Srbija konačno može da odahne pošto je Međunarodni sud pravde utvrdio da ona nije počinila genocid. Kakvo olakšanje za sve njene građanke i građane. Stvarno bi bilo loše da su država i njeni podanici upleteni u takvo nešto nedostojno ljudskih bića. Nešto tako bi moglo dovesti do lomljenja i onako krhke i nežne psihe srpskog društva. Ko bi sa takvim saznanjem mogao da živi, da radi, da se menja, da sigurno hoda ka Evropi, da menja svoj mentalitet, da menja radne navike, da hapsi tajkune, da se obračunava sa korupcijom, da smanjuje plate, da otpušta zaposlene u državnom sektoru, da radi dvadeset i četiri časa na dan, da jača ekonomiju, da smanjuje stopu kriminala, da okreće glavu od prošlosti i da se raduje vanredno lepoj budućnosti?
Ovako, oslobođeni te strašne more, ostaju nam ratni zločini, silovanja, politička ubistva, rušenja gradova i sela, pljačke, etnička čišćenja, logori, mučenja, otmice, i egzekucije pripadnika drugih naroda. Sa svim ovim očigledno može lako da se živi. Nije to neki veliki problem za državu i njene građanke i građane. Svaki gore pomenuti posao može se nesmetano obavljati. Kako to postići daje nam lično predsednik Nikolić svojim delanjem i rečima.
Nikolić je postao predsednik države bez obzira na sve što je činio da zločini budu mogući dajući im neku vrstu političke induligencije. Bez političke podrške zločini ne bi bili mogući ili bar ne u onom obimu koji smo gledali devedesetih. Većina se nebi drznula da uzme zarđalu kašiku u ruke bez političkog blagoslova koji je ništa drugo do jasna poruka, neposrednim izvršiocima zločina, da neće biti procesuirani zbog onoga što čine i da je njihovo činjenje samo u skladu sa zvaničnom politikom odnosno sprovođenje politike u delo. Ratni zločini su sprovođenje one politike koju je zastupao predsednik Nikolić. Prvi način da se živi sa zločinima je zaborav. Zaboravite, pre svega, na sebe iz toga perioda, zatim ubedite druge u to, nađite čoveka na suprotnoj strani spremnog da vam da podršku i na kraju postanite predsednik države. Nešto poput pranja prljavog novca samo što je ovde reč o prljavoj politici. Ko će sada tu naći neku nelegalnu političku transakciju kada je politički kapital pažljivo opran i legalizovan? Dobro, ne možemo svi postati predsednici države ali neki od nas mogu postati ministri, poslanici, politički aktivisti, članovi partije ili jednostavno glasači te oprane i legalizovane političke partije koju sada možemo da, bez rizika da budemo uhvaćeni u prevari, koristimo. Ostaje nam da toj partiji damo ogromnu podršku a ona nas za uzvrat obraduje kolektivnim zaboravom.
Drugi savet predsednika, kako preživeti sopstvene zločine, je da i pored svega nastavimo živeti normalno uz pomoć mantre „I oni su nas“. Kakvo magično misaono skidanje vradžbine koje je zlo bacilo na našu savest! Time otvoreno priznajemo da su oni nas a možda i mi njih mada nekako posredno. Ako smo i mi njih onda je to zato što su oni nas. Njihovo je pokretačka sila a naše je inercija tako da i oni postaju naši saučesnici u nekakvim mogućim zločinima. Dovođenje ove logike do kraja neminovno dovodi do zaključka i mi i oni smo njih same ali zajedno. Zato bolje da to sve ostavimo po strani, za njihovo dobro, i da zaboravimo.
Treći savet nam predsednik daje u svom komentaru presude MSP da sve zaboravimo i ostavimo za sobom. Zatvorimo knjigu i ostavimo je na nekoj polici što će učiniti da počnemo živeti normalno. Sve do sada je bilo nenormalno a od danas možemo početi da živimo normalno. Veoma jednostavno rešenje. Napravimo lepe korice knjige a onda je zapečatimo presudom MSP i kraj priče. Dobro, listovi te knjige ostaće neispisani i prazni ali kako je više nećemo nikada otvarati onda je sasvim sve jedno šta u njoj piše ili ne piše. Ti listovi bi mogli naprimer biti ispisani državnim mehanizmima koji su proizvodili zločine ili imenima ljudi koji su u tome učestvovali. Možda i opisima zločina, brojevima žrtava, presudama zločincima, odgovornostima, lustracijom, izvinjenjem, traženjem oprosta, pomirenjem, političkom podrškom i svim ostalim detaljima. Možda je predsednik umesto zatvaranja knjige mogao da pozove na ispisivanje njenih stranica ako mu je već stalo do pomirenja a ne do zaborava.
Lista saveta, kako preživeti sopstvene zločine, se ovim ne iscrpljuje. Dovoljno je pogledati ponašanje premijera Vučića za vreme i nakon presude MSP. Znam da ga nema i da tihuje ali zar i to nije nekakvo ponašanje? Čak šta više on je to doveo do savršenstva. Prvo što smo naučili od premijera u vezi preživljavanja sopstvenih zločina je da se okružimo sa Nikolićem i Dodikom. Jedina vest o Vučiću i MSP je bila da presudu čeka sa pomenutom dvojicom. Ništa više. Spin doktori su odradili svoj deo posla. Sve u ovoj presudi ima veze sa prošlošću a dobro se sećamo premijera iz iste i njegovih verbalnih oprosta grehova za zločine. Zato su ga verovatno njegovi marketinški čarobnjaci savetovali da se okruži ovim parom političara. Nikolić je činio to isto ali je hijerarhijski bio na višoj lestvici od premijera stoga svaka asocijacija na genocid ili zločin ide prema predsedniku i rasterećuje Vučića. Dodik je dobar zato što koristi istu onu desničarsku retoriku koju je koristio premijer, tada mlađahni sledbenik mistike vojvode Šešelja, pa tako i na tom nivou rasterećuje Vučića. Sve u svemu on pored ove dvojice deluje kao hipik kojem je neprijatno što su ga dva generala zamolila za grupni selfi.
Ovu mimikriju premijer koristi od momenta kada je došao na vlast. Kako drugačije objasniti činjenicu da Vulin, koji se pokazao kao potpuno nesposoban za bilo šta, ima mesta u obe Vučićeve vlade. Iz istih razloga kao i okruživanje sa Dodikom i Nikolićem. I Vulin je jedan od likova zločinačke politike devedesetih i kao takav jedan od korisnih skretača pažnje sa neprijatnog dela premijerove prošlosti. Ko ne bi delovao dobro pored Vulina, Ilića, Nikolića, Dačića, Dodika ili već nekog Rističevića. Stavite bilo koga pored Vulina i videćete da će ta osoba osećati bolje pošto će joj savest biti istog momenta manje opterećena. Kako je sa premijerom tako je i sa podanicima. Svi okruženi ovim likovima osećaju se mnogo bolje i manje odgovornim. To je mehanizam. Zamislite samo koliko bi premijer štrčao da se okružio samo sa ljudima poput Verbića, Udovički ili Tasovca. Kao mrlja crne boje na žutom platnu. I ovo troje imaju svoju marketinšku opravdanost kao maske za zarđalu kašiku.
Premijer se tu ne zaustavlja. Sledeći savet koji nam daje je ćutanje. Kada se pokrene bilo kakvo pitanje o prošlosti pa makar vas i pitali za godinu rođenje vi samo ćutite. On je poznat kao premijer koji voli da komentariše sve što se događa između neba i zemlje i da neustrašivo juriša na svaki problem hvatajući se u koštac sa svakim od njih dvadeset i četiri časa dnevno. Postojanje nečega se može utvrditi i prostom analizom da li o tome premijer ima neko mišljenje. Ako ima onda postoji ako nema onda ne postoji. To je njegov skromni doprinos elejskoj filozofskoj školi. Kada je reč o prošlosti posebno o zločinima on postaje premijer iz senke ili debelog hlada. Nema te sile koja će ga naterati da iskaže bilo kakvo mišljenje o zločinima ili zločinačkoj prošlosti što, sledeći njegov doprinos elejskoj školi, dovodi do zaključka da zločini i prošlost ne postoje. Tako i podanici treba da o njoj ćute zato što je nemoguće zamisliti nešto što ne postoji.
Građani i građanke ćutite o prošlosti a za svaki slučaj i o bilo čemu drugom jer svuda se kriju zamke koje mogu dovesti do predmeta ćutnjanja. Glasajte uvek za one koji su vam slični ili bar malo gori od vas i tako ćete izgledati bolje. Odlučno upirite prstom na druge to ne može ništa da vas košta a može da pomogne. I samo zaboravljate. Zaboravljate svakog dana, svakog sata, svake minute. Budite homogeni jer samo tako možete uspeti. Ostavljajte iza sebe knjige sa ne ispisanim stranicama i nadajte se da one ne govore ništa.
Bob Lebowski
