Pomirenje, posao i vezivanje pojasa

Pomirenje, posao i vezivanje pojasa
Pomirenje, posao i vezivanje pojasa
Narod i građani na sletu za predsednika

Predsednik Republike Srbije pokazuje, ovih dana, da mu ni jedan posao nije težak a ni stran. Prvo je zasukao rukave i vezao pojas na sedištu svoje limuzine kako bi demonstrirao, narodu svom,  da bezbednost u saobraćaju nema alternativu.  Ovaj potez je vredan hvale, a i sam predsednik se vrlo dobro snalazi na zadacima ove vrste.  Kada predsednik sedne i veže pojas gledalac istog momenta postaje svestan važnosti ovog čina jer on je čovek kome se veruje. Predsednik je seo, vezao se i mi smo dobili neporecivi dokaz za tu radnju. Pored ovih javnih aktivnosti predsednik ima i neke tajne gde njegova uloga nije tako očigledna ali on radi za nas, za našu stvar i za narod, bez pompe, bez kamera i bez javnosti. To je takoreći neka mešavina rada i tihovanja.

Da ne ostanemo uskraćeni ovih, gotovo monaških, podviga pobrinuo se njegov savetnik, Oliver Antić. Iz prve ruke smo saznali da je predsednik stavio sebe pred dva teška zadatka.  Prvi bi se mogao opisati kao borba za ekonomski oporavak države a drugi kao rad na poboljšanju srpsko-građanskog bića kao takvog.

Dok mi svi sedimo u svojim bogatim domovima i živimo od rada naše političke elite, naš predsednik neumorno radi na poboljšanju naše ekonomske situacije. Ako mislite da se prihvatio samo lakih poslova onda ste u velikoj zabludi. Predsednik se prihvatio posla koji  se bezuspešno ugovara već dvadeset godina i zaključio ga za jedan dan. Da, jedan dan u Etiopiji menja sve. Ovim potezom naša država je dobila 7.5 miliona dolara. I slovima sedam i po miliona dolara. I rimski MMMMMMMD sa sve crticama iznad. I binarno 11100100111000011100000. Savetnik predsednika Srbije nas skromno ne obaveštava kakav je posao u pitanju ali možemo samo da zamislimo koliko je ljudi radilo na ovome i koliko su para dobili za svoj plemeniti dvadesetogodišnji rad, pa da nam bude jasno da je reč o zahtevnom poslu. Ogromni dvadesetogodišnji intelektualni i finansijski  resursi nisu urodili plodom ali u to vreme se predsednik Nikolić bavio, na našu ogromnu žalost, nekim drugim poslovima. Ako me sećanje dobro služi bavio se kartografijom Republike Hrvatske, Bosne i Hercegovine kao i nekim demografskim promenama istih. Nakon ovoga bio je angažovan na istom poslu ali ovog puta na Kosovu. Možemo samo da žalimo što se predsednik Nikolić, u to vreme, nije više angažovao na ovim poslovima koje radi danas. Sve u svemu doneo nam je 7.5 miliona dolara jednim svojim genijalnim potezom. Doduše ne znamo kakav je to bio potez ali ni malo ne sumnjam da je bio genijalan.

Drugi posao kojeg se prihvatio predsednik, u ime naroda njegovog,  je pomirenje. Iako nisam siguran o čemu je zapravo reč ni u jednom momentu nisam posumnjao da je reč o nečemu grandioznom i nadasve korisnom za sve nas. Plemeniti Oliver Antić nam daje male upute u ovu problematiku bez previše objašnjenja, što me upućuje na zaključak da je reč o veoma komplikovanoj stvari o kojoj, verovatno, u jeziku nema dovoljno pojmova koji bi je objasnili.  Nikolić je pomiritelj. Ovo je lako. Čovek koji miri zavađene strane. Problem nastaje kada te strane izađu na svetlo dana. Te strane su srpski narod i građani Srbije. Ovo informacija me prilično zbunjuje. Svi oni koji žive u Srbiji su građani Srbije a samo neki su srpski narod. Da li postoje oni koji se osećaju kao narod ali ne kao građani i obrnuto? Ako se građani osećaju samo kao građani kojem narodu pripadaju? Ako ima mešanih brakova između ovih strana da li to znači i postojanje građanskog naroda ili naroda građana? Šta je sa onima koji se osećaju i kao građani i kao narod? Da li dolazi do unutrašnjih sukoba? Sve ovo nam daje zapravo više strana u sukobu : narod, građani, građanski narod i narodno građanstvo. I pored ove zbunjenosti ni malo ne sumnjam u sposobnosti predsednika da razreši ovo pitanje. U ostalom on već radi na pomirenju pa je lako pretpostaviti da on već zna koliko tu sve ima strana. Razmišljajući dalje došao sam do još nekih teorija. Imamo dve strane građane i narod. Šta ako ima sukoba i unutar naroda i unutar građana? To jeste jedan narod ali ima raznih kretanja unutar istog kao i unutar građanstva.  U tom slučaju predsednik verovatno prvo radi na pomirenju frakcija unutar ova dva skupa koji se, matematički gledano, presecaju. Težak posao ali ne sumnjam da će predsednikovo do sadašnje kartografsko-demografsko iskustvo doprineti bržem pomirenju.  Kome još trebaju razlike ako možemo svi biti isti?

Kako nisam dovoljno pametan da rešim ovu zagonetku prebacio sam se na drugu. Pokušao sam da protumačim na koji način predsednik miri zavađene strane . I tu sam došao do interesantnih saznanja. Predsednik zna da nekada davno nije bilo svađa pa nas želi vratiti u to stanje ispravljajući stare nepravde. Ovo je vrlo plemenito i pohvalno. Stvar treba ispraviti od samog početka. Prvi potez za pomirenje je, po predsednikovom savetniku, vraćanje imovine Karađorđevićima jer je njihov predak otac moderne Srbije. Vratimo imovinu Karađorđevićima i eto nama pomirenja. Moramo se vratiti tamo gde je nepravda počela odnosno na momenat kada im je oduzeta imovina jer pre toga su narod i građani Srbije živeli u jedinstvu poput Hobita ili Vilenjaka. Ovim korakom će doći do, da se poslužim IT rečnikom, resetovanja odnosno do vraćanja sistema na onu tačku kada je još ispravno radio. Kako čovek da ne usklikne s ljubavlju kada čuje nešto ovako?

Sreća je da imamo ovakvog predsednika koji će da nas staviti na sedište, vezati sigurnosni pojas, staviti nam nešto para u džep a zatim nas odvesti u bolju i pomirljiviju prošlost jer ova sadašnjost je nepomirljiva i sa njim i sa nama.

Bob Lebowski

facebook comments:

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *