Beli listići su opet u tekstovima kod onog dela srpske intelektualne elite koji shvatamo kao moderan, anacionalan i građanski orijentisan. Nekoliko tekstova se pojavilo na Peščaniku a svemu tome je prethodio napor većine te elite da objasni, krajnje neuspešno, kako su beli listići krivi za dolazak na vlast ljudi korumpiranih u Miloševićevom zločinačkom sistemu i kako će još jedna izborna pobeda istih takođe biti krivica belih listića. Miloš Ćirić je u svom tekstu Izbor poraženih tačno objasnio vrednosni okvir koji određuje one građane i građanke koji će na izborima poništiti svoj glas. Proširio bih to i na one koji neće izaći na izbore a zastupaju te iste vrednosti. Dakle, ne samo da beli listići nemaju lidera, organizaciju niti nekakav program već i način reagovanja, na činjenicu da u Srbiji ne postoji partija koja bi zastupala njihove vrednosti, nije samo poništavanje izbornog listića već i bojkot izbora, odnosno ne izlazak na iste. Biti beli glas je individualni čin koji može biti motivisan potpuno suprotinim razlozima i vrednostima. Bilo kako bilo broj ljudi okupljenih oko vrednosti, koje opisuje Miloš Ćirić, je krajnje mali ili „na nivou statističke greške“. Zbog svega ovoga čudi ovaj izborni aktivizam dela srpske intelektualne elite u obliku pokretanja teme o belim glasovima.
Pogledajmo čime se uglavnom bavi taj deo srpske intelektualne elite između dva izborna ciklusa osim Aleksandrom Vučićem kao da niko ne zna da je Vučić loš. Znam to već dvadeset i pet godina. Postoje dve dominantne teme. Prva je „opsesivno bavljenje tuđim biračkim pravom“ * a druga je za koga treba glasati na izborima. Produkti prve su: teofilština „svaki se glas jednako broji , ali ne vredi jednako“ i svaljivanje krivice na bele listiće. Produkt druge je: „glasajte za DS“. Ni reči o gore nabrojanim vrednostima koje vezuju pojedince u ono što se uslovno može nazvati beli glas. Uslovno, pošto motivi za beli glas mogu biti i drugačiji ili se odnositi samo na jedan deo tih vrednsoti.
Teofilština ne dovodi u pitanje nakaradni sistem, u kojem su na vlasti oni koji su zastupali zločinačke ideje i bili uzdanice zločinačkog režima, već pojedinca koji ne želi da glasanjem potvrdi da im je mesto tu gde jesu. Ona brani pojedincu da izabere kako će sa svojim pravom glasa raspolagati što je odlika despotije. Ona ima za pojedinca ideju o višem cilju koji je našla u okviru onog što se nudi i nije u stanju da zamisli ništa izvan toga. Teofilština posmatra bivše uzdanice zločinačkog režima kao uvažene političke protivnike sa kojima se valja nadmetati u močvari sistema, koji je očigledno pogrešan pošto su Vučić i Dačić mogući, i sa oružjem koje im taj sistem nudi bez promišljanja alternativa. Ona smatra da postoje samo one vrednosti koje taj sistem nudi i nista izvan. Teofilština je nacionalizam zapakovan u dijalektički bućkuriš.
Pokret „Glasajte za DS“ nam nudi DS i razmišljanje, od izbora do izbora, za koga treba glasati . Opet u okviru onoga što se nudi bez ikakve želje da se zamisli šta bi bilo dobro za ovo društvo ili da li postoje neki druge vrednosti koje treba usvojiti osim DS. Ljudi u DS (kao i ljudi u novo stvorenim DS filijalama) su su itekako odgovorni za stanje u kojem se društvo nalazi i za povratak ratnih huškača kao i za ignorisanje vrednosti koje povezuju pojedince u bele glasove. Oni su jedan od tvoraca sistema u kojem nema mesta za takve ideje. „Glasajte za DS“ nam nudi, poput teofilštine Vučića i ostale kao političke protivnike koji će se sa DS smenjivati na vlasti. Ako bi nekim čudom DS dobila izbore eto nama za dve do četiri godine opet Vučića još više očišćenog od odvratne prošlosti. DS je kao i sve partije u Srbiji prožeta nacionalističkom ideologijom pa ne čudi da im Vučić ne smeta kao neko ko zbog svoje političke prošlosti bi trebao odavno biti na političkom smetlištu već zbog nekakvih sitnih razlika, u glavnom u ekonomskoj politici. Aktivisti „Glasajte za DS“ su svesni da DS nema velike šanse za uspeh na ovim izborima ali pozivaju na glasanje zato da bise stvorila nekakva baza za pobedu na sledećim izborima. Sve drugo treba ostaviti za period kada se jednom u srbiji dogode društvene i političke promene poput onih u Francuskoj republici. Da su se od 2000. posvetili tim drugim vrednostima danas bi imali solidnu bazu za takve promene, ako se počne danas baza ce biti za petnaest godina, ako se počne za petnaest godina bata ce se stvoriti za trideset itd. „Glasajte za DS“ je nacionalizam zapakovan u dijalektički bućkuriš.
Imali smo i jedan primer naizgled drugačijeg promišljanja kada je Jovo Bakić, gospodar političke analitike, rešio, kada je video da nema za koga da glasa, osnuje partiju po svome liku i delu. Osnovao je Jovo partiju ali treći dan je video da to ništa ne valja kao da to nije mogao znati i pre nego sto se upustio u te mutne vode. Očigledno je želeo ostati u okviru nacionalističkog narativa i da se od ljudi iz jedne ili više partija napravi nešto novo a srpsko.
Nacionalizam je jedini odgovor zašto niko od intelektualne elite se ne bavi suočavanjem sa prošlošću, odgovornošću, klasnim razlikama, feminizmom, pogubnošću nacionalizma, traženjem drugačijih pitanja i odgovora i saradnika u tom procesu. To je već i Bojan Pajtić objasnio idejom da se napravi neka „srpska Srbija“ ili već nešto iz nekakvih “srpskih vrednosti”, odnosno to što imamo podignimo na nivo vrednosti šta sada tu da nešto izmišljamo. Tragično je što ta politička elita od građanki i građana traže samo da glasaju ali ne i da misle.
Heroina te intelektualne elite je i Olja Bećković koja je poput svih njih veliki protivnik društvenih mreža, što je razumljivo jer spada u diskurs teofilštine: Mi smo dugo razmišljali i shvatili da je krivo biračko telo i da svi vi treba da glasate za DS umesto da tu nešto razmišljate na društvenim mrežama. Jedan prizor iz njene emisije je odličan primer kako se ponaša ta intelektualna elita. Gosti su bili Vladan Glišić, Boban Stojanović i liberalni intelektualac Nenad Prokić. Vladan Glišić je u više navrata vređao i gotovo poništavao postojanje Bobana Stojanovića kao ljudskog bića. Izostala je reakcija voditeljke kao i jasno zauzimanje stava da to prosto ne može i da se ona sa tim ne slaže. Ali sve je to Srbija sve je to naše i ovo i ono. Intelektualac Prokić je u jednom momentu rekao da je to stvar koja se tiče Glišića i Stojanovića i da to oni treba nekako međusobno da rasprave. Niko se sutradan na ovo nije ni osvrnuo. Sve je to Srbija i mi kao pravi Srbi treba da negujemo sve sto je srpsko pa ma kakvo ono bilo.
Sledeći primer kao ova intelektulana elita reaguje ili bolje rečeno ne reaguje je protest „Novinari ne kleče“. Ministar Gašić je uvredio novinarku mizoginom i seksističkom izjavom. Novinarku kao ženu i kao profesionalku. Brže bolje je protest iz „Novinarke ne kleče“ izmenjen u „Novinari ne kleče“ i tako je potpuno promenjena priroda protesta i umanjena je odgovornost i krivica Gašića. Izbacili su seksizam i mizogini element i pretvorili ga u nešto što se tiče slobode štampe i lepog vaspitanja. Niko od intelektelektualne elite, koja kaze da su beli listići u pravu kada se zalažu za prava žena, nije našao za shodno da opomene javnost na ovu manipulaciju. Izgleda da i feminizam ostavljamo za neka bolje vremena koja treba da nam obezbedi sadašnja politička aristokratija.
Zašto očekivati od političara koji već dvadeset i pet godina jako dobro žive u ovom sistemu da će nešto želeti da promene? Oni su pripadnici manjinske privilegovane klase u odnosu na većinu građana i građanki i ne znam odakle optimizam da su te partije nosioci promena. Pre možemo govoriti o pesimizmu intelektualne elite koja veruje da se moramo zadovoljiti ponudom jer bolje od ovoga ne može. Zašto nema nikoga ko će predložiti neko rešenje neki drugi put kao što je to učinio Srđa Popović tačnim definisanjem stvarnosti i ponudom jednog novog odgovora? I ne samo odgovora već jedne nove zapitanosti. Šta učiniti kada smo suočeni samo sa dva zla? Da li postoji neka alternativa? Da li zaista moramo pristati na to sto nam se nudi? Tačno, bio je to moralni ali i intelektualni stav koji je rezultirao idejom o belom glasu. U ostalom danas nakon toliko godina je jasno da je reč o jednom zlu.
Drugi deo intelektualne elite nudi kao i do sada nacionalizam i ništa drugo. Primer koji najbolje opisuje ponudu je predsednik SANU Vladimir Kostić koji je tugaljivo izjavio da neko treba reći narodu da „Kosovo nije više u rukama Srbije“ da bi brže bolje, na sumnju da nije veliki Srbin, uzvratio sa svojom ratnom prošlošću na tom istom Kosovu. Nametnuo je sebe kao reformatora nacionalizma što je centralna ideja svih političkih partija nakon pada ali ne i poraza Miloševićevog zločinačkog režima.
Postoji jasna podela u društvu na malobrojnu privilegovanu klasu bogatih povezanih sa političkom aristokratijom i veliku grupu siromašnih i obespravljenih. Zašto ovo ne bi bila osnova promišljanje intelektualne elite umesto razmišljanja za koga da treba glasati? Zašto je nemoguće zamisliti neki novi oblik sindikalizma koji će biti osvežen feminizmom, rodnom ravnopravnošću, svešću o konzumerizmu, svešću o društveno istorijskoj odgovornosti, svešću o pogubnosti nacionalizma, svešću o partokratiji, ponovnim učenjem o klasnoj svesti, opštem dobru, solidarnosti i građanstvom kao osnovom za promene? Ovakvo i slična organizovanja mogu izvršiti pritisak na političku aristokratiju i dovesti do postepenih promena.
Ne verujte im kada tvrde da ste ignoranti ako ne glasate za partije koje su vam oni odredili. Izađite ili ostanite kod kuće. Poništite listić ili u opšte nemojte izaći na glasanje ako mislite da je to ispravno. Glasajte ako mislite da neka od opcija može doneti promenu. Radite ono što mislite da treba. Ako smo išta naučili svih ovih godina onda je to da se sistem se na izborima ne menja on se na izborima potvrđuje.
* Opsesivno bavljenje tuđim biračkim pravom vonja po onoj teofilštini da “svaki se glas jednako broji, ali ne vredi jednako” Nevena Bojčić, Twitter 20 April 2016.
Bob Lebowski