Nova srpska autošovinistička misao

Autošovinizam?

Autošovinistički sam bašibozlučio po internetu, bez nekog posebnog cilja, kada sam naišao na misao koja je moj bašibozluk podigla na novi nivo. Pravi dragulj za nas autošoviniste koji jedva čekamo da sami sebe rasteramo na buljuke. Više je ona čitala mene nego ja nju. O, ta misao je prolila svetlost svog znanja i zgrejala moje autošovinističko biće odevajući ga u ruho saznanja. Ona me je stvarala i gradila deo po deo dok sam sve to zadivljeno posmatrao. Tu sam saznao da sam ja zapravo deo autošovinističkog blogerskog bašibozluka. I ne samo to već sam deo mnogo šire društvene grupe ali sudeći po svemu, samo smo mi blogeri bašibozluci i autošovinisti. Pođimo redom. Prvo izjava.

„U tom poslu (sa)učestvuju briselski i haški službenici, beogradske i vašingtonske diplomate, neokolonijalni novinari i kompradorski intelektualci, umetnici-narkomani i (auto)šovinistički blogerski bašibozuk koji se takmiči ko će ostaviti „kreativniji“ i prljaviji „antisrbijanski“ komentar u E-novinama.“  Slobodan Antonić E-novine

Bašibozluk je turska reč i u prevodu glasi oštećena glava odnosno u značenju bez vođe. Bili su to bivši vojnici koji su se odmetali u pljačkaše i plaćenike. Naoružane i nedisciplinovane grupe ljudi u otomanskom carstvu koje su radile same za sebe jer se nisu mogli uklopiti u bilo kakav vojnički ili neki sličan hijerarhijski sistem. Tako nekako mene g. Antonić zamišlja kao odmetnika i secikesu. I u pravu je g. Antonić, stvarno se ne mogu uklopiti niti u jedan sistem dok pišem za blog pošto odgovaram samo samom sebi za svaki tekst. Nemam nikakvog vođu niti autoritet koji bi mi izdavao naredbe i uputstva šta i kako da pišem, osim svoje savesti, za razliku od g. Antonića, koji je, čini se, u službi nacije koja mu poverava zadatke. Sve drugo je nebitno. Kako nisam pristao da mi nacija diktira kako ću misliti g. Antonić me svrstava u odmetnike.

Ko je izdaje naredbe g. Antoniću? Srbija. Srpski narod. Kod g. Antonića sve je unapred zadano on samo to treba da stavi na papir. Ima jednu večitu poentu i jednino što on treba da učini u tom statičnom svetu je da slaže slagalicu sa čijim delovima se može dobiti samo jedna, večna i nepromenljiva slika sveta. Mi blogerski bašibozluci ne pristajemo na autoritete pa samim tim ne uzimamo slagalice koje nam guraju u ruke. Radije sam tražim elemente za svoju slagalicu ne bi li došao do svoje slike sveta. I ne samo to već činim to svaki dan iznova preispitujući svaki njen deo ali i kada dođem do kakve takve slike odmah počinjem sumnjati u njenu ispravnost. Svet je dinamičan i slika se kao i njeni delovi iz dana u dan menja.

Drugi pojam, autošovinista, je pomalo nejasan. Šovinista je čovek  sa osećajem i uverenošću u superiornost i nadmoćnost svog naroda nad drugim narodima. (Ostajem ovde isključivo u okvirima nacionalnog šovinizma). Mora postojati neka tačno određeni narod ili nacija kojoj šovinista pripada i u čije ime nastupa da bi u opšte mogao biti to što jeste. Šovinista je čovek koji svoj život podređuje kolektivu u kome vidi ideal. Reč je o snažnom izraženom osećaju pripadnosti narodu ili naciji koji se ne razlikuje mnogo od fašizma. Šta bi u tom slučaju bio autošovinista?

Ako pogledamo definiciju šoviniste mogli bi zaključiti da je autošovinista čovek koji oseća ličnu superiornost i nadmoćnost nad narodom kojem i sam pripada. Ako oseća pripadnost narodu onda u tom slučaju mora, bar delimično, osećati  nadmoćnost i superiornost nad samim sobom što je očigledan paradoks. Kako osećati superiornost i nadmoćnost nad nečim čemu i sami pripadate? Ako taj isti čovek nema osećaj pripadnosti tom ili bilo kom drugom narodu, a pri tom oseća istu tu ličnu superiornost i nadmoć nad nekim narodom, u tom slučaju može biti reč samo o nekoj čudnoj vrsti šovinizma ali ne i o autošovinizmu kako je već gore definisan. Čudna vrsta, samo zato što ne ispunjava deo definicije šovinizma koji zahteva osećaj nadmoćnosti sopstvenog naroda nad nekim drugim. Dakle, takav čovek bi se veoma teško mogao nazvati šovinistom a autošovinistom nikako.

Indikativno je da optužbe za autošovinizam stižu od nosioca ideja  nacionalizma, šovinizma i fašizma i to nije slučajno. Svaku kritiku odnosno svako odbacivanje njihove slagalice vide kao autošovinizam jer oni su zaboga deo naroda a napad na njih je napad na narod. Nije slučajno da dolazi od ovih grupa jer je često kritika šovinizma i fašizma u sopstvenom narodu i prema njihovim delima i mislima često nazivana autošovinizmom što takođe ne može biti tačno jer kritika ide u smeru  prvenstveno od njihovih činova do njih samih. Osnovni razlog za kritiku nije u genetici, predodređenost ili bilo kakva slična umišljena drugost  već izranja iz odnosa prema samom delovanju nosioca nacionalnih ideja.

O čemu je ovde zapravo reč?

Reč je o etiketiranju, kao jednom od osnovnih načina mišljenja u srpskom društvu koje se koristi za diskreditiranje protivnika. Dovoljno je da se setimo devedesetih kako je i kome sve ne prišivana etiketa izdajice koju je bilo gotovo nemoguće skinuti. Kada bi nekoga tih godina pitao zašto ne glasa za nekog drugog osim S. Miloševića veoma često bi dobijao odgovor da je bolje za njega nego za one izdajice. Slična situacija se odvijala i kasnije. Popularna etiketa u vreme vladavine V. Koštunice bila je ekstremista. I u ovom slučaju indikator je bila moja okolina koja je mahom odgovarala da glasa za Koštunicu jer je on jedini umeren a svi drugi su ekstremisti, i u ostalom, ko je lud da glasa za ekstremiste. Ovde je bila  primetna mala evolucija u načinu etiketiranja koja se ogleda u etiketiranju samog sebe tvrdnjom o sopstvenoj umerenosti, a time  posredno, obeležavanje svih ostalih, kao ekstremista. Ni dolaskom novog vladara B. Tadića situacija se nije bitno promenila. I on je preuzeo ovakav način mišljenja nastavljajući ovu tradiciju kao poželjnu ostavštinu iz vremena kohabitacije. I on je vrlo često pribegavao da ljude plaši svojim protivnicima rabeći uglavnom već poznate etikete. Formiranje poslednje vlade označilo je definitivni povratak nekim idejama devedesetih a posebno etiketiranju. Osim danas vrlo aktuelnog etiketiranja političkih protivnika kao lopova, posebno od trijumvirata Dačić-Nikolić-Vučić, imamo na delu povratak etikete izdajnika. Kako je ova etiketa malo potrošena, a i nema trenutno nikakvog rata, doživela je evoluciju i sada se zove autošovinista. Novo vreme, nova etiketa. Autošovinista je novi izdajnik sa očiglednom željom da se i sam šovinizam predstavi kao nešto nužno i prihvatljivo u borbi protiv izdajnika.

Zbog svega ovoga autošovinizam je nemoguć. Autošovinizam ne postoji. To je samo nesretna kovanica koja je u dnevno-političkoj službi. Semantički refleks samoodbrane i samozavaravanja nacionalista, šovinista i sličnih. Još jedan od onih bačenih kamenova pod noge koje moramo preskočiti kako bismo se izborili za svoje ljudsko pravo da mislimo svojom glavom i da mislimo odgovorno.

I na kraju, sve ovakve slične misli, od nesretnog pisma D. Ćosića, preko ponavljanja jednog te istog raznih šovinističkih partija, do ovih rečenica s. Antonića, su samo dokaz nervoze kreatora i branioca katastrofalne srpske politike u poslednjih dvadeset i pet godina koja je mnoge ljude koštala života. Oni gube tlo pod nogama a stvarnost je njihov najveći protivnik i osećaju da je bitka izgubljena. Rešavanje problema sa Kosovom i njegovim davnim ali i novim (po ko zna koji put) gubitkom, krah ove politike će biti konačan. Nema više pobeda a čak ni poraza koji se pretvaraju u pobede. Nema više ničega osim nas samih. Njihov kraj je počeo sa prvim njihovim delom ali sada konačno jasno vidimo  kako se delovi njihove slagalice pretvaraju u prah i nestaju nošene najslabijim vetrom.

Bašibozluk (freelance) optimista

Bob Lebowski

facebook comments:

2 thoughts on “Nova srpska autošovinistička misao

  1. Izvrsno objasnjenje geneze pojma izdajnik.Ne bitno da li je izdajnik,ekstremista ili autosovinista,sve to moze da ti posluzi samo kao kompliment s obzirom da dolazi od slobodana antonica

    1. Nenade,
      Hvala na čitanju. Čini mi se da se i danas imamo nove načine etiketiranja. Videli smo, poslednjih dve godine, korišćenje reči tajkun u političkoj borbi. To je je gotovo default pojava u političkom životu koji je sam defaultless.

Leave a Reply to Bob Lebowski Cancel reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *