Kosovo

Pohto by Ivana Diklić

 

Šta država Srbija želi da postigne na teritoriji države Kosovo? Ništa. Ova vlada ne želi bilo šta da postigne na Kosovu jer to bi značilo, ako ništa drugo, onda bar nekakvu definiciju postojećeg stanja, ako ne i nešto od čega se može nastaviti dalje u ovom ili ono pravcu. Dakle, u pitanju je neka stabilna i jasna osnova na kojoj se može definisati sledeći korak. Ako nešto postignemo, onda moramo poći dalje, a znamo da je to dalje priznavanje Kosova i prijem u UN. Jedini način da se ovo spreči je pravljenje večnog žarišta sukoba na severu Kosova. Prostor gde nikada neće biti jasno definisano o čemu je tu zapravo reč, gde neće biti ni minimuma pravne države, gde će međunarodne snage neprestano održavati red, jednom rečju, ništa.

Imali smo nekoliko meseci pregovora koji su uspešno završeni, potpisani i dogovoren je način o sprovođenju istog. Tu je sve stalo. Sve se podiglo na deklarativni nivo, osmehe i ničim potkrepljen optimizam. Dobili smo i čoveka u uniformi zaduženog za Kosovo kojem je preko noći objašnjeno da je potpis pregovora dobar, a ne kako je on do tada mislio, loš, pa je tek nakon toga pristao. Imali smo i pregovarača koji je uoči pregovora rekao da se politička situacija u svetu može promeniti i da Kosovo opet može postati deo Srbije, kao i da bi on glavnog pregovarača sa Kosova uhapsio, samo da može. Imali smo i drugog pregovarača koji se iznenada pojavio i rešio stvar, a onda sastavio prste i otišao da smišlja kako da vrati Kosovo. Veoma malo za gradnju optimizma. Istog momenta kada su potpisali, počeli su da nas plaše potpisnikom sa druge strane. Neko je potpuno pogrešno, i verovatno namerno, shvatio smisao sporazuma. Njihova  svrha je da vode ka uspostavljanju prava, zakona, minimuma uslova za normalan život i pre svega da vode ka izgradnji poverenja i pomirenja. Ne znam kako se u ovo uklapa neprestano širenje straha od druge strane, konkretno, plašenje premijerom Kosova, Tačijem. Od prvog dana Vlada vodi kampanju zastrašivanja sa premijerom Kosova i čitavim albanskim narodom, koji shvata kao jedinstvenu organsku masu koja je spremna svakog časa da proguta građane Kosova srpske nacionalnosti. Ako ne učine ovo ili ono, doći će lično premijer Tači i poješće ih ili će ih pretvoriti u „svoje Srbe”. Kakav rezultat se može očekivati od zastrašivanja jednog naroda drugim, znamo iz devedesetih. Jedini plan, jedina strategija ove vlade je strah. Kako misle ostvariti pomirenje, a pri tom neprestano plašiti ljude sa drugom stranom? Nikako. Ovu vladu pomirenje ne zanima. Jedini njihov interes je da se na severu Kosova ne ostvari baš ništa.

Šta će ti pobeda na izborima i gradonačelnik Srbin ako si nacionalista koji plaši ljude mogućnošću da gradonačelnik može biti Albanac? Šta će ti bilo kakav red, institucije, izbori, pravda i zakoni, ako si uveren da živiš pored neprijatelja koji svakodnevno vreba da te proguta? Šta će ti sporazum ako ne želiš da se pomiriš? Šta će ti škole, firme, univerziteti, institucije i sve drugo ako si uveren da živiš pored nekoga ko želi da te uništi. Čemu sve to ako nema koraka ka pomirenju? Čovek u uniformi je paradirao severom Kosova plašeći ljude da gradonačelnik može biti Albanac. Šta je strašno u tome da gradonačelnik bude čovek koji je po nacionalnosti Albanac? Gde je u ovom uverenju pomirenje? Zašto čovek u uniformi nije objasnio svoju misao? Zato što nacionalisti i šovinisti nemaju objašnjenja, oni imaju uverenja, predrasude, glupost i strah. Očekivati od čoveka u uniformi bilo kakvo objašnjenje je uzaludno. Ni glavni pregovarač ni gospodar spajanja prstiju nemaju na ovo odgovor.

Problem je u prostoj činjenici da je za istinsko pomirenje neophodno suočavanje sa onim što je država Srbija činila na Kosovu u poslednjih dvadeset i pet godina, a posebno u poslednjem ratu sa Kosovom. Suočavanje sa zločinima, sa načinom na koji su planirani i izvršavani, sa sistemom koji ih je omogućio i sprovodio, sa ulogom ljudi koji su nalogodavci i izvršioci i sa istinom o zločinima. Uloga države i njenih zvaničnika je otkrivena u Hagu gde je gotovo ceo državni vrh optužen i mnogi od njih osuđeni. To, međutim, nije dovoljno, jer te presude nisu pokrenule unutrašnji dijalog u srpskom društvu koji bi vodio ka suočavanju. Umesto toga, nastavljeno je sa onom istom pričom koju je započeo Milošević. To ne treba da čudi, jer je veći deo ove današnje vlade  bio i u državnom aparatu koji je te iste zločine organizovao, tako da bi svako suočavanje moralo da vodi i do preispitivanja njihove uloge u svemu tome. Ako bi preko noći, nešto poput fenomena nagle promene vicepremijera, došlo do promene u odnosu prema građanima Kosova albanske nacionalnosti i počelo se tvrditi da su to ipak ljudska bića, onda bi ova vlada ostala bez poslednjeg sredstva za zastrašivanje i manipulaciju.

Jučerašnji izbori su jasno pokazali da ova vlada ima kontinuitet sa Miloševićevom politikom po pitanju Kosova. Možda im se može dati kredit zbog samih pregovora, ali mora se imati na umu da su oni bili jedina opcija. To bi bilo isto kao pohvaliti čoveka, voljnog da živi, koji bi između skoka u ambis i ostanka na čvrstom tlu, gde će pokušati da izgradi svoj život, izabrao ovo drugo.

Na pojedinim glasačkim mestima na severu Kosova pojavili su se ljudi iz fašističke organizacije NAŠI, na čelu sa Mladenom Obradovićem, da snime ljude koji su odlučili da glasaju. Naravno da nije izostalo šikaniranje, zastrašivanje, nazivanje izdajicama, fizički napadi i razbijanje glasačkih kutija. B92 nas je slikovito obavestio o tome jednom nesretnom rečenicom koja savršeno opisuje stanje. Vođa Obraza” Mladen Obradović se nalazi na Kosovu gde sa grupom svojih ljudi snima prilaz biralištima. Mediji prenose da grupa u kojoj je Obradović trenutno nikog ne tuče, ali su otvorili laptop, postavili kamere i snimaju svakoga ko priđe da glasa. Iz ovoga se jasno vidi da niko ne smatra da je samo pojavljivanje ove grupe nasilje, a da ne govorimo o snimanju onih koji su išli da glasaju. Nasilje je samo kada tuku, ali trenutno to ne čine, pa je sve u redu. To što koriste metode iz dolaska fašista na vlast u Nemačkoj,  ni za koga ne predstavlja nasilje. Niko u medijima nije rekao da je ovo oblik nasilja, a zvaničnici Srbije su otišli korak dalje koji će, siguran sam, ući u istoriju beščašća kada su svi kao jedan proglasili da je to glas Tačiju ili DSS-u. Niko se nije usudio da kaže da su u pitanju fašističke metode i nasilje, već samo direktna insinuacija da sa tim verovatno imaju veze Tači i politički protivnik, DSS. Kada su sve ovo izgovorili, nisu se tu i zaustavili. Vicepremijer i gospodar Srbije je zatražio da se pošalje srpska policija na problematična izborna mesta i se da za četrdeset pet minuta sredi stanje. Ovde postaje jasno da ovi incidenti idu na ruku ciljevima Vlade, a to je pošto-poto povratak srpske policije na Kosovo, a znamo kako se poslednja akcija iste završila po građane Kosova. Vlada ništa nije učinila da spreči delovanje fašista u Srbiji, ali sada iznenada predlaže efikasnu akciju na Kosovu. Lukavo. Ostaje nejasno kako je moguće srediti divljanje fašista za četrdeset i pet minuta u susednoj državi, dok je u Srbiji to nemoguće. Vicepremijer vrlo dobro zna da mu to neće biti dopušteno i nedugo zatim je okrivio međunarodnu zajednicu za nered, koja tako postaje krivac za postojanje fašističkih organizacija u Srbiji. Snimanje ljudi na glasanju nije glas Tačiju niti bilo kome drugom, već obična fašistička taktika toliko puta isprobana.

Pokušajmo zamisliti situaciju da se sve ovo događa za vreme prethodne vlade. Kako bi to izgledalo? Sadašnji vicepremijer bi danas bio na Kosovu, snimao bi kamerom ljude, pretio i razbijao glasačke kutije. Ako želite znati kako je vicepremijer razmišljao pre nekoliko godina, dovoljno je pogledati vođu fašističke organizacije Naši. Prethodnoj vladi Vučić je bio potreban za politiku „i Evropa i Kosovo,“ a ovoj je potreban Mladen Obradović za politiku „Dogodine na Kosovu“. Pokazalo se da nema boljeg načina za pridobijanje glasača do straha od ostalih, a ujedno je zgodno za prikrivanje pravih ciljeva politike. Mladen Obradović čini ono što je godinama učio od Aleksandra Vučića i jedan je od onih što se već decenijama regrutuju da ispune svoju ulogu u ovome. On je samo jedan od plodova politike koju su vodili Vučić i Dačić. Sa druge strane, suočavanje sa Mladenom Obradovićem i sličnima bilo bi za vodeći dvojac suočavanje sa samim sobom. Da nije tako, onda bi bilo sve učinjeno da se on i njegovi ljudi ne pojave na Kosovu i preispita njihovo delovanje u Srbiji. Da bi ovo moglo da uspe, morala bi država Srbija da sarađuje sa Kosovom, ali to je neman koja će da nas pojede. Miloševićev plan se nesmetano nastavlja.
Zašto Mladen Obradović da ne bude fašista i ne radi to što radi kada su i premijer i vicepremijer prošli taj isti put da bi danas bili na vlasti? Zašto on nema prava na taj isti put: da bude fašista, podržava zločine i zločince, a onda se promeni i − nikom ništa? Nema posledica, nema osude i to je poenta koja se može izvući iz političkog puta dvojice najmoćnijih ljudi u državi. To što su oni uopšte u politici je još samo jedan u nizu poraza države Srbije i nastavak one politike koja je počela sa Miloševićem.

Bez istinskog pomirenja sa državom Kosovo, sa njenim građanima i političarima, nema reči o stabilnosti niti uspostavljanju normalizacije. Kada kažem „građane Kosova”, mislim na sve građane. Sve drugo je samo pripremanje terena za buduće nesreće. Sve dok država bude plašila ljude Albancima, dok mediji budu predstavljali Kosovo kao predsoblje pakla u kome se ništa ne događa osim horora u nastavcima i dok iskreno ne prihvatimo, malo čime zasluženu, pruženu ruku sa Kosova, neće biti mira i stabilnosti. Nekažnjivost fašizma i nesposobnost da se on primeti može se obiti Srbiji o glavu. Danas kamere na biralištima na Kosovu, sutra na biralištima u Srbiji, a prekosutra i u domovima.

Šta će biti nakon toga, možemo videti iz vizije Srbije koju nam vladajuća politička elita, ovih dana, daje na uvid. Gradićemo crkve oko kojih će žene heklati i slušati vesti sa pojasa severnog Kosova dok duše muškaraca putuju za Dečane pod budnim okom moralne policije.

Bob Lebowski

Bob Lebowski Written by:

facebook comments:

  1. Briselski sporazum je politicki konstrukt, nastao pod velikim pritiskom MZ, koja je htela da se pitanje Kosova posle vise od decnije tavorenja pomeri sa mrtve tacke. Politicki diletanti, iz mirisljavih evropskih kabineta, su smatrali da ce “zavrtanjem ruku” Beograda i Pristine doci do istorijskog sporazuma koji ce resiti kosovski cvor. Nedugo zatim usledile su slike rukovanja Dacica i Tacija sa sve usiljenim osmesima i vestackim tapsanjem po ramenu. Nicim potkovan trijumfalizam u domacim i stranim medijima se sirio kao pozar. Medjutim, ono sto EU i njihovi americki partneri nisu uzeli u obzir je volja naroda na severu Kosova. Apsolutno su ignorisali cinjenicu da ogromna vecina stanovnistva ne podrzava sporazum izmedju BG i Pristine. Ono sto je za njih “istorijski sporazum”, za kosovske Srbe je “Prokurstova postelja”.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *