Sleeper (1973)*

Radnja filma je smeštena u 2173. godinu kada se Majls Monro (Miles Monroe, igra Woody Allen), klarinetista i vlasnik prodavnice zdrave hrane iz Bruklina, budi nakon dvesta godina provedenih u hibernaciji. Društvo koje zatiče je totalitarno i bez istorijskih referenci, koje su strogo zabranjene. Doktori koji su ga probudili su simpatizeri pokreta otpora koji se bori protiv zloglasnog Vođe i društvenog poretka. Vlast ubrzo saznaje za ovo protivzakonito buđenje i Majls biva prinuđen da pobegne preobučen u robota. Takav stupa u službu Luni S. (Deana Keaton) uz čiju pomoć dolazi u kontakt sa vođom otpora. Dajana Kiton u ovom filmu pokazuje ogroman talenat za komediju kojim je zasenila i samog Alena u glavnoj ulozi.Deana Keaton

Vudi je za ovaj film, pored scenarija, režije i glume, napisao i muziku, čime je postao najbliži svojim komičarskim korenima neme komedije koju su pravili Čaplin ili Baster Kiton. Ušao je u tu grupu velikih komičara glumaca sa snažnim i širokim autorskim pečatom. Ovaj film je ujedno i omaž toj vrsti komedije, slepstik komedije, koju Vudi koristi u nekoliko scena kao da želi reći da će, pošto je radnja filma smeštena u 2173. godinu, ova vrsta komedije ostati upamćena u budućnosti. Klizanje preko džinovske banane, jurnjava autima, silazak sa merdevina bez oslonca, jurnjava na malom prostoru gde niko nikoga ne može stići i sve to praćeno živahnom muzikom jesu klasični elementi koje možemo videti u svakoj komediji nemog filma. Alen u ovim scenama pokazuje veliki talenat i fizičku inteligenciju dostojnu Čaplina. Prvobitna ideja za film je bila da bude potpuno bez teksta. Društvo bi bilo takođe totalitarno, a ljudi lišeni moći govora. Alen je od ovoga odustao kada je shvatio da je prava snaga scenarija baš u konverzaciji. Sledeća ideja je bila da ovo bude jedan tročasovni film iz dva dela. Prvi deo bi se odvijao u Njujorku gde bi gledaoci pratili život Majlsa M. Po završetku ovog dela gledaoci bi odlazili na pauzu, a zatim bi se vratili na drugi deo koji se odvija u budućnosti. Od ove ideje se odustalo zbog troškova i deo koji se odigrava u prošlosti nije snimljen.

U filmu se prepliću satira i parodija u formi naučne fantastike. To je film o budućnosti, ali Vudi, naravno, definiše i ismejava svoje vreme. Priča u filmu je veoma pažljivo građena i nema više onog osećaja nekoherentnosti iz prethodnih filmova. Vudi je i ovde želeo da napravi zabavan i smešan film, ali uporedo ide i satirični prikaz jednog bolesnog društva, društva koje liči na Orvelovu 1984. Postoji sveprisutni, nevidljivi i nedodirljivi vođa, kao i njegova policija zadužena za represiju i kontrolu građana. Tu je i tehnologija koja mu pomaže u svemu ovome, čak i da reprogramira mozak neposlušnog građanina i da od njega napravi prosečnu i poslušnu osobu. Nezaobilazna je i ogromna bojažljiva i poslušna masa koja mu se divi i uzima ga za idealnog vođu. Tu je i pokret otpora koji ne postoji u svakodnevnim vestima, osim u šaputanjima, da vlast ne čuje. Zvuči poznato?

sleeper 1Posebno je interesantna scena u kojoj Majls prerušen u robota dočekuje goste Luni S. Oni predstavljaju snobovsku klasu poslušnika i samodopadljivih umetnika kojima je život večita zabava, bez potrebe za zamišljanjem nad društvom u kojem žive. Okruženi su tehnologijom koja im omogućuje bezbrižnost i lakoću postojanja, ali tu počinje i prestaje njihovo zanimanje za život. Obući se ekstravagantno i svaku beznačajnu ideju iznositi sa mnogo smeha i spektakla čini vrhunac njihovog duhovnog života. Površnost je njihova suština. Njihove mozgove nije potrebno reprogramirati, oni to već jesu. Kada pričaju o umetnosti, čine to samo nabrajajući imena autora, kao da se sve ostalo podrazumeva. Oni ne vide šta se dešava oko njih, kao što ne primećuju ni Majsovu borbu  sa ogromnim pudingom, a ni činjenicu da nije robot. Jedan od njih na grudima ima nacističku svastiku kojom nam reditelj implicira kako su totalitarna društva moguća i na čemu se zasnivaju. Zasnivaju se na toj bezličnoj dobro stojećoj grupi koja u takvom društvu može da živi svoje živote bez problema. Kada Luni izrecituje svoju besmislenu pesmu, dobija ushićeni odgovor da je pesma odlična, ali da se leptir ne pretvara u gusenicu već da je postupak obrnut. Ona pada u afektiranu depresiju koja traje nekoliko sekundi, a onda odmahuje rukom i zaboravlja na sve. To je ono što karakteriše čitav jedan pogled na život: odmahivanje rukom kao potraga za sigurnošću poznate površine u koju je umotana stvarnost. Veče se završava gledanjem tv programa sa slikom i porukom voljenog vođe. Kada Luni nakon nekog vremmena pređe na drugu stranu i postane deo pokreta otpora, ona se u principu neće mnogo promeniti. Jednu površinu zameniće drugom, pa će jednu krajnost zameniti drugom. Neće više jesti instant hranu pripremljenu uz pomoć moderne tehnologije, već će jesti sveže meso. Oni će na kraju pobediti vođu i preuzeti vlast, ali Majls upozorava Lusi na kraju filma da se ne oduševljava previše pobednicima jer će vremenom postati ono što su bili njihovi protivnici. Politička rešenja ne funkcionišu i neće rešiti njene probleme. On ne veruje u nauku, ni u politički sistem, kao ni u boga. Kada ga Luni pita u šta onda veruje on odgovara da veruje u seks i u smrt. I dodaje da nakon smrti čoveku nije zlo.

Sa likom Majlsa Alen nas priprema na sve one likove pune intelektualnog šarma i duhovitosti koji će nastati u filmovima nakon ovoga i ono što će biti prepoznatljivo kod njega. Naočare, intelektualni šarm, duhovitost, psihoterapija postaće kod njega ono što je kod Čaplina bio štap, šešir, cipele, duhovitost i neverovatna inteligencija tela.

Vudi se uvek podsmevao kada bi ga neko označavao kao intelektualca. Rekao je da sebe ne smatra za intelektualca i da je najsretniji kada je kući i gleda bejzbol. Dodao je da ne čita previše i da sebe smatra za klasičnog američkog komičara koji priča šale o tome kako dovesti lepu ženu u krevet, sklanja se pred jačim, kaže da je kukavica i patetičan. Govorio je da je umetnost religija intelektualaca koja im omogućuje večni život kroz njihova dela, što je obična varka − umetnost ne može da spasi čoveka, ona je samo zabava za intelektualce. I pored svih ovih izjava, on naravno spada u grupu intelektualaca, a štaviše on se smatra za jednu od kulturnih ikona Njujorka.  Njegov humor ima intelektualne reference kao i umetničke i filozofske. Njegovi prvi samostalni nastupi kao komičara su vezani za Grinvič Vilidž, tradicionalni deo grada koja su posećivali umetnici, pisci i ljudi slobodnog mišljenja. Na kraju krajeva, njegovo duhovito poricanje da je intelektualac je intelektualno.

Bob Lebowski

*Sve podatke o ličnom životu Vudi Alena i dešavanjima pre i za vreme snimanja našao u knjizi „Sve o Vudi Alenu“ od Septimo Arte, u mojim beleškama iz mnogobrojnih intervjua Vudi Alena čije sam delove poslednjih nekoliko godina zapisivao kao i u dokumentarnom filmu o Vudi Alenu iz 2011, od Robert B. Weide.
Bob Lebowski Written by:

Comments Closed

Comments are closed.