Sudeći po naslovoma u novinama najveća prepreka za formiranje vlade je Boris Tadić. Traži mu se mesto i izlaz iz situacije u koju je dospeo. Nema političke strane U Srbiji niti stranih posmatrača koji ne misle da je Tadić idealan i jedini mogući premijer. Otkud ta plebiscitarna saglasnost sa svih strana? Zašto svi misle da u Srbiji nema nikog drugog ko bi mogao da bude premijer?
Borisu Tadiću nije zaslužio da bude bilo šta u srpskoj politici. Ne treba da bude predsednik stranke u kojoj postoje mnogo politički i moralno jači ljudi od njega. Možda nekakav počasni predsednik koji bi se pojavljivao na godišnjicama ili prilikom polaganja venaca tamo gde se već polažu. Izgubio je izbore i drastično smanjio broj glasova koje je dobila njegova partija u odnosu na prošle izbore. Ne treba da bude ni premijer jer je i kao predsednik bio loš pa ne vidim zašto bi sada odjedamput zablistao. Za vreme njegovog mandata kao predsednik partije koja je osvojila najviše glasova pretvorio državu u partijsku mašineriju. Partizacija je zahvatila sve delove društva: javne ustanove, sve institucije, državne firme, pecaroška udruženja, pijačne tezge, javne toalete i ušla u živote običnih ljudi kao jedino sredstvo ličnog napredka. Sve je pretvoreno u partisku armiju. Srbija je osiromašena za vreme njegovog predsednikovanja. Broj ljudi koji žive na ivici siromaštva od 600.000 je više nego alarmantan. Nacionalna valuta gubi vrednost iz dana u dan. Stopa nezaposlenosti u Srbiji od 25% je dovoljan razlog da vlada i predsdnik budu najureni. Rehabilitovao je zločinačku partiju SPS koja da je pravde trebala odavno nestati. Svi oni likovi iz devedesetih koji su se posakrivali odjednom su se počeli pojavljivati i galamiti kao nekada i to sve zahvaljujući Borisu Tadiću. Imali smo i vampirski koncert nostalgije prema umetničkim dostignućima devedesetih. Ni to mu nije bilo dovoljno pa je rehabilitovao i Tomislava Nikolića, Aleksandra Vučića i ostale ljubitelja rđe na kašikama koji imaju nekakvu patološku skolnost ka ovom priboru za jelo, bio on zlatan, kao onaj kojim je jeo srpski cvet na dvoru Cara Dušana, ili onaj običan zarđao kojim je srpski cvet koristio kao naoružanje u ratovima devdesetih. Kao predsednik partije i države imao je potpunu arogantnu vlast nad svim i zato je najodgovorniji za sve što sam nabrojao. U predsedničkoj kampanji se nije dotakao niti jednog važnog pitanja i problema gore nabrojanih a o rešenjima da i ne govorimo. Zašto onda jednom toliko neuspešnom predsedniku i političaru dati da bude bilo šta a u Srbiji? Možda zato što je lep i visok i zato što je njegov politički marketing u to sve utrošio gomilu novca građana Srbije? Zato što je trčao maraton, mazio stoku po Srbiji, slikao se sa narodom i pretio nam svojim protivnikom? Možda zato što svi analitičari i tumači politike tvrde da će Srbija bez Tadića propasti i doći će sudnji dan. Možda zato što ga je pobedio četnički vojvoda, mrzovoljni konzervativac oskudne inteligencije i čovek čija će prošlost biti deo građe za istoriju beščašća kao i Tadićevog koalicionog partnera Ivice Dačića? Zašto je on neophodan državi Srbiji? Ne razumem. Jesu li svi oko njega toliko krali da im i dalje treba kao paravan ili on ima neke nadprirodne sposobnosti koje su sakrivene od javnosti?
I tako u senci premišljanja Borisa Tadića i njegove posete patrijarhu srpskom građani Srbije čekaju na formiranje vlade koja bi treba da radi na svim problematičnim stavrima u ovoj državi. Građani Srbije su trenutno taoci Borisa Tadića, njegovog ega i nespremnosti da prizna svoj politički i moralni poraz što je omiljena disciplina u Srbiji poslednjih dvadeset godina.
Bob Lebowski
