Draga Eli,
Lično ti se obraćam zbog same činjenice da ovo pismo pišem ja, pa se stoga van svake sumnje da zaključiti da moja ličnost piše tvojoj. Najljubaznije te molim da ne obratiš pažnju na pismo koje ti je poslao predsednik republike Srbije T. Nikolić i ne poveruješ ni u jednu tvrdnju i misao iznetu u tom pisaniju.
Nije istina da smo kao nacija niti kao ljudi različiti od drugih. Svaki pripadnik naše nacije ima sve ono što i svako ljudsko biće na planeti. Tako ćeš, prilikom susreta sa nekim pripadnikom naše nacije nedvojbeno utvrditi da imamo glave, noseve, kožu, krvotok, da dišemo, da se hranimo i činimo sve one stvari svojstvene ljudima. Zato nemoj verovati predsedniku kada vam piše da smo prilično različiti od drugih nacija. Isti smo kao i svi ostali. Predsednik živi u virtuelnoj stvarnosti koju su on i njemu slični godinama stvarali a sada je žele nametnuti svima. On i njemu slični upravo završavaju projekat izmišljanja prošlosti sa kojom se možemo suočiti.
Ipak tu i tamo predsedik kaže neku poluistinu, na primer kada tvrdi da smo se uvek, kada smo bili napadnuti, opredeljivali za otpor i borbu za slobodu. Osim kada smo se odlučivali da budemo napadači, dodajem ja. Posebno je netačno da smo se svi opredeljivali za slobodu i otpor. Neki su se opredeljivali da ne pružaju otpor i sarađuju sa napadačem. Naš predsednik kao visko pozicionirani pripadnik jedne takve formacije, odnosno kao Vojvoda (The Duke), bi to morao znati ali to je iz njegove stvarnosti izbačeno. Predsednik takođe izbegava da objasni kako smo u ratovima devedesetih bili osvajači i okupatori a on jedan od onih koji su ovome davali političku podršku. Takođe moraš znati da je on pripadnik formacije koja je, u Drugom svetskom ratu, bila poražena i na suprotnoj strani od one na kojoj je bila Velika Britanija pa stoga moraš imati na umu da ti se obraća poražena strana. Kako okupatori gube ratove, što i sam predsednik tvrdi, neće te začuditi da je njegova politika i njegova strana izgubila i ovaj poslednji rat. Prvi put se u Srbiji, nakon nacističke okupacije začula pretnja ubistvom sto za jednog iz usta sadašnjeg premijera Srbije A. Vučića i saborca predsednika Nikolića.
Glavni razlog zbog kojeg ti se predsednik obraća je Rezolucija o genocidu u Srebrenici koju priprema tvoja vlada. On te moli da mu pomogneš da svi zaboravimo na rat i sve zločine koji su se dešavali devedesetih a posebno da zaboravimo na genocid kako bismo na tome gradili budući mir. Nemoj da te to previše čudi jer svako ko je u zločine i genocid upleten želi da se njegova uloga zaboravi. Znam da ćeš mi na ovo odgovoriti kako se na zaboravu ništa ne može sagraditi i tu si potpuno u pravu. Čudna je ta logika po kojoj zaborav genocida zbližava ljude a osuda istog razdvaja i unosi razdor. Predsednik kao da ti pokušava reći: Pominjnje genocida nas mnogo nervira a vrlo dobro znate koliko smo nenormalni stoga bolje da ćutite i sve zaboravite kako ne bi napravili neku sličnu glupost. Nemoj mu verovati Eli, normalni smo, a njegovo nerviranje nije nerviranje svih građana Srbije. To što on misli da smo ludaci nas vređa.
Predsednik tvrdi da je Srbija dala velike napore usmerene ka davanju našeg skromnog doprinosa ukupnoj stabilnosti Jugoistočne Evrope. Ako se poraz može nazvati doprinos miru onda ova konstrukcija može biti ispravna. Želeli smo rat, borili smo se do kraja da bi na kraju bili poraženi što je naš doprinos miru. Logično. Stabilnosti ne bi bilo da mi nismo izgubili ratove zato hoćemo da nam se to ubroji u zasluge. Na kraju krajeva iz mira se ne može ući u mir. Samo iz rata je to moguće.
Znam da ti ne možeš učiniti ništa što bi moglo uticati na rezoluciju i politiku ali ako te put nanese do Downing Street 10 a Dejv te upita sta ima novo da li je neko pisao ti mu reci da ti niko nije pisao i da nema ništa novo što će biti najistinitiji opis cele situacije. Kod nas već trideset godina nema ništa novo. Proizvode se događaji ali se suštinski se ništa ne menja. I dalje nas političari plaše izmišljenim neprijateljima a sebe predstavljaju kao jedine koji ih vide i kao spasioce naroda. Baš je pre neki dan premijer izjavio da neprijatelj pokušava da nas porazi ali da je on tu da nas spase od potpunog uništenja. Nije rekao ko je neprijatelj i sa koje strane dolazi pa od osvrtanja na sve strane nemamo vremena da podignemo glavu i pogledamo šta se to oko nas stvarno dešava.
Ipak i pored svega moramo naći mesta za optimizam, kako to kaže vaš poznati pesnik Eric Idle, „always look on the bright side of life”. Stoga se nadam da će nas ta rezolucija bar malo pomaknuti prema onom minimumu samopoštovanja koje je neophodno da jasno sagledamo sta smo činili i da se sa time suočimo. Što se tiče samopoštovanja tu prilično loše stojimo. Na skali od 0 do 10 mi smo na -2. Fali nam još dva pa da ga u opšte nemamo.
Toliko od mene u ovom pismu. Pozdravi Čarlsa, unuke, praunuke i sve ostale iz familije. Ako ikada svratiš do Srbije ili Praga imaš pivo na moj račun.
Tvoj
Bob Lebowski