Okrutnost

“Oduvek sam verovala da je distinkcija između bogatih i siromašnih, razvijenih i nerazvijenih, srećnih i nesrećnih, modernih i zaostalih društava – površna. Suštinski, ljudske zajednice se dele na solidarne i okrutne. Na kraju dana, kvalitet naših pojedinačnih života zavisi od toga gde se unutar kontinuuma solidarnost-okrutnost nalazi društvo kojem pripadamo. Sasvim lično, ne vidim kako bi Srbiji mogla izmaći titula šampiona okrutnosti.”

Sonja Pavlović

OkrutnostSrpsko društvo nije licemerno ono je okrutno. Da je reč o licemernosti mogao bih se samo nasmejati i nušićevski blagonaklono ukazati na sve slabosti i sva nesavršenstva ljudskog bića. Razmišljao bih i o momentima sopstvene licemernosti a zatim, postiđen, odmahnuo rukom i nastavio dalje. Licemerstvo jednog društva ne prelazi svoje, naizgled, čvrsto utvrđene granice iz čistog straha od promene, od ustaljenosti i ali i pored ovoga ono u sebi ima klicu evolucije, samo, zato što koristi razum. Licemerstvo u sebi nosi mogućnost promene jer je ono ipak zasnovano na razumu iako na pogrešnim pretpostavkama. Upućeno je na tradiciju, vladajući moral, običaje, navike i na večitu ljudsku želju za sigurnošću u poznatom.  Sve ovo je podložno promeni koja je spora ali ona postoji.  Kroz postojanje tradicije su se pojavljivale, menjale i nestajale. Moral je bio preispitivan, menjan i prilagođavan vremenu. Običaji i navike takođe. Čovek je oduvek imao i želju za sigurnošću poznatog prostora ali i želju da otkriva nove. Klica razuma, ma kako mala bila u različitim periodima, pomešana sa klicom osećanja solidarnosti davala je rezultate koji su svet gurali napred čineći ga boljim.

Ljudska okrutnost je samo okrutnost i ništa više. Ona se ne menja. Ista je bila pre sto i pre hiljadu godina. U njoj nema evolucije i nema promene. Okrutnost nema više načina jer ona je način, način izostanka razuma i solidarnosti. Ne postoji filozofija okrutnosti niti veliki mislioci okrutnosti jer nešto tako je ne moguće. Nema u okrutnosti kretanja i u njoj nema ništa osim nje same.

Dvadesetogodišnja devojka je nestala na dva dana a onda se pojavila, zbunjena, sa ozledama i izjavom da je možda silovana. Slučaj za policiju i istragu. Policija se ne oglašava ali zato su tu srpski mediji i srpska javnost da sve prokomentarišu i iskažu svu svoju okrutnost. U javnost stiže vest da je u bolnici utvrđeno da nije bilo silovanja, kao da je penetracija jedini oblik silovanja i kao da se silovanje dokazuje u bolnici a ne u istrazi i na sudu. Ovo je bio okidač za  neviđenu količinu mržnje i okrutnosti prema devojci. Srpsko društvo pokazuje svoje lice. Niko ne čeka zvanični izveštaj istrage već počinje salva uvreda na račun njenog izgleda, preko davanja pogrdnih nadimaka kao na primer „splavaruša” do uvreda na načina koji živi života. Novine, portali, društvene mreže i komentari u novinama postaju mesta za pozivanje na linč. Štampa iz časa u čas senzacionalistički iznosi gomile novih podatka o celom slučaju i počinje napadati devojku.

Šta god da istraga zaključi i donese kao istinu ova devojka je žrtva. Ako je na bilo koji način silovana jasno je da je žrtva, mada se bojim da ovo nije svima jasno. Ako nije silovana, ako je lažno optužila druge, u kakvim god okolnostima potpuno je ne bitno, žrtva je javnosti koja ne prepoznaje njenu ličnu tragediju, dramu devojke od dvadeset godina koja je dovela do toga da nestane na dva dana i pojavi se potpuno izgubljena, šta god da je razlog. Srpska javnost u svemu ovome vidi samo dobar plan za samo-promociju. Niko u tome ne vidi da ta mlada devojka ima neki problem. Zašto? Zato što je za srpsku javnost potpuno normalno da se devojke na taj način samo reklamiraju. Uzmimo da je i ta priča o samo reklami i smišljenom optuživanju za silovanje istinita. Šta u tom slučaju nama govori činjenica da jedna dvadesetogodišnja dvojka pribegava ovim dramatičnim koracima? Postoji li tu neki problem? Šta ovo govori o srpskom društvu? Da li je ona nekakav zločinački mastermind ili neko ko se ne snalazi u životnoj drami?

Ono što je u celom ovom slučaju presudno, po meni, je činjenica da je u pitanju žena. Ovo je očigledno posebno kada se pročitaju komentari čitalaca i komentari na društvenim mrežama u kojma isplivavaju sva moguća opšta mestima mizogonije. Mizogonija jednako stiže od oba pola. Društvo koja nije osudilo niti jedan ratni zločin počinjen u njegovo ime, koja se ne zgražava nad svakodnevnim količinom raznih vrsta nasilja, jedva je dočekalo da bude okrutno prema jednoj dvadesetogodišnjoj devojci. Ovakve poklike mržnje nije dobio niti jedan muškarac, bio on silovatelj ili ratni zločinac, jer biti muškarac u Srbiji je olakšavajuća okolnost.

Patološku fokusiranosti i spremnosti  komentatora da u svakoj prilici iskažu mržnju prema ženama teško je shvatiti  Ona je splavaruša, drolja sa majmunskim licem, narkomanka koja se jebe sa trojicom, kurva koja lažno optužuje itd. Raspravlja se o njenom intimnom životu i o njenom moralu kao da nema prava da vodi život onakav kakav želi. Svi oni znaju kako treba ispravno živeti,  svi su oni mnogo uzvišenija bića od nje i svi oni znaju šta ona treba da radi sa svojim telom. Na kraju, pored svih pretnji, pominje se mogućnost pet godina zatvora za lažne optužbe. Pet godina zatvora traže pravednici u državi u kojoj su retki podigli glas zbog zastarevanja poznatog slučaja pedofilije.

Okrutnost srpskog društva je poražavajuća i bolno vidljiva. Ceo slučaj podseća na srednjevekovno spaljivanje veštica. Neko prvi uzvikne veštica a onda se ostali horski priključe. Sve nakon toga je dodavanje ugaraka na lomaču dok gori vatrom koja zaslepljuje.

Bob Lebowski

Bob Lebowski Written by:

facebook comments:

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *