Kandidat

Kandidat

Tragom jednog snimka na YouTube

Sunce tek što je počelo da se pomalja i jednan stidljivi zrak se prelomio kroz staklo prozora male sobe na petom spratu stare zgrade, pravo na krevet pruživši se dijagonalno sve do lica čoveka koji spava nemirnim snom. Zrak neprestano sledi, nervozno okretanje tela ispod pokrivača, kao da je u pitanju neka vrsta kameleonizma koji se, pokazuje ne u imitiranju boje već u prilagođavanju obliku.

Ne, ne …  neću ja neću – dopire iz grla spavača glas koji spaja stvarnost sa svetom snova. O čemu sanja mi to naravno ne možemo znati ali nam je jasno da nije u pitanju lep san koji bi naš spavač želeo da što duže traje već nešto iz čega želi što pre doći u stvarnost i otvoriti oči. Glava mu je sakrivena pod jastukom i ne možemo još uvek odrediti o kome je reč ali po glasu možemo biti sigurni da je reč o muškarcu. Ne možemo  mu ni pomoći u ovome pa nam jedino ostaje da malo prolutamo nejgovom sobom ne bili tako dobili bar neku informaciju kako bi se što pre upoznali sa spavačem.

Levo od kreveta je mala polica sa knjigma prema kojoj se zrak sunca polako primiče silazeći sa krevete pa nema razloga da sumnjamo u njegovu radoznalost i ne krenemo istim putem, putem sunca to jest svetlosti i saznanja koje se nesumnjivo nalazi u knjigama. Prvo nam u oči upadaju krupne debele knjige svojom impozantnošću i nekakvim autoritetom nad ostalim knjigama u polici. Naravno ne mora biti istina da su u pitanju bolje knjige po kvalitetu od onih manjih ali ipak privlače više pažnje pa im se prvo posvećujemo. Prvo vidimo tri velike knjige, Istorija Srbije od početka pa do kraja. Zapravo ne do kraja, daleko bilo da je kraj, već do dvehiljadite godine. Teška knjiga što po temi što po kilaži neoborivi je dokaz da se naš spavač zanima za istoriju svoje zemlje, što je više nego pohvalno. Odmah pored nje je jednako velika knjiga, takođe u u tri debele sveske, istorija Rusije što nas dovodi do se zanima i za svetsku istoriju odnosu istoriju jednog dobrog dela sveta.  Nećemo žuriti sa zaključivanjem da je istoričar jer nismo pregledali ostale knjige a i zbog činjenice da se kod nas svako smatra istoričarem koji zna pravu i jedinu istinu. To što su im učitelji istorije bili dede, babe, deseteračke pesme, rodoljubivi akademici, razni analitičari opšteg usmerenja, političke partije svih boja, teolozi, potparoli svega i svačega, reklamne agenture,  patriotski novinari, nacionalno svesni pesnici i etikete na flašama alkohola a ne istoričari njima ne smeta da se smatraju vrlim poznavaocima. Ovde osećamo potrebu da se malo naslonimo na policu i porazmislimo o ovom fenomenu u današnjoj Srbiji jer je to pojava koja je uzela maha i tako pokažemo da smo svesni društvenih problema.

Koliko ste samo puta na raznim svečanostima, od svadbi preko sahrana pa sve do ispraćaja u vojsku i slava, gde se okuplja bliža i dalja rodbina, bliži i dalji prijatelji koji imaju ogroman potencijal da se na tim veseljima pretvore u bliže i dalje neprijatelje ili u dalju i još dalju rodbinu. Ni jedna druga razlika izneđu dve strane nema taj potencijal da zauvek razdvoji sagovornike kao što je različito tumačenje nekog događaja u istoriji ili čak potpuno  drugačiji opis samog događaja pa čak i njegovo potpuno negiranje. Može se imati drugačiji stav o politici ili o društvu pa čak i o moralu ali istorijski događaj je nešto toliko važno i živo da se može reći da još uvek traje pa se nekom ne upućenom posmatraču može učiniti da su zavađene strane počele raspravu još u prošlosti a da je ovo samo neka reinkarnacija istorijskih aktera koji su bili prisutni u vreme događaja o kome se raspravlja.  I za čudo svaki od njih se do tančina seća i najmanjih detalja posebno onih koji su istoričama nepoznati i do kojih se obično dolazi dugim posetama arhivama ne bi li dobili što bolji uvid u istoriju. Naši, da ih tako nazovem, domaći istoričari amateri imaju neshvatljivo dubok uvid u istoriju i bez škole, medotike, kopanja po arhivama i sličnim nepotrebnim stvarima. Domaći istoričar do saznanja dolazi u transu koji ga drži čitav život tako da je on može se slobodno reći nekakav istoriski medijum kroz koji teče istorija. Količina detalja i argumenata i naravno vatrenost kojom se brani istorijska istina može navesti posmatrača da su akteri rasprave lično imali neku važnu funkciju na dvoru Dušana Silnog ili su možda bili učesnici prvog srpskog ustanka a vrlo verovatno da su bili prisutni u svakom trenutku istorije a možda su prisutni i sada. Teško je ovde nastaviti priču a ne uvesti teorisku fiziku u raspravu pa će mo se vratiti nazad na pregledavanje knjiga kako ne bi smo odlutali previše a i vremena nema dovoljno. Sretni smo što naš junak uči istoriju iz knjiga koje su pisali istoričari pa nastavljamo dalje.

Odmah do knjiga o istoriji nalaze se knjige o religiji i teologiji iako su po dimanzijama nešto manje od istoriskih knjiga one su mnogo teže po temi i svom sadržaju. Duhovnost je ono što zanima njihovog vlasnika a to može biti samo za pohvalu. Kakva sreća da smo odmah naleteli na takve duhovne knjige koje plene svojom humanošću i čovekoljubljem. Tu je i veliko plemenito ime pravosavne misli i nejgove teze o Dostojevskom koje i danas ostavljaju bez daha svakog ko ih pročita kao što su bez daha ostavljale i njegove profesore u Engleskoj. Drago nam je da vidimo ove velikane duha i ostavljamo ih spokojeni sa saznanjem da je čovek koji spava sem što stremi istoriskom saznanju jednako stremi ka duhovnom uzdizanju. Još više nam je drago kada ugledamo bibliju, knjigu koja ne podleže ni jednom logičnom rasuđivanju ali znamo da je dobra jer verujemo u to svim srcem.

Kraj te male ali značajne police čini knjiga sa jednostavnim nazivom Geopolitika. Ima li logičnijeg završetka police od ovoga?  Naravno da nema ali možda je onaj ko je slagao ove knjige u vihoru istorije i duhovnosti došao do shvatanja da se geopolitika dobija mešavinom istorije i religije. Nećemo se zbuniti činjenicom da je sastavljena od geografije i politike jer to je samo maska za stvari koje se odvijaju ispod.

Ne, ne, neću ja da budem, ah,  zaboravio sam tekst – čuje se iz kreveta iza naših leđa pa zastajemo da se okrenemo i proverimo stanje spavača. Stanje je isto ali sada nas više ne čude noćne more jer znamo šta čita i čime se bavi. Možda je vreme za lakše teme osim ovih koje iziskuju celo biće.

Polica ispod sadrži pesnike. Evo nama konačno odmora od teških tema i prilazimo velikim naconalno osvešćenim trubadurima. Koliko li je samo tu uzvišenih stihova o lepoti nacije i njenoj veličini da se moramo nasloniti na policu kako se nebi onesvestili od uzbuđenja. Ima tu i opisivanja prirodnih lepota, svetih grobova predaka, njihovih magičnih ognjišta, o lepoj plemenitoj krvi koja teče kroz naše vene i o svetom tlu naše otadzbine. Nemožemo se odvojiti od tih stihova koji opijaju poput vina. Može se slobodno reći da su u pitanju pevajuće istorije. A vole i da budu vickasti naši pesnici i da kroz šalu i anegdotu proture ukupnu mudrost našeg naroda tako da nas ne čudi što jedan takav narod ima toliko velikih pesnika. I tako šaramo očima po polici i gledamo sve pesnik do pesnika. Sada kada smo nekako došli sebi premeštamo pažnju na poslednju policu.

Romani i pripovetke. Opet gomila nacionalno svesnih pisaca tako da se čini da su pesnici svoje pesme raširili na pripovetke a pripovetke na romane. Sve je povezano kao da je umetnost nekakva hemijska lančana reakcija. Ne prestajemo se diviti ni jednu sekundu piscima koji su nadugačko i naširoko objašnjavali koliko je naš narod veliki pa samim i oni kao pripadnici tog naroda kao kakvo posredno veličanje sebe. Mudro su se setili naši pisci a mi ostajemo nemi pred ovom pameću.

Sada se čitaoče moraš malo pomeriti hoću da odem do radnog stola i pogledam šta tamo ima jer rad je stvorio čoveka pa pogledajmo koji je rad stvorio našeg spavača.

Da vidimo šta tu sve ima. Po ovome što vidimo izgleda da se bavi politikom. Tu je kratka brošura njegove partije sa parolama kao iščupanim iz knjiga pesnika sa police. Ne možemo zameriti uvođenje poetike u politiku, to nikako jer samoj politici možda baš i poetika treba. Po parolama na brošuri znamo da stranka kojoj pripada veoma voli narod iz kojeg je potekla i puna je hvale za vrline istog. Ovo se čini logičnim jer hvaleći narod hvalimo i sebe a to nikada nije na odmet.

Saznajemo dalje da je našem narodu, i stranci, veoma važna porodica što je prilično alternativan pristup politici jer malo je naroda koji cene porodicu. Ovo ima i prosvetiteljski potencijal da nauči ljude da vole svoju porodicu jer to je prilično težak zadatak ali na sreću postoje ljudi koji se o tome brinu. Teško da bi bez ovoga deca zavolela svoje roditelje i obrnuto.

Čitamo dalje i saznajemo da je našem narodu važan i sam naš narod. Malo smo zbunjeni ovom tvrdnjom ali već u sledećoj rečenici nam postaje mnogo jasnije jer u njoj piše da je narodu na prvom mestu otadzbina. Da bi postojala neka otadzbina mora postojati neki narod u njoj koji voli sam sebe samo zato što je on u toj otadzbini, pa se tako ovaj ljubavni krug zatvara u beskonačnosti. Ushićeni dubinom ovih misli nastavljamo dalje.

Dalje vidimo da je našem narodu veoma važna crkva, odnosno duhovnost koja iz toga nekako prirodno izvire. I tu se slažemo u potpunosti jer narod bez duha i nije narod već pitaj boga šta, neka bezdušna spodoba koja nema ni identitet ni samu sebe.  Tako da se i naša crkva brine za naš narod zajedno sa našom političkom strankom. Tako reći sveto trojstvo otadzbine.

Ali da ne ostane sve na duhu brine se i sledeća rečenica koja nas upućuje u važnost sporta u našem narodu jer kako to dobro znamo bez zdravog tela nema ni zdrave duhovnosti. Naši vrhunski sportisti su upravo primer sporta i duhovnosti. Setimo se kao se samo posle svakog postignutog poena krste ili kada na tela tetoviraju naše svetce tako da na momenat pomislimo da im je telo zdravo i jako i zahvlaljujući duhovnosti. Imamo neraskidivu spregu religije i sporta bez koje nema napredka naroda pa ih zato često nakon njihovih religisko-sportskih uspeha slavimo kao svetce.

Naš narod mora da se bavi sportom pa zato sledeća parola preporučuje vojsku, verovatno kao sportsku aktivnost i dodaje se da se našoj vojsci mora vratiti ugled. Istina u vojsci ima dovoljno sporta ali ostaje malo nejasno kako da vojsci vratimo ugled. Ako je vojska deo naroda a naš narod ima veliki ugled onda nema potrebe vraćati nešto što nije ni izgubljeno jer bi se moglo dogoditi da vojska ima veći ugled od samog naroda a to svakako nije dobro.

Ova partije se bavi i ekonomskim pitanjima našeg naroda i naše otadzbine a za rešenje nudi domaćina. I zaista ako nešto može biti za ekonomski napredak našeg naroda onda je to domaćin. Domaćinski odnos u ekonomiji je baš ono što je neophodno otadzbini. Teško da možemo zamisliti značajniji ekonomski plan od ovoga jer domaćin je biće koje u sebi nosi prirodan finansijski talenat i genetski utemljeno znanje o svim ekonomskim pitanjima.

Na kraju teksta je spoljna politika našeg naroda gde nije najjasnije da li postoji nešto napolju ili ne, pošto naša spoljašnja politika okrenuta ka unutra kao izvrnuta čarapa, da tako slikovito kažemo. Tu su naši političari da nam pojasne šta se zapravo događa napolju pa i nemamo potrebe da se mučimo i nekuda putujemo kada sve dobijamo kao na dlanu. Tu je i brga za sve pripadnike našeg naroda koji tu ne žive ali se daju smatrati za deo našeg narodnog organizma.

Nakon svega nam je jsano da se nalazimo u sobi čoveka punog vrlina koji se nije libio da stavi sebe u službu svog naroda i otadzbine. Imali smo sreće što smo zavirili baš u ovu sobu ali neko se približava vratima. Dragi čitaoče vreme da odemo iz narativnog toka u neki drugi gde će mo moći na miru posmatrati događaje koji slede.

Čuje se snažno kucanje na vratima sobe koje je praćeno glasom.

Ustaj Dragane deset je sati. – Probija se glas kroz vrata kao da su od vazduha i prelazeći preko onog sunčevog zraka stiže do kreveta.

Ha, šta, evo, ustajem. – Reče Dragan i podiže se u sedeći položaj sa licem koje je poneo iz sna koji je do malopre sanjao. Prođe rukom kroz kosu i izdahnu jedno dugačko „uh“. Namesti se udobnije podižući jastuk  a onda počne rukom tražiti nešto po krevetu i nakon par sekundi vadi ispod sebe zgužvano parče papira identično brošuri na stolu. Pređe pogledom preko papira a onda zatvori oči.

Naš program se satoji iz sledećih tačaka. Narod … je ono što … – otvara jedno oko i klizi pogledom po papiru a zatim nastavlja. – Narod je naš prioritet i ono što je prva tačka našeg programa. Sve za narod.

Opet otvrara oči i čita sledeći red koji se odnosi na porodicu. – Porodica je osnova našeg naroda i … – ponovo nije siguran pa samo malo viri ispod spojenih trepavica – vreme je da se vratimo porodičnim vrednostima.  Ustaje sa papirom u ruci i odšeta se do prozora ponavljajući prve dve tačke nekoliko puta.  Opet se čuje glas sa druge strane vrata.

Ustani Dragane vreme je i spremila sam ti doručak.

Dobro evo me idem – Reče Dragan pomalo iznerviran što ga je glas prekinuo u ponavljanju pa na brzinu skinu pidzamu navuče na sebe pantalone i majicu. Prilazi radnom stolu i uzima novu brošuru koju stavlja u zadnji dzep a zatim izlazi iz sobe.

Dragi čitaoče, izašli smo iz narativnog toka ali je potreba da se na časak vratimo kako bi izašli iz sobe i uputili se prema kuhinji. Samo izvoli ja ću posle tebe. Koliko bi ti dao Draganu godina? Blizu četrdeset kažeš a ja ne mogu ništa drugo nego da prihvatim jer se poklapa sa mojom procenom. Ali već smo tu i vreme je opet napustimo narativni tok.

U kuhinji je okrugli sto sa postavljenim doručkom i šoljim crne kafe. Žena od oko šezdesetak godina je već počela da sprema ručak.

Spremila sam ti jaja na oko i slaninu kao što voliš. Sve je poskupelo ili mi se penzija smanjila, nešto mora biti od ta dva. Moram tačno da znam gde su kakve cene jer ne ide se više u jednu prodavnicu, već u jednoj kupim ovo u drugoj ono i tako mi prođe celo pre podne u potrazi, kao da idem u lov.

Znam. Ne kažeš mi ništa novo. To je sve zbog ove bande ali neće dugo.

Banda nebanda skupo je sve. Jesi li proverio emali da nije pisao Milan? Ne znam kako su mi unuci.

Ma jesam proverio sam i nema nikakvog emaila. Nije pisao već dva meseca.

Možda ima puno posla?

E, da baš ima toliko posla da nema vremena da napiše pismo.  Nego i taj kompjuter, što nam je ostavio, nešto kašlje.

Šta mu je?

Odkud znam nisam ja doktor za kompjutere.

Brat ti nije dve godine dolazio.

Nije.

Daleko je Kanada.

Jeste.

Celu si se noć okretao i pričao u snu i nisam zbog tebe mogla da zaspim. Ustala sam jutros u pet i od tada slušam kako pričaš.

Ma sanjao sam nešto.

Nešto gadno.

Ma ne sećam se više i nije bilo gadno, lepo je bilo.

Ne bih rekla po onome što sam čula.

Od kada ti imaš moć da zaviruješ u tuđe snove?

Samo kažem.  Da li ideš u stranku danas?

Rekao sam ti već da je danas najvažniji dan za mene, imamo konferenciju za štampu a ja sam kandidat ispred odbora naše mesne zajednice.

Ispeglala sam ti košulju. Jesi li spremio govor?

Kakav govor? Nema tu nikakvog govora već konferencija i novinari.

Šta si onda ono mrmljao po sobi?

Ništa. Šta sam mrmljao?

Ne znam ni ja pa zato pitam.

Hajde mani se toga, kevo.

Dragan se krsti, uzima zalogaj i nekako zabrinuto se zagleda kroz prozor kao da gleda u onaj san od noćas. Lagano žvaće sve dok u jednom momentu nije prestao sa ovom radnjom i tako ostade nepomičan kao da se ponovo vratio u san.

A bilo je i vreme.

Za šta je bilo vreme?  – Prenuo se Dragan.

Da te kandiduju. Koliko si već godina član?

Kao da je to važno. Ne bira se po dužini članstva već po tome koliko se radi za stranku i po sposobnostima.

To i kažem. Dugo si radio za stranku. Koliko si im za sve ove godine plakata zalepio i podelio reklamnih papira. Svaki slobodan dan si provodio za stranku. I soba ti je puna izbornih plakata i materijala.

Znam ja to sve i zato je ova kandidatura zaslužena a ne ko neki.

Ako su nekom trebali da daju kandidaturu onda si to ti. Bio si na sve i jednom okupljanju dosada i na svakom mitingu. I nije mi bilo pravo što si ušao u politiku.

Hajde mani se ti politike.

Kako da se manem politike kada mi je ona oterala dete iz kuće, u Kanadu, i umesto da se igram sa unucima ja čekam na email, a na drugu stranu tebe je uvukla u sebe. Ponekad mislim da si i ti u nekoj Kanadi.

Nije njega oterala politika nego je sam otišao a ja sam tu.

Dragan vadi papir iz dzepa i stavlja ga na sto i čita reči kao da ih guta sa svakim zalogajem. S vremena na vreme diže glavu sa teksta i preslišava se u sebi često gledajući u papir.

Od kada ti je otac umro, jer nismo imali za lekare, sve nam je krenulo niz brdo.

Što sada mešaš oca?

Prvo nema para za lekare a uskoro neće biti ni za hranu a dalje od toga nema.

Sve je to zbog ove bande.

Hoće li ti bar dati neki bolji posao?

Obećali da će ovog puta imati prednost stariji članovi partije. Na lokalu dobijamo sigurno.

Pa da prvo su podelili sebi i onima u vrhu pa svojim prijateljima i sada kada su sve namirili vreme je za takve kao ti.

Nemoj mi dizati pritisak, molim te!

Petar je već četiri godine direktor u čistoći a tek je četiri godine u stranci dok si ti si od početka.

Ne spominji mi Petra molim te. Obični poltron i ulizica, zato je i uspeo.

Zbog stranke si i ostavio fakultet.

Molim te pusti me da jedem i ne spominji mi šta je bilo.

Mogao bi podmazati ulazna vrata škripe već pola godine sva se naježim kada god ih otvaram.

Opet ti o tome, pa srediću to rekao sam ti samo da prođe ovo oko kandidature.

Hajde neka ti bude ali požuri prošle nedelje sam izdala Milanovu sobu i tako je prazna. Neki studenti, dvojica.

Ne volim kada mi se tu vrzmaju kojekavi.

Ovo su mladi studenti i mnogo fini, bili su tu pre neki dan.

Dobro.

Ako slučajno dođe Milan može u tvoju sobu a ti ćeš u malu.

Dobro, dobro.

Uvek se prvo javi pre nego što krene zato proveravaj svaki dan.

Dragan još jednom posmatra papir a onda ga nervoznim pokretom zgužva i baca u pepeljaru ispred sebe. Odguruje tanjir ispred sebe i pali cigaretu. Njegovoj majci je to znak da je vreme da skloni tanjir a nama je to znak dragi čitaoče da se vratimo u naraciju i uđemo u misli samog Dragana. Ovog puta ću ja prvi a ti me prati jer poznajem put.

Mogu ja to pa nije to ne znam kakva nauka. Znam skoro ceo tekst napamet a uz malo sreće neće se novinarii meni ni toliko obraćati, pa nisam ja predsednik stranke, samo sam kandidat. Mada su Petra ispitivali pre četiri godine o svemu i svačemu a ja bio u obezbeđenju. Trebao sam pažljivije da slušam ali nisam ga mogao gledati onako prepotentnog. Biće to sve u redu. Novinar pitanje a ja odmah odgovor, to bar nije teško. Došlo je i mojih pet minuta i vreme je da naplatim svoj stranački trud. Toliko godina sam veran istoj partiji. Nisam kao drugi koji su preskakali sa jedne strane na drugu. Znam koliko su važni narod, država, porodica, nacija i sve ostalo samo to treba  da kažem i sve će biti u redu. Pa nema pitanja na ovom svetu koje nema baš nikakve veze sa jednom od ovih stvari na papiru. Tu su sve bitne stvari. Šta ako se zabunim nešto ili se uspaničim ispred mikrofona? To će biti katastrofa. Nije kasno da odustanem uvek mogu da kažem da sam bolestan ili već nešto. Ma šta paničim pa toliku su se već kadidovali. Izgledam dobro, to su mi rekli i u stranci kada smo se slikali za plakate. Kolimo sam ih do sada izlepio za druge čini mi se da sam ceo grad mogao da prelepim dva puta. Sve će biti kako treba da bude mada nije lako biti političar. Košulja mi je dobra samo pantalone su stare i dvaput krpljene ali nema veze i tako će mo tamo sedeti. Imam sako i kravatu od oca i dobro mi stoji. Vreme je da ovom narodu već jednom konačno krene uz božiju pomoć.  Samo da se ne zbunim. Lako je to kažem sve šta podržavamo kao partija i odem. Dok pljesneš dlanom o dlan biću u prostorijama stranke na sastanku gde nema novinara i svi se nekako znamo i jednako mislimo. Kakav fakultet ko je od toga imao koristi. I tako se svi zapošljavaju preko stranaka. Eto i vajni Petar je završio faklutet a zaposlio se u trideset petoj. Predsednik našeg odbora je rekao da me vidi u upravnom odboru gradske tržnice. To je dobro mesto i para koliko hoćeš. E onda da vidim Petrovo lice. Od momenta kada je dobio položaj samo se nekoliko puta pojavio u stranci a ja nisam propustio ni jedan sastanak išao sam i pod temperaturom i ponekad pravo iz noćne smene. U poslednje vreme počeli da se pojavljuju neki novi ljudi i da idu preko reda. Hteo sam to nekoliko puta da kažem na sastanku ali nije red da ja sada privatne probleme stavljam na dnevni red kada pričamo o Kosovu i opstanku naroda. Biće sve u redu ništa ne treba da brinem. To su reči koje imam, nepostoje druge na papiru i ne mogu pogrešiti.

Uvaženi čitaoče ja više ne mogu,  moram se povući iz narativnog toka jer previše je zagušljivo od dima cigareta. Ti ako želiš da ostaneš nemam ništa protiv a posle ćeš mi pričati šta si sve čuo. Nećeš ni ti, pa dobro onda se povlačimo zajedno.

Dragan gasi cigaretu i lagano i nekako nerado ustaje od stola.

Kada počinješ da radiš? – pita ga majka.

Sledeći ponedeljak do petka imam odmor.

Nemoj da ostaneš bez posla na pumpi i tako jedva spajamo kraj sa krajem. Znaš i sam kako je teško naći drugi posao. Tamo si već deset godina i bilo bi šteta da to izgubiš.

Dogovorio sam se sa gazdom, za odmor sve je u redu. I on je član naše partije. Shvata on situaciju.

Shvata da, shvata. Toliko se para namlatio da mu je sve jasno.

Nemoj opet molim te da počinješ …Idem do stranke a u tri je konferencija za štampu hoću da se pripremim.

A ručak? Kada ćeš na ručak? Sve će biti gotovo u jedan sat.

Ne znam, …  kada se vratim.

Sada dragi čitaoče možemo napolje da sačekamo Dragana napolju i vratimo se u priču. Dosta smo naučili u ovih nekoliko minuta. On je samo jedan od onih malih šrafova koji pokreću mašineruju zvanu politička partija. Dugo godina bio u senci ali sada je njegov šraf pomaknut na malo više mesto zbog dosadašnjih zasluga. Nismo sigurni da li dorastao svom zadatku jer mi se čini da je sve svoje individualne kvalitete prekrio kolektivom nacije ali mu ipak držimo palčeve jer nije on ništa kriv dragi čitaoče. Zbogom čitaoče ja ga neću pratiti dalje a ti kako želiš.

Dragan izlazi na ulicu i zastaje da malo popusti kravatu i po ko zna koji put proveri cipele. Drži papir u ruci i poluglasno izgovara tekst koji je već hiljadu puta pročitao. Ulica je puna dece koja jure na sve strane praveći graju. Zvuk mu je poznat i deluje mu kao melodija koju je davno zaboravio ali sada malo po malo izbija ispod slojeva sećanja.  Zastaje da ih osmotri i nesvesno podiže ruku prema čvoru kravate praveći pokrete kao da želi napraviti više mesta za svoj glas.

Bob Lebowski

Bob Lebowski Written by:

facebook comments:

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *