Pijani čovek na bregu (7)

Pijani čovek na bregu

Moja devetogodišnja ćerka me nikada nije videla pijanog možda lagano pripitog. Verovatno ćemo se raspravljati šta oko definicije pripitosti i pijanosti ali na kraju krajeva možda i nema razlike između te dve stvari? Samo još jedan u nizu izgovora. Želja da me ne vidi pijanog je jaka i mislim spasonosna ali ako to ne mogu sam, šta to govori o meni?

Kada sam prvi put video pijanog čoveka? Sećanja iz detinjstva su krajnje ne pouzdana. Doživeo sam mnogo puta da, kada u porodičnim okupljanjima pričamo o nekom događaju koji se odigrao u vreme detinjstva, svako od svedoka ima svoj poseban pogled na istu stvar što ide dotle da se svako pojedninačno prisećanje razlikuje u svakom pa i najmanjem detalju. Kao da smo tog dana svi bili pijani. Sada dok pišem ova sećanja prisećam se prilično jasno nekih događaja kao na primer kada sam pričao o pijenju soka od zove kod čika Željka berberina. Otac tvrdi da nikada tamo nisam pio sok od zove već da mi je tetka Katica, supruga čika Željka, uvek donosila kolač i sok u srebrnom pakovanju na slamčicu. Ne sećam se kolača niti tetke Katice, ni soka. Ustavari sećam se nje ali ne i da mi je donosila sok i kolače. Pamtim samo sok od zove i sodu. Kako je ovo moguće? Ko je u pravu?

Kada pišem o nekim događajima koja zahtevaju sećanje znam da se ne mogu setiti tačno svega. U tim momentima iskrsavju neki detalji koji se nisu desili ali imaju itekako veze sa samim događajem. Oni možda opisuju moj osećaj u tom momentu kao neku neku tanku nit sa onim što se desilo i koja ga verovatno još bolje opisuje jer predstavlja ono nevidljivo, ono što osetimo ili shvatimo tek naknadno. Oni su u nama ali nismo toga svesni sve dok ne pokušamo da se prisetimo a naš mozak ih repordukuje u putem tih novih delova sećanja. Kako onda protumačiti ovu razliku u sećanjima mog oca i mene?

Možda je on u pravu kada kaže da nije bilo soka od zove. U tom slučaju sam jeo kolač i pio sok na slamku a sok od zove je možda samo osećaj pritiska i zadirkivanja prisutnih na temu alkohola. Mozak je poslao svoj simbolični opis dogđaja dajući živu sliku pića boje vina. I pored ovoga i dalje sam siguran da je bio sok od zove. Možda su kolač i sok samo očev osećaj odgovornosti što sam bio objekt zadirkivanja, simbolična slika interpretacije iste stvari kao griže savesti? Problem je nastao kada smo pitali našeg komšiju koji je takođe dolazio na iste skupove. Odgovorio je da koliko njega sećanje služi ja tamo nisam bio nikada. I da tamo nije bilo niti jedno drugo dete. Neću dalje tumačiti ali vi slobodno nastavite. Pada mi jedna misao na pamet koju sam negde pročitao a odprilike kaže da onaj koji piše lažima govori istinu a istinom govori laži.

Vratimo se pijanom čoveku. Prvo saznanje o pijanom čoveku je da je u pitanju klovn. Ne baš sasvim kao klovn ali veoma blizu. Možda će biti da najbolje da pomenem čuvenu tv emisiju tog doba “Sedmorica mladih” i nespretnog pijanca kojeg je igrao Jova Radovanović. Većina te emisije mi je u to vreme bila dosadna ali sam gledao samo da se pojavi Jova, pijanac, sa svojim širokim osmehom, iscepanim odelom i prstima kojima ponekad protrese čvor na kravati. Nisam ni morao slušati šta priča bilo je dovoljno da se pojavi i već bi se počeo smejati. Pijanac zabavljač. Pijanac klovn koji se smeje sam sebi i ne želimo ga videti njegovo lice bez maske. Pijanac kao moderni kiničar koji ne mari za okolni svet. Pijanac kao oblik nezavisnosti. Pijanac kao predmet zavisti onih previše promišljenih koji žive godinama u napred. Pijani čovek kao pobunjeni čovek. Lola i bećar.

Prvi živi pijani čovek. Svako mesto pa tako i moje imalo je pijance na glasu. One koji su se gotovo u svako vreme mogli naći na železničkoj stanici gde se grebu za pare kako bi popili piće ili su sedeli u kafani u kojoj je piće bilo jeftino a moglo se dobiti na veresiju ili odraditi. Put do škole je vodio tačno pored te kafane koje je imala neprekidno zatvorene i zamračene prozore a iz nje nisu dopirali nikakvi zvuci. Unutra je i usred dana bio mrak. Ponekad bi neko izašao napolje i sporim krivudavim korkom nastavio dalje a ne retko se dešavalo i da padaju i puze. Kada bi bio sam prilikom ovakvog događaja ubrzao bi korak i bez osvrtanja bi nastavio dalje. Dugačija situacija se dešavala kada bi bio u grupi sa ostalom decom. Nastalo bi zadirkivanje pijanog čoveka i njegove nesigurne pretnje koje bi učinile da se uz smeh razbežimo od u svim pravcima. Pijanac je i dalje neko od koga očekujemo zabavu i smeh.

Prvi bliski pijani čovek. Otac nije često dolazio pijan kući, zapravo retko je to činio ali je imao neke periode kada je to čino dva tri dana zaredom, između dugačkih pauza. Ne mogu biti siguran da li je u pitanju moje prvo sećanje kada sam oca video pijanog ili je to zbir osećaja iz više sličnih događaja u svakom slučaju istina neće trpeti. Došao je kasno noću i nešto porušio u hodniku što me je probudilo. Majka je ustala da mu pomogne bez reči. Prigovoriće mu sutra. U svojoj sam sobi i čujem buku teturanja tela koje nema kontrolu nad svojim pokretima. Njegov nepovezani pijani monolog. Uvek je imao te dugačke nerazumljive monologe kada je pijan. Ustajem iz kreveta i prikradam se vratima njihove sobe. Otac leži na krevetu obučen i povremeno nešto promrmlja. Majka je otišla u dnevnu sobu da spava. Posmatram ga i osećam strah. Ne od toga da može biti nasilan niti bilo šta slično. Strah izlazi iz činjenice da to što posmatram nije moj otac već neka druga osoba. Spolja ima izgled oca ali sve unutra govori suprotno. Strah da sam na momentat izgubio oca onakvog kakvog ga znam. Otac sa kojim idem na pecanje ili igram fudbal. Onaj veseli nasmejani čovek je sada samo prazna ljuštura mog oca. Zatvaram vrata i odlazim u svoju sobu.

Postojala je u to vreme za mene i još jedna vrsta pijanog čoveka koji bi se mogao nazvati pianac sakriven od očiju. Odrasli su ga spominjali šapatom između sebe. Ostavila ga žene jer je pio samo nikome ne govori o tome. Vratio se sa lečenja ali opet je počeo da pije. Da, kažu da ju je istukao kada je bio pijan. Otišao je i nije se vraćao sedam dana, samo je pio. Potrošio je celu platu na kafanu, ovo ti kažem u poverenju. Treba da se leči ali neće. I policija je bila da ga vodi na trežnjenje. Sudario se kažu da je imao tri promila. Potukao se pijan i prenoćio u policiji. Sve ovo se govorilo ispod glasa da deca ne čuju ali mi smo uvek sve čuli. Krivac je u svim poentama ovih priča bio alkohol kao nekakva kletva bogova koja se nije mogla izbeći. Kasnije u životu dosta puta sam se sretao lice u lice sa ovim i sličnim stvarima. Uvek je problem u ljudima. Onaj ko je bio nasilan kao pijan bio je to kao i trezan.

Boem. On je boem, često sam slušao u detinjstvu kako odrasli ovo izgovaraju uz dozu divljenja i zavisti. Slušam to i danas. Često se ovo pripisivalo umetnicima ali i mnogim drugim ljudima. Bila je to romantična predstava o čoveku koji poseduje neko saznanje o tome kako piti sa stilom iako je ispijanje alkohola samo ispijanje alkohola. Imali smo u ulici jednog boema. Uvek besprekorno obučen u odelo sa šeširom na glavi. Ispeglan, namirisan u ranim pedesetim godinama sa velikim crvenim nosem. Živeo je sam. Pričalo se da je ponekad plaćao piće celoj kafani, da je imao svoje mesto u istoj, da je imao svoje omiljene pesme koje su tamburaši svirali a on je ih bogato nagrađivao mada je sve te pesme znao bolje od njih, da je poznavao priče o svim davno pomrlim boemima, da ga je umeo lepo da pripoveda, da je imao bezbroj žena koje su gubile glavu za njim, da je mogao da popije više od svih a da se na nejmu nikada nevidi da je pijan, da je u svakom mestu imao svoju kafanu, da su ga svuda dočekivali kao uvaženog gosta, da je bio uvek veseo i nasmejan, da je njegova tuga bila otmena i šarmantna i slično. Kada pročitam ovaj pasus shvatam da sam dao presek tema većine starogradskih pesmama. Testosteron, mačizam, romantična prestava o sopstvenoj veličini, kočijaši, tamburaši, ljuti karasevah i dame sumnjivog morala kako to već kaže jedna od nesretnijih starogradskih pesama. Žene ako nisu dame sumnjivog morala onda uglavnom po ceo dan vise na prozorima i sa ogromnim uživanjem posmatraju svoje boemski pijane dragane. Dobro, znam to je odraz vremena u kome su nastale i gde su susreti bili ograničeni pa je nešto moralo biti prepušteno mašti u pesmama ali mnoge su nastale i u naše vreme. Problem je što se i danas gledaju kao odraz naše stvarnosti. Kada bolje razmislim to je glavno obležje današnje Srbije. Istorijska statičnost. Opet sam zalutao, nazad na temu.

Pijani čovek je uvek bio prisutan i vremenom je postao deo navike. Bio on boem, ponekad pijani otac, klovn, zabavljač, nasilnik uvek je reč o čoveku koji pije allkohol, o čoveku po čijoj površini ne želimo da zagrebemo i pogledamo šta ima ispod.

Bob Lebowski

 

Ovaj tekst ulazi u izbor za najbolji blog tekst na konkursu RTB-a Flaša nema dno

Bob Lebowski Written by:

facebook comments:

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *