz Srbije. Neke od njih viđa već godinu-dve dana ali veoma retko sa njima priča. On veoma retko priča sa bilo kim tako da se  ponekad ne može setiti ni vlastitog glasa. Kelner mu donosi pivo. Najstariji od njih, koji je tu već tri godine i kao takav vođa ove grupe, mu se obraća.

Kako je na poslu?

Dobro.

Jeste, radiš po ceo dan. Šta je tu dobro?

I to je istina.

Naćićemo mi nešto normalno za tebe iako si ateista, voliš pedere i narkomane. Naš si, jebiga, šta se tu može. Moramo da pomognemo. Svi mi treba da se držimo zajedno. Omekšao si od druženja sa ovim českim pederčićima. I zamisli sutra je gej parada u Beogradu. Nema šanse. Rasturiće ih na sve strane. Nemac voli pedere pa misli da moramo i mi da ih volimo. Mora se u Evropu ali uslov je da damo dupe. Bio sam u Beogradu sa navijačima, brate, i čuo sam šta se priča, nema šanse, kakava parada. Jebaće ih loše.  Evropa je sve to smislila. Drže celu zemlju za jaja. Oće i Kosovo ali borićemo se do kraja. Svi su protiv nas.

Što se meni žališ?

Hehe. Ne žalim se ja nikome samo iznosim činjenice i istinu. Mrze nas svi a i mi sami sebe. Kome treba parada i kome treba Evropa? Neka se nose. Poznajem te već tri godine. Kada sam te prvi put upoznao mislio sam da si Hrvat, ustaša. Ne znam koji ti je kurac. Ne. stvarno. Meni je drago što sam Srbin. Što da mi ne bude? Došao sam iz Beograda pre neki dan. Nema lepših žena, ni lepšeg vazduha za disanje a oni bi da ga zagade sa pederima. Sami smo sebi najveći neprijatelji.

Opet imam osećaj da mi se žališ.

Lako je tebi da se zajebavaš. Pitaj ovog ovde preko puta tebe. On je sa Kosova. Ima tamo imanje i nesme da se vrati na svoje ognjište a ti bi to dao pederima i šiptarima. Tamo su naši sveti grobovi. Šta bi ti rado da ti neko uđe u stan i napadne? Šta? To je to isto. Branio bi se naravno kao što ćemo se i mi braniti. Nema Kosova nema Srbije.

Popiću pivo i idem.

Nemoj da ideš, evo jedno na moj račun. Nemoj da se odmah ljutiš. Samo ti govorim istinu. Slušao sam ja tebe kada si pre dve godine ovde u društvu pričao o Srebrenici i genocidu. Nož, žica, Srebrenica. Stani zajebavam se hoću da te isprovociram. Odmah si popizdeo. Ne mislim ja tako, nije lepo ubijati ljude, samo preteruju brate. Prvo su rekli dvanest hiljada pa su samnjili na deset a na kraju osam. Genocid kažu a kako može biti genocid kada su odvajali žene od muškaraca. Genocid je kada ubijaš sve. Koliko je samo Srba ubijeno pre toga? Ne mrzim ja nikoga.

Zastaje da uzme dah. Sve ovo prethodno je izgovorio kao nešto što je dugo čuvao u sebi. Uvek je tako pričao. Ima dvadeset tri godine i rođen je na samom početku rata a govori poput onih koji su rat započeli. On izgleda sigurno u to što govori ali je ustvari sve to maska koja sakriva bes prema domovini koja ga nije pustila da se odvoji i čvrsto ga je zgrabila. On je mrzi zbog svega toga i želi je ubiti i uništiti svojom ljubavlju. Nije ga pustila da ode pa će sada on njoj pokazati kao se stvarno i smrtno voli. U njoj se oseća sigurno i to mu smeta jer ona ga ograničava, usmerava i daje mislima zaključan prostor za igranje. On je i voli mada ne zna tačno zašto jer njen smisao mu izmiče iako je on je njen tvorac. On ju je stvorio da bi je mogao podneti jer drugačije ne bi ni postojala. On ju je upio sa vazduhom koji diše. On ne veruje u smrt ona ne veruje u život. On je nacionalista. On je patriota. On je šovinista. Može se otići i biti stalno u njoj kao što se može ostati i biti bez nje. Satkana je od straha, vulgarnosti, nasilja i mita. On u strahu vidi želju, u vulgarnosti moral, u nasilju prirodu a u mitu proviđenje. Ona uobrazilju lišava odgovornosti da bi se na kraju rešila i nje same. On to zove sloboda a ona za to nema ime. Njena istina je neprozirna a on za drugu ne zna.

Ti si imao tada šest godina.

Nije bitno koliko sam imao godina bitna je istina ali ti nećeš da je čuješ. Jebe se tebi. Misli šta hoćeš. Ovo sam ti sve rekao zbog one tvoje priče ali te tada nisam poznavao. Menjamo temu. Imam dve karte za koncert Princa u Briselu ali ne mogu da stignem jel hoće neko? Gde ćeš ti sada?

“Imam jednog konja Smokija, sa njim se borim s Indijancima. Divlje konje lovim s njim zovem vatrenim, ponosim se ja sa konjem tim”.

Bob Lebowski

Bob Lebowski Written by:

facebook comments:

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *