Mali Sloba

Premijer Srbije Ivica Dačić, u široj javnosti poznat kao De Gol a u užoj kao Mali Sloba, u poslednje vreme pokazuje dugo potiskivani prezir i cinizam, od kojih je satkano njegovo političko biće, prema građanima Srbije i žrtvama države Srbije. Uspešno se kontrolisao i sakrivao ovo ispod osmeha i više manje diplomatskih izjava i poteza a onda je prosto više nije mogao da izdrži to pretvaranje i sve je izašlo na videlo. Maska De Gola je pala i pojavio se Mali Sloba. Naravno nije ovo bilo spontano već je osetio da je sada njegovo vreme, da nema više nikoga ko bi ga mogao ugroziti i sada će to svima u lice da kaže.

Mali Sloba je prvo pokazao zavidan talenat u spoznaji šta je to prirodno a šta ne prirodno.  U sažetku svojih naučničke mudrosti ponudio nam je istinu da homoseksualizam nije prirodan.  Naravno kao svaki pravi čovek od misli ne daje nikakve dokaze za svoju tvrdnju niti metodologiju kojom je došao do ovog otkrića i tako čitaoca ostavlja u nedoumici. Prvo što možemo zaključiti da je Mali Sloba čovek prirode, pobornik prirodnih stvari, prirodnih funkcija i prirode kao merila svih stvari . Ako homoseksualizam nije prirodan kako onda deli istu planetu sa Malim Slobom? Da li su stigli iz svemira? Napravljeni u nekoj laboratoriji i? Da bih shvatio šta Mali Sloba misli pod neprirodnim morao sam prvo shvatiti šta on smatra pod prirodnim. Zato sam se vratio malo u prošlost da vidim aktivnosti u kojima je učestvovao, preko svoje partije SPS, pretpostavljajući da se uvek rukovodio svojim principom prirodnosti. Prirodno je bilo ubijati političke protivnike. Istina, nema ništa prirodnije o ovoga. Kada ti neko smeta ili te nervira kao politički protivnik ti ga likvidiraj i nema problema. U ostalom politički protivnik je neprirodan jer kako neko može biti protiv tebe takvog kakav si i protiv tvojih prirodnih misli. Kada jedan deo tvoje države želi da se otcepi sasvim je prirodno da neke od njih likvidiraš i spakuješ u hladnjaču. Sve je to prirodno i samo ljubitelji neprirodnog mogu tvrditi suprotno. To je u ljudskoj prirodi. Dobro, postoje iznimke kada neko odbije da ubije drugo ljudsko biće ali to je samo proizvod neprirodnog razmišljanja i kao takvo ne prihvatljivo. Isto tako je bilo prirodno da se organizuje agresija na susedne države i pobije par stotina hiljada njihovih građana jer čovek mora da reaguje prirodno, nikako ne prirodno kao na primer da ne organizuje ratne zločine ili da na primer spreči genocid i odbije učestvovanje u njegovoj organizaciji. Na stranu moral, razum, empatija i ostale neprirodne stvari reč je o prirodnoj reakciji. Nasilje je prirodno a njegovo sprečavanje je ništa drugo do udar na prirodu. Zbog svega ovoga čudi i sledeća izjava Malog Slobe u kojoj tvrdi da su homoseksualci agresivni i vređaju osećaj većine koja je naravno prirodna. Agresija i  vređanje je nešto što je neodvojivo od političko-prirodnog života Malog Slobe i ostaje nejasno zašto je nekada smatra prirodnom a nekada neprirodnom.

U nastavku njegove izjave o homoseksualcima osetio sam se i lično ugroženim iako sam heteroseksualan,  odnosno prirodan čovek kako to premijer tvrdi. On kaže da je ta neprirodna manjina prošle godine prikazala Hrista kao homoseksualca i kako sada mogu da očekuju milost prirodne većinske gomile. Predstavili su jednog toliko prirodnog čoveka kao neprirodnog i to je naravno blasfemija. Kako sam i sam često predstavljao Hrista na načine suprotne od većine pitam se da li mogu u dogledno vreme očekivati i anatemisanje heteroseksualizma od strane prirodnjaka? Ali istog momenta mi pada na pamet da je nama heteroseksulacima sve dozvoljeno i da mogu da predstavljam Hrista kako god hoću zato što sam prirodan i privilegovan.  Nema osude, nema kazne, nema zabrane skupova, nema bejzbol palica, nema kaldrme za mene i ostalih manifestacija pirodnjačkog duha.

Biće da ova tema veoma zanima Malog Slobu pa je i sledećih dana kontemplirao o istoj. Izjavio je da neće ići na paradu, da ne želi da se dodvorava njima neprirodnima, da ne želi da postane gej iako nas EU tera na to. Dodao je da je na prvom mestu  bezbednosna situacija na prvom mestu iako je sebe prethodnom izjavom stavio kao bezbednosna  problem broj jedan. Krenimo redom.

Mali Sloba neće ići na paradu i obrazlaže to svojim ustavnim pravom što je veoma pohvalno čuti od premijera čija je jedna od uloga i odbrana ustava države čiji je ponizni i prirodni službenik.  On ne želi da se na taj način dodvorava njima ali ni EU koja je sudeći po svemu kao jedan od uslova za pristupanje i da svi postanemo homoseksualci. To su tamo neka njihova gej prava i šta on ima sa svim tim.  Još saznajemo da bi i sam odlazak na Paradu značio da je i on postao gej a to svakako ne želi zato što on je prirodan. Ovim je premijer pokazao zavidnu dubinu ne poznavanja ljudskih prava i ustava Srbije. Ne postoje gej prava već samo ljudska prava. Gej pravo nije neko tamo posebno pravo već to je pravo svih ljudskih bića. To je moje pravo to je i pravo premijera ali on to ne shvata. Na stranu to što on paradu gleda isključivo kao gej pokret i tako ignoriše deo LGBT pokreta.  On homoseksualnost  shvata kao zaraznu bolest. Ko ode na Paradu odmah postaje gej a to je neprirodno, to je bolest. Sledeći ovu logiku Mali Sloba gde god da ode postaje ono gde trenutno jeste. Tako na konjskim trkama postaje konj ili ako ima sreće džokej,  u Americi Amerikanac a ako ode u zoološki vrt tu može doći o problema ako naiđe na kameleona može se dogoditi da se uzajamno i beskonačno pretvaraju jedan u drugog. Porukom da je se homoseksualizmom može zaraziti i da nam tu bolest šalje EU daje idejnu podlogu svima onima koji imaju nameru da naoružani bejzbol palicama i kaldrmom dočekuju učesnike Prajda i tako sebe svrsta u glavni bezbednosni problem. Po svemu sudeći možemo očekivati da kao i prošle godine otkaže državu, pogazi ustav i povuče se pred nasilnicima kojima usput daje idejnu podlogu.

Do konačnog pada maske De Gola i prezira prema žrtvama države Srbije i njenim građanima, dolazi nešto kasnije u izjavi povodom godišnjice izbora kojima je srušen Slobodan Milošević i partija SPS.  Mali Sloba se zahvaljuje onima koji su srušili njegovog političkog oca Miloševića i skinuli njegovu partiju sa vlasti jer to im je omogućilo da se reformišu i prestanu da prave greške. Dodaje da mu je žao što ih nisu porušili pre pošto bi tako manje grešili. Lepo je što priznaje da su grešili, lepo i prirodno. Ipak nas ne obaveštava kakve su ti bile greške ali zahteva da se sve to ostavi u prošlosti i da svi zaboravimo na to i okrenemo se budućnosti. Sudeći po izjavama Malog Slobe može se zaključiti da je SPS devedesetih imao na starosti nešto  poput železnice i jedina krivica je što su im vozovi često kasnili i time putnike dovodili do neugodnih situacija. Da su ih pre smenili putnici bi se osećali bolje i bilo bi manje kašnjenja ali, na kraju krajeva, važno je da su svi živi. Bile su to više greškice nego greške, kako bi to rekao jedan od onih koji su rušili Velikog i Malog Slobu. SPS i njegov vođa su direktno odgovorni za organizovanje ratnih zločina, huškanje na rat, vojnu agresiju na susedne države, pomaganje u organizovanju  genocida,  svirepe zločine, proterivanje ljudi, organizovanje ubistva političkih protivnika, diktaturu, pljačku i osiromašivanje države kao i za posledice koje danas postaju sve vidljivije.

Ti isti ljudi danas su  na vlasti, prošli su  bez ikakvih političkih, pravnih i moralnih posledica, imaju društveni status koji je ne moguće opravdati njihovom prošlošću, imaju novac, imaju političku moć imaju opet državu u svojim rukama.  Malo su se reformisali, mrtvi su i dalje mrtvi i sve je savršeno.  Uzeli su drugi kurs jer jednostavno drugog puta nije ni bilo a i zgodno je za pranje prošlosti. Zašto da si onda ne dopusti malo cinizma i dubokog prezira koji mu je toliko nedostajao ovih godina i opet pokaže svoje pravo SPS lice. Devedesete nisu nestale, nisu ostale u prošlosti one su u ovim ljudima zbog čijih su postupka i delanja mnogo dece, žena i muškarca prerano i nasilno završili svoje živote da bi bili prekriveni zemljom utabanom bagerima kako bi Ivica Dačić i SPS imali gde da se reformišu i izgrade budućnost Srbije.  Srbija neprestano doživljava poraze a povratak politike devedesetih i političara devedesetih je samo još jedan u nizu. To je i šamar svim žrtvama rata i šamar onima koji su izgubili drage ljude. Država Srbija nije u stanju da se suoči sa svojom ulogom u ratovima devedesetih, nije bila u stanju a osudi genocid počinjen u njenu slavu niti da otera na političko smetlište nosioce te politike. Ivica Dačić na vlasti, u politici kao i najmoćniji čovek Srbije, Aleksandar Vučić, su poraz srpskog društva koje nije imalo snage da se ujedini oko jedine važne stvari a to je da učestvovanje, na bilo koji način, u oduzimanju života,  mora biti osuđeno i kažnjeno.  Neko politički, neko zatvorom, neko zabranom rada u državnom aparatu i sve u zavisnosti od uloge koju je imao. Nisu oni bili loši direktori firmi niti loše sudije u sudu već je njihovo političko delovanje nekoga koštalo života. Ne postoji reforma niti promena koja to može da poništi i da od svega napravi sretan kraj. Odgovornost je vrhunsko  načelo postojanja i ono što nas čini ljudima.

Na kraju krajeva oni su možda i zaslužena kazna,  postavljeno ogledalo kao neprekidna agonija beskonačnog izbegavanja da se pogleda sebi u oči. Neprekidno buđenje iz jedne noćne more u drugu.

Bob Lebowski