Krug

Srpska policija ovih dana objavljuje nove dokaze u slučajevima ubistava novinara. Novine to prenose kao još jednu vest pri tom se niko od preživelih novinara ne zapita kako su se sada nakon toliko godina iznenada pojavili novi dokazi. Kako to da se više dokaza sakupi deset i više godina nakon ubistva nego pri samom uviđaju na dan ubistva?  Svi to prihvataju kao nešto sasvim normalno bez pitanja da li su ti dokazi možda sve ove godine ležali u fiokama tajnih službi i čekali na nešto. Na šta? Na koga? Zašto?  Toliko je pitanja koji se mogu postaviti i gotovo neiscrpne teme mogu izaći iz ove zapitanosti, da mnoge novinare zaposli do kraja karijere.

Koga su čekale tajne službe? Recimo Vučića. Zašto? Možda zato što im je on garant da neće istraživati i njih same i doći do njihove uloge u devedesetim ili da možda ne zatraži otvaranje dosijea? Dobro su sarađivali dok je bio opozicija. Uvek je imao podatke pre svih i mahao sa njima kao Šešelj sa praznim papirima dok je uzvikivao da ima sve dokaze. Zašto bi onda bila čudna Vučićeva efikasnost? Ako su dobro sarađivali nekada, sada kad je na vlasti je razlog više da saradnja bude mnogo sadržajnija. Vrlo lako mogu zamisliti da srpskim tajnim službama (vojna i policijska) odgovara da je na vlasti neko ko je sa njima delio moralne, političke i mnoge druge vrednosti devedesetih, pa zašto mu sada ne bi dali nešto malo dokaza koji će mu pomoći da bude efikasan i tako obezbede dugačak boravak na vlasti čoveka koji ih neće dirati. To je uspešan oblik simbioze. Milošević je te službe potpuno kontrolisao i imao njihovu podršku kao i plebiscitarnu podršku naroda. Vučićeva popularnost dostiže miloševićevske visine i kvalitet a zgodno je imati i podršku tajnih službi.

Sve dok se ne otvore dosijei, mada je verovatno i za to kasno, i ne zaroni u to vojno-policijsko blato kako bi se istražilo i odredila njihova tačna uloga poslednjih dvadeset i pet godina, kao i svi njihove akcije koje su završile smrću ljudi, svaka promena i svaki korak bilo koje vlasti biće samo šminkanje i pokušaj da se napravi lepo pakovanje kako bi se sadržaj maskirao. Samo su dva atentata na Vuka Draškovića bili dovoljan razlog da se sve tajne službe rasformiraju, otvore svi dosije, njihove prostorije zauvek zatvore,  svi od kuvara do velikih gospodara života i smrti odu u penziju a krivci osude i kazne. Nove službe, sa novim imenima  i sa novim ljudima. To je suočavanje sa prošlošću, to je rekonstrukcija, to promena i sve ono o čemu se ova vlada deklarativno izjašnjava. Ovako smo dobili promenu imena nekih čelnih ljudi i to je ono što je tipično kako za ovu vladu tako i za sve vlade pre nje. Kozmetičke promene. Da li vam je potreban veći motiv da se ovo učini od toga da proverite da li je neko iz tih službi učinio nekome zlo u vaše ime i vašim novcem?

Dobro, prevarićemo te pregovarače iz EU, prevarićemo susede,  prevarićemo sami sebe, našminkaćemo se malo,  zapakovati i staviti mašnu ali šta ćemo mi sa tim? To, ma kako god bilo lepo maskirano ostaje tu kod nas, sa nama, sa našom decom i sa našom stvarnošću. Kako ćemo se mi sa tim izboriti i pomiriti? Kako živeti na tempiranoj bombi ne istraženog nasleđa? Kako? Umesto borbe za suštinskom promenom društva, koja počinje sa suočavanjem sa prošlošću, mi smo postali srećni zato što se jedan bivši obožavalac Popa Đujića promenio i tu je sve stalo. Pozicija njegovu promenu pokazuje kao najveću pobedu dok opozicija objašnjava da se on nije promenio i na to se sveo čitav politički život Srbije, na Aleksandra Vučića. Ispod toga gde god da se zagrebe izvire blato nasleđa iz devedesetih.

Šta ja hoću? Hoću da jedan sraman period koji je deo mog postojanja bude istražen i rasvetljem. Hoću da ne vređaju moju inteligenciju iznenadnim pornalaženjem novih dokaza. Hoću da  politički život Srbije jednom bude više od jednog čoveka. Hoću da nedođe vreme kada ću morati da se borim za deo svoje krivice.  Hoću da razbijem krug.  Šta vi hoćetе?

Bob Lebowski

facebook comments:

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *