Suadu Š.
Gomila ljudi, u spektaklu svog postojanja, stoji ispred astronomskog sata u centru Praga, koji samo što nije otkucao pet sati i čeka.
K. se lagano kreće kroz gomilu, bez nekog plana, poput olupine na moru i pomno proučava lica ljudi. U desnoj ruci drži male makaze, a u levoj komad crnog papira od kojeg će načiniti siluetu profila i staviti je u ram od tankog belog kartona. Tako je kontrast veći i pažnja je usmerena na pravo mesto. Za nju će dobiti sto do dvesta kruna, što nije mnogo para za portret senke ljudske duše, kako je to obično nazivao. Platneni ranac zelene boje, obrastao malim džepovima, umorno visi na njegovim pogurenim leđima. Lice mu je tamno i grubo od sunca. Ruke su mu preplanule i izbrazdane širokim venama, tako da podsećaju na čvornovate grane, savijene prema zemlji. Mršav je i čini se da su kiša i vetar postepeno skidali sloj po sloj njegovog tela u poslednjih petnaest godina, koliko se već kreće ulicama Praga, poput nekog duha koji traži svoj mir.
Stigao je iz Bosne kao izbeglica i to je i ostao. Kada ponekad naiđe na nekog svog sunarodnika koji posećuje Prag kao turista i pita ga šta radi tu u Pragu, spremno odgovara: „To se i ja isto pitam.“ Ljudi se obično na ovaj odgovor zbunjeno nasmeju i odlaze, kao da se otiskuju od obale na koju nisu želeli da pristanu. K. u takvim momentima slegne ramenima i nastavlja dalje. Pokušao je da radi i druge poslove, ali nikako nije uspevao da se privikne na činjenicu da radi u zatvorenom i ograničenom prostoru. Želeo je da vidi nebo svaki put kada podigne glavu.
Vazduh letnje večeri lepljiv je i vreo, pa mu se na momente čini da ga guta u velikim zalogajima, dok se sliva niz okolne zgrade i melasasto popunjava i najmanji prostor na koji naiđe. Uprkos svemu, to mu nimalo ne smeta, jer ovde su topli dani retkost, pa je svaki takav bio dragocen, makar sparan, lepljiv i vreo kao ovaj. Zastaje na momenat da skrati dužinu kaiša na rancu i tako ga podigne više prema vratu. Metalne kopče su s vremenom oslabile i ranac se pod težinom, kao da ima sopstvenu volju, nakon nekog vremena spuštao prema donjem delu kičme i neprijatno ga udarao pri svakom pokretu. U rancu uvek ima: dve majice dugačkih rukava, tanku kabanicu, crni papir, bele ramove, jednu svesku u kojoj zapisuje troškove i svoje misli, nekoliko olovaka, baterijsku lampu, radio, nekoliko baterija, kutiju brufena, švajcarski džepni nož, dve konzerve sardine, knjigu, rezervne makazice, peškir, sapun, konac, iglu, malu flašu vode, par kutija cigareta i razne slične stvari. Zategao je trake i vraća ranac na leđa uz misao da bi nešto od svega toga mogao ostaviti u sobi u kojoj je živeo. Često mu se ova misao javlja, ali sadržaj ranca ostaje uvek isti.
K. se uspravlja i pogledom prelazi preko astronomskog sata koji se uzdiže, okovan u građevinu od ogromnih komada hladnog, sivog kamena, na mestu sa kojeg se Prag prostire na sve strane sveta. Prolazio je pored sata svaki dan u poslednjih petnest godina i davno je prestao da obraća pažnju. Sada ga posmatra kao da želi da proveri da li je sve u redu sa satom i kao da će dobiti odgovor na sva pitanja. Sat pokazuje sve, od položaja planeta, Sunca, Meseca do protoka vremena i nema razloga da ne pokazuje i nešto više.
Spušta pogled sa sata prema površini trga, dok pod tankim đonovima svojih platnenih patika oseća svaki komad glatkog kamena kojim je prekriven. Na momente mu se čini da hoda po ogromnoj, nepomičnoj životinji koja ni u jednom trenutku nije svesna njegovog prisustva, čak i ako bi počeo skakati po njoj, ništa ne bi promenilo činjenicu o njegovoj neprimetnosti. Dok razmišlja o ovome, skoro nesvesno pojačava pritisak stopala na tlo, odmeravajući njegovu stabilnost, kao da može svaki čas pasti sa tela ove ogromne životinje koju uzaludno pokušava da odredi i dokuči. Čini mu se da tlo blago podrhtava usled njenih pokreta. Zver ne zna ništa o njemu. Ne vidi njen oblik, jer je čudovišno ogromna, ali oseća njen život koji pulsira pod nogama. Samo se naizgled kreće u prostoru dokle dopire pogled, dok je ona ta koja se negde zaputila, a on nikada neće saznati pravac, niti razloge kretanja.
K. razmišlja da ode negde i uz pivo zapiše ove misli u svesku, kao što je to ponekad činio, ali odustaje, jer je ovaj mesec bio posebno loš i jedva je skupio pare da plati sobu i kupi osnovne stvari. Uskoro će zima i dva meseca će biti gotovo bez posla, pa mora zaraditi i za taj period. Mora izvaditi što više senki iz ljudi i prodati im, kako bi preživeo.
Kreće dalje, ali na putu mu se isprečila gomla ljudi koja je pobožno podignutih glava, kao da čeka na čudo, posmatrala astronomski sat. Pokušava da pronađe mesto gde je gužva najmanja, kako bi što brže prošao. Sa prvim otkucajem, gomila počinje oduševljeno da tapše, zviždi i uzvikuje prema astronomskom satu, pri tom ga neprestano gledajući kroz digitalne ekrane fotoaparata, šaljući mu salve metalnog i hladnog svetla, kao da se time tajanstveno i zauvek međusobno povezuju. Ushićeni ovim prizorom, gledaoci gurkaju jedni druge pokazujući na sat, kako ne bi nešto ostalo nezapaženo ili neuslikano i tako stvorilo nepotpunu misao o satu i ostavilo prazninu u njihovim životima.
K-ovu pažnju odvlači čovek u zelenoj tankoj jakni i braon cipelama, koji se saginje da dohvati futrolu od fotoaparata, ali u isto vreme ne želi da propusti nešto od prizora koji se upravo odigravao na satu. U jednoj ruci drži aparat uperen ka satu, a drugom šara po tlu i pokušava da dohvati futrolu, ali ne uspeva, jer mu je pogled neprestano uprt ka nebu, a ostali mu, u želji da zauzmu što bolje mesto za fotografisanje, odmažu guranjem. Borba da ne izgubi ono što je posedovao i nastojanje da ne propusti ništa od onoga što će se ponoviti za sat vremena, ne čine ga komičnim kao što je to K. očekivao, već ga više podseti na beživotnu lutku čije konce povlači nekakav viši poredak samo zabave radi. Nakon nekoliko pokušaja, napokon uspeva da dohvati futrolu, pa se pobedonosno uspravlja. Gomila je imala milosti. Gura futrolu u džep, proveravajući usput da li mu je još nešto ispalo i stapa se sa gomilom koja kao da ga je progutala i time sav K-ov napor da ga pogledom pronađe, čini izlišnim. Komešanje traje do poslednjeg otkucaja sata, a onda se lagano umiruje, poput površine vode nakon bačenog kamena i svi odlaze svojim putem, ostavljajući mesto ispod sata skoro praznim. Nekoliko bačenih papira i reklamnih listića ostalo je prizemljeno na prostoru ispod sata, pozivajući na koncerte, turističke obilaske i restorane, kao mape moguće budućnosti.
K. prilazi sivoj građevini sata i prstima prelazi preko hladnih neravnina kamena, kao da želi da se uveri u njeno postojanje dodirom. Sitna siva prašina skuplja mu se po jagodicama prstiju i prenosi deo građevine na njega. Vreme moj jedini saputnik, misli K., ništa više od toga nemam, ništa više od toga ne posedujem, sem priča o pojedinim tačkama u vremenu, kao čestice prašine na vrhovima prstiju. Duva u vrhove prstiju da skine prah. Najkrupnije čestice otpadaju, a one sitnije odstranjuje trljanjem ruke o ruku i time one najmanje, gotovo nevidljive čestice, utrljava u pore i one tako postaju deo njegovog bića. Okreće se od sata sa nejasnim osećanjem zašto mu je uopšte prišao i kreće dalje.
Sada je već odmakao od mesta gde je zastao, ali i dalje misli na sat koji je uslikan i smešten u mikrouniverzum memorijskih kartica minijaturnih dimenzija. Gomila slika, jedinicama i nulama zaustavljeni momenti vremena, sabijeni u milione gigabajta koje niko neće videti, nastali iz želje da se ostavi trag, zaboravi na prolaznost i proizvede nemi svedok postojanja. Svako na ovom svetu beskrajno je sam. Sve je ophrvano samoćom, sva bića, kao samopotvrđujućim teretom postojanja. To je ono što nam pokušavaju reći ti nevidljivi svedoci, razmišlja K.
K. želi da zastane i zapiše ove reči na papir u strahu da ih ne zaboravi, ali misli mu odvlači jedna porodica koja sedi na klupi. Roditelji i dvoje dece. Prilazi im lagano i odmerava ih poput dobrog slikara koji gleda pravo u dušu modela. Uzima makazice i uvežbanim pokretima kruži po papiru, povremeno gledajući prema klupi. Porodica ga nakon nekoliko sekundi primećuje i, shvativši šta on to zapravo radi, počinje da pozira. Silueta je izvučena, još samo da pronađe ram i sve lepo spakuje.
Muškarac uzima sliku u ruke i oduševljeno pokazuje ostalima. Prepoznaju sebe na crnom papiru i smeju se, dok K. pakuje pribor za rad i čeka. Žena ustaje i pita za cenu, gledajući ga pravo u oči. Očni kontak je nešto što je K. prvo naučio kada je počeo da reže siluete. Konstantni očni kontakt samo je dokaz da si savladao stid pred drugima, ali ne i pred sobom. Video je sebe u njenim zenicama, kao u ogledalu. Svetlost se prelama kroz sočiva njenih očiju i dovodi sliku njegovog lika do mozga, gde su se njihove dve samoće suočile u ogoljenoj suštini.
Moram sesti negde na pivo misli K., dok iz ruku žene uzima dvesta kruna. U glavi počinje da oseća već dobro poznato i neprijatno pulsiranje. Ono tiho najavljuje potmuli bol u talasima koji će, kada dostigne najviši intezitet, početi da slabi do podnošljivosti, ali nikada neće potpuno prestati.
Uz jak bol u glavi, K. ulazi u kafanu u koju je obično svraćao tek kada bi završio sa poslom. U većem delu su četiri reda klupa sa stolovima u tamnobraon boji. Na zidovima vise mačevi, sekire i štitovi koji opravdaju ime „Kod dželata“. Na jednoj strani zida naslikan je prizor srednjovekovne egzekucije nekog nesretnika. Dželat i on su u prvom planu izdignuti na pozornici, na kojoj se nalazi krvavi panj i ogromna sekira egzekutora. Okolo stratišta, poređana svetina sa vilama i kosama u rukama, trudila se da joj ne promakne nijedna kap krvi. K. u tom momentu pomisli na gomilu koja je gledala astronomski sat. Jedva da se nešto promenilo od tada. Oni ispod sata čekali su da se sat poruši ili bar pokvari.
Stiglo je i pivo koje je sa prvim gutljajem odagnalo deo bola. K. pali cigaretu i zamišljenim pogledom prolazi kroz zidove kafane.
U mislima mu je prizor koji mu se godinama iznova vraća. Glavni krvnik logora u kojem je bio zatočen, glasno proziva njegovo ime i prezime. Gotovo je, pomislio je u tom momentu. Ovoga puta je kraj. Izveo ga je napolje i onako mršavog i iznemoglog odvukao u šumarak, tik iza logora. Usput mu je brzo šapnuo na uvo da su njegovi roditelji poslali novac i otkupili ga, zbog čega treba da bude presrećan. Nije verovao u te reči, jer je njegov pratilac bio poznat po surovosti i voleo je da se na razne načine iživljava nad žrtvama. Pružio mu je koverat u ruke i rekao da ide pravo i da se ne osvrće.
K. je stajao kao ukopan i tek je na drugu glasnu i preteću naredbu krenuo drhtavim korakom napred, ruku spuštenih niz telo. Koraci su mu bili kratki i nesigurni i sa svakim novim očekivao je pucanj u leđa. Osećao je svu tamu bića koje je stajalo iza njega i posmatralo ga, dok se nesigurno udaljavao. Činilo mu se da je crna silueta izašla iz krvnika i svom težinom se sručila na njegova leđa i tako mu otežavala korak. Podigao je glavu prema nebu. Oči su ga pekle od znoja. Niko ne može podići toliko visoku ogradu da sakrije nebo od očiju, pomislio je tada. Korak mu je postao sigurniji dok je gledao u nebo. Nakon nekoliko minuta je zastao i okrenuo se. Nikoga nije bilo. Uprtio je tamnu senku krvnika na sebe i krenuo dalje. Tada je prvi put osetio drhtanje zveri ispod svojih nogu. Ubrzao je korak i nestao u toploj večeri leta.
Na stolu ispred K-a stoji prazna krigla piva. Bol u glavi je sada mnogo blaži. Uzima makaze u ruke i pravi novu siluetu. Ovog puta je to on sa velikim teretom na leđima. Spušta pribor i siluetu na sto, a zatim poručuje još jedno pivo. Zamišlja kako jednim potezom makaza vadi senku grada, ljudi, cele planete sa svim pojedinostima i univerzuma koji obavija ovu malu, tužnu prostoriju u kojoj se nalazi.
K. podiže pogled prema izlazu kuda će se morati zaputiti kada ispije pivo. Čini mu se da vrata jedva primetno drhte od daha zveri koja ga čeka napolju.
