Parada desničara

Uporedo sa Paradom ponosa dobili smo i Paradu desničara. I to na više nivoa. Pre same Parade ponosa imali smo protestni skup desničara a odmah i nakon završetka šetnje. Imali smo i paradu policije koja je čuvala učesnike parade ponosa.

Znamo da svaki policajac polaže zakletvu u kojoj se pominje sveto Kosovo, znamo o skandalima bivšeg generala Žandarmerije Dikića, znamo šta znači crvena ruža na vratu jednog od telohranitelja, znamo da policija ne voli to što radi (reči premijera Srbije) to jest da čuva LGBT i ostale šetače i pamtimo desničarske ispade pripadnika i zaposlenika Žandarmerije tako da je reč o gotovo desničarskoj organizaciji. Ta ista policija je istukla brata premijera Srbije. Ti koji su ga tukli u novinama su nazivani odredima smrti, kriminalcima i slično.

Znamo da je premijer bivši ekstremni desničar (danas samo desničar) koji je devedesetih pretio ubistvom sto muslimana za jednog Srbina, da je bio u stranci koja se zalagala za otimanje teritorija od susednih država, da je bio u toj stranci visoko pozicioniran političar, da je bio ministar informisanja u vladi Slobodana Miloševića kada je donet zakon o medijima dostojan najgorih diktatura i da se oduševljavao likovima i delima ratnih zločinaca.

Znamo da su tu bile i razne navijačke grupe koje su uvek u službi desnice, znamo da su bile i razne desničarske organizacije i partije, znamo da je tu bila i Srpska Radikalna Stranka čije je temelje izgradio sam premijer Srbije i znamo da su tu bili pripadnici Kobri sa crvenim ružama. Sve u svemu jedna velika Parada desničara koja se nije završila istog dana kada i Parada ponosa.

Prvo smo saznali da je pretučen brat premijera Vučića. Bezrazložno je napadnut od strane policije. Sam premijer nas je o tome obavestio na konferenciji za štampu veoma siromašnim informacijama. Prvo je rekao da je njegov brat pretučen a onda je sprečio pitanja pozivanjem na porodicu. Još je dodao da oni kao porodica neće podići privatnu tužbu i da je za njega priča završena. Žandari su bili nervozni, njima se to danas nije radilo i on to shvata. Greške se događaju.  Ono sto je vazno na ovoj konferenciji za štampu, a što će dati jasan obris budućih saopštenja i događaja, je pitanje novinarke šta misli o zluradim komentarima na društvenim mrežama. Dakle imate policijsku brutalnost, napad na premijerovog brata, pripadnike vojske, pripadnike policije i najavu mogućeg sukoba ove dve grupe što je prava poslastica za novinara ali jedino što je u tom slučaju novinarki važno su posmatrači ovog događaja. Naravno novinar može da se bavi i fenomenom društvenih mreža i reagovanja jedne društvene zajednice na neki događaj ali u ovom slučaju to je ignorisanje stavrnosti. Imate nešto što se dogodilo pre par sati, premijera kao nekoga ko je pričao sa žrtvama, komandantom Žandarmerije i drugim izvorima informacija. Nisam novinar ali mislim da bi svako probao da izvuče što god može više podataka pošto je očigledno reč o veoma sumnjivoj raboti, možda čak i o zataškavanju. Novinari su ćutali a premijer je otrčao na reforme i svinje a kroz pitanje novinarke moglo se naslutiti da će deo odgovornosti biti preneto na posmatrače. To se i dogodilo već sutradan.

Premijer nije, kako je obećao, sve to ostavio iza sebe već se preko noći potrudio da nađe što više dokaza protiv policajaca. Rekao je da ima snimak na kojem se jasno vidi da je brat dao svoju ličnu kartu i da su ga, shodno tome, žandari pretukli zato što su to hteli. Nakon ovoga je rekao da više neće o ovoj temi reći ni reči. Što ga nije sprečilo da nastavi sa bujicom reči koju je završio dramski sa dozom svog notornog cinizma, odnosno na način koji je najavljen  u pitanju novinarke na konferenciji za štampu. “Trebalo je neki drugi da budu prebijeni pa da se traži sednica SB UN ili nešto drugo kako je to moj brat napisao u pismu. Ali desilo se nažalost opet mojoj porodici i možda je tako i bolje nego da se desi nekom dugom. Još jedanput izvinite što se taj Andrej prezivao Vučić.”  Porodica Vučić je ovde žrtva i to ne samo žandara koji su prebili njegovog brata već i onih koje je brat spomenuo u svom pismu.

Andrej Vučić u pismu javnosti ne napada niti optužuje žandare koji su ga istukli. Samo u jednom pasusu kaže da su oni pokazali legitimacije i da su ih onda pretukli. On čak ima, poput brata, familijarno razumevanje za njih pošto su bili nervozni zbog toga što su čuvali one koje nisu želeli da obezbeđuju. Izgleda da je sasvim legitimno da policija deli građane Srbije na one koje bi čuvala i one koje bi ostavila da ih desničari prebiju. Zbog svega ovoga on ih neće krivično goniti ali mu smeta laž i protiv nje će se boriti. Nakon ovoga dobijamo odgovor na postavljeno pitanje Vučiću od strane novinarke na konferenciji za štampu. Da je on brat Bojana Pajtića ili Borka Stefanovića sve bi za njega bilo bolje. Njegov brat bi bio smenjen a NGO bi zahtevao vanrednu sednicu EK i SBUN kako bi ocrnili Srbiju. Jedina njegova krivica je to što je brat Aleksandra Vučića koji je uvek kriv za sve. Patetika je očigledno porodična stvar. On odbija svaku pomoć od nevladinog sektora i onih koji su paradirali u nedelju. Krajnji cilj svega je da njegovu porodicu stave na stub srama. Ovo je samo nastavak Vučićeve politike, po osvajanju vlasti, da osvoji i prostor opozicije što mu izvrsno polazi za rukom. On je na vlasti, on je u opoziciji, on je svuda što je jedan od razloga nepostojanja opozicije u Srbiji.

Krivica se prebacuje na one koji sa celim tim događajem nemaju nikakve veze. Možda neke novine pišu laži ali prostor za špekulacije su sami otvorili pokušajem, i jednog i drugog brata, da od celog slučaja pobegnu i sve zataškaju. Rečnik  Andreja Vučića je rečnik proglasa srpskih desničara, raznih Počuča i Dveri. Njegova artikulacija misli je slična nabrajanju spiskova nepodobnih koje često izdaju desničari. Spisak tih neprijatelja je veoma sličan kao i sam zaključak da se oni samo žrtvuju za Srbiju. Što se tiče stavljanja porodice na stub srama neka razmisli o političkom putu svoga brata. Posebno da obrati pažnju na devedesete.

Kako sam aktivan na društvenim mrežama mogu potvrditi da je reakcija ljudi sa kojima komuniciram, kao i moja reakcija, bila da se slučaj mora istražiti do kraja i da želim o svemu više informacija a ne da mi premijer daje vrednosni sud o društvenim mrežama uopšte. Kako je vremenom postalo jasno da se ceo slučaj zataškava i da te informacije nećemo dobiti ostalo mi je da pokušam zaključiti nešto iz onoga što imamo. Što je i cilj ovoga teksta. I da umirim Andreja Vučića, da, ja tražim ostavku njegovog brata zbog pokušaja zataškavanja ovog slučaja.

Ovo je čist sukob na desnici. Ako je tačno što tvrdi Andrej Vučić da su ga tukli samo zato što je on brat Aleksandra Vučića, bivšeg ekstremnog desničara, onda je više nego jasno da je reč o unutrašnjim razmiricama na desnici. Dodajmo ovome  i tvrdnju da obojica razumeju žandare koji su tamo veoma nerado radili posao za koji su plaćeni pošto su čuvali tamo neke pedere, građane drugog reda. I još ako znamo da su sve strane u sukobu desničarske sa kojima je do juče premijer nosio slike ratnih zločinaca i darivao im ulice postaje izvesno da su to neki njihovi unutrašnji sukobi.  Oni su od njega kao svog saborca očekivali jedno on im je dao drugo i sada su kako to kaže Andrej Vučić, nervozni.

Da Aleksandar Vučić i dalje ima neke veze sa svima njima pokazuje nam i naprasno nepojavljivanje desničara, huligana i nasilnika na Paradi ponosa, osim Radikalne Stranke sa kojom je u sukobu, kao što su to činili svih ovih godina i kao što su sami najavljivali. Ove godine su se zadovoljili sa dezinfekcijom grada od ljudi ali bože moj to nisu društvene mreže pa je tako izostao vrednosni sud premijera o nečemu toliko odvratnom i neljudskom. Jasno nam je u svom saopštenju rekao da se država pobrinula da obe strane iskažu ono što žele, čuvajući i jednu i drugu i tako, opet po desničarskom narativu, izjednačio nasilnika i žrtvu. “Ubi, ubi, ubi pedera!“ je samo iskazivanje drugačijeg mišljenja a to je demokratija koju on po ustavu mora da brani. Uostalom izgovarali su to na ulici a ne na društvenim mrežama. Teško je zamisliti da ga novinarka pita šta misli o tim povicima. Premijer je dezinfikovao slobodu i dao nam je na poklon zapakovanu u oklop.

Sve ovo nabrojano su odbljesci Vučićeve prošlosti koji mu se sada vraćaju a on bi da u tome svi učestvujemo pošto je on premijer. Državni službenik koji je u sukobu sa mutnom organizacijom od koje pokušava da pobegne. Jasno je da je dolazak na vlast ljudi korumpiranih u jednom režimu kakav je bio Miloševićev obezvređuje sve čega se dotaknu. Oni vremenom, kada počnu isplivavati njihovi stari savezi i prijatelji, postaju teret za državu. Svedoci smo toga još od ulaska SPS u vlast. Mogu da menjaju partije i političke poglede koliko god žele ali taj teret prošlosti će uvek nositi za sobom korumpirajući njime sve kuda se kreću. I tu dolazimo do pitanja svih pitanja a to je suočavanje sa prošlošću ili preciznije pitanje zločina.  Da bi do toga došlo i da bi se izvelo na pravi način nosioci današnje vlasti u Srbiji morali bi da prvo krenu od sebe. Naravno oni to neće učiniti niti bi im njihovi stari savezi i nagodbe to dozvolile.  To što je car Aleksandar bolji od cara Borisa se polako istanjilo a i to nikada nije bio neki kvalitet koji je garantovao nešto veliko. Sam car pokazuje znake prezira i gađenja prema svojim podanicima a to je prvi znak početka kraja njegove vladavine. Do tada gledaćemo parade desničara a to može da potraje dugo.

 

Bob Lebowski