Take the money and run (1968)*

Take the money and run je prvi film Vudija Alena u kojem se oprobao kao reditelj i tako započeo jedan blistav filmski put. Tada je imao trideset i tri godine i iza sebe poprilično iskustva na televiziji, u pozorištu, na filmu i šou-biznisu uopšte. Već sa šesnaest godina je počeo da piše šale za neke novine  a  ubrzo su ga primetili neki stend-ap komičari koji su ga potom angažovali. Alenu je to otvorilo vrata televizije, filma  kao i prema samostalnom nastupu pred publikom. Radio je i za pozorište pišući i režirajući kratke skečeve i komedije (Don’t drink the water i Play it again Sam) koje su kasnije pretočene u filmove. Često se pojavljivao na televiziji radeći sve i svašta po savetu svojih agenata, koji su tvrdili da će na taj način postati prepoznatljiv i uvući se u svest publike. Iz tog perioda našao sam jedan neverovatan nastup: Boks meč, Vudi Alen protiv kengura.

Pre ovog filma Alen je glumio u dva visokobudžetna filma (Casino Royal i What’s new Take the money and runpussycat). Iskustvo koje je stekao u radu na projektima bilo je presudno za definisanje onoga što želi da radi i način na koji želi da radi u budućnosti. U oba filma je uloženo mnogo para i mnogo poznatih glumica i glumaca je bilo uključeno. Kada su velike pare u pitanju, producenti nisu bili skloni da previše slobode daju reditelju i scenaristi, pa su se stalno uplitali u rad na filmu. Želeli su osigurati uloženo, kao i profit. Alen je prisustvovao ovim intervencijama producenata što je, po njegovim rečima, bilo frustrirajuće. Shvatio je da, ako ikada bude radio na svom filmu, mora imati potpunu slobodu. Godine 1968. njegovi agenti dolaze do zaključka da je vreme za njegov prvi samostalni film te pronalaze producentsku kuću koja je voljna da finansira projekat bez sopstvenih intervencija. Vudiju je ovo je uspelo zahvaljujući činjenici što nije bila u pitanju velika svota novca (dva miliona dolara), a i producentske kuće su u to vreme bile voljne da investiraju u mlade režisere, pod uslovom da nije potrebno mnogo novca. 

Palomar Picture Int je omogućio Alenu da napravi svoj film pod njegovim uslovima: on će biti reditelj, imaće potpunu kontrolu na snimanju, kontrolu nad scenariom, a studio se neće mešati ni u jedan segment stvaranja filma. Njegovi agenti i on su u jednom momentu mislili da, zbog Alenovog neiskustva, film režira neko drugi ali, na svu sreću, na kraju je odlučeno da to ipak bude on. I on je sam u jednom momentu mislio da nije dorastao rediteljkom poslu pa je predložio Džeriju Lujisu (Jerry Lewis) režiju ovog filma. Vudi je napisao scenario zajedno sa svojim prijateljem iz škole i scenaristom Mikijem R. (Mickey Rose), koji u filmu ima manju ulogu.

U filmu igra Dženet N. (Janet Nargolin) koja se kasnije pojavljuje i u Annie Hall. Na samom kraju filma se pojavljuje i njegova tadašnja supruga Lusi L. (Louise Lasser) koja će igrati u nekoliko njegovih kasnijih filmova. Glavnu ulogu igra sam Vudi Alen. Scenario je napisan za tri nedelje i snimanje je ubrzo otpočelo, a isto tako završeno pre planiranog termina, što je smanjilo troškove sa dva miliona na milion i sedamsto hiljada dolara.

Take the money and run je komedija koja se ne može svrstati u jedan žanr osim u onaj koji je tada nastao: komedija Vudija Alena. U filmu ima gotovo svih vrsta pristupa komediji, ali ipak je jasno da je reč o specifičnom stilu. Naći ćemo u njemu i komediju nemih filmova Kitona i Čaplina, komediju apsurda  orijentisanu na snažnu verbalizaciju humora  poput Braće Marks i tada veoma popularnu stend-ap komediju, a najviše samog Vudija Alena i njegove stend-ap nastupe. Film ima dokumentarističku formu istu onu koju će Alen primeniti u filmu Zellig. Kroz događaje u filmu vodi nas narator dramatičnog glasa Džekson B. (Jackson Beck), koji je inače radio kao spiker na televiziji.

Take the money and run

Vudi Alen glumi Virdžila Starkvela, nespretnog kriminalca iz Baltimora, koji se nakon niza neuspeha zaljubljuje, ali vrlo brzo završava u zatvoru. Priča počinje od njegovog detinjstva ređanjem niza apsurdnih i komičnih situacija koje će ga pratiti kroz ceo film. Kako film ima dokumentaristički pristup o različitim periodima njegovog života saznajemo od svedoka koje predstavljaju njegovi roditelji, učitelj, psihijatar, supruga, policajci koji su ga hapsili i od ostalih ljudi sa kojima je dolazio u kontakt. Virdžilova karijera kriminalca je prikazana kao neprekinuta nit promašaja koji uglavnom završavaju njegovim boravkom u zatvoru. Vudi Alen provodi Virdžila kroz kratke i mnogobrojne apsurdne situacije i stiče se utisak kao da je reč o vizualizaciji njegovih stend-ap nastupa, ali i pored ovoga reč je o čvrstoj i koherentnoj priči. Nije humor jedino što Alan u filmu nudi. Postoji tu i satira, ali ne u onoj meri u kojoj će to pokazati u svojim sledećim filmovima. Nasmejaće se Alen školstvu i uštogljenim učiteljima preko intervjua sa njegovom učiteljicom ili učiteljem muzike. Ismejaće  i roditelje koji ne shvataju svoje dete i predstavljaju već tada zastareli način vaspitanja, kao što je, na primer, uterivanje religije batinama. Posebno je smešno što njegovi roditelji pristaju na razgovor o njemu, ali uz uslov da na sebi nose maske sa naočarima i brkovima Gručo Marksa zato što se stide svog sina i činjenice da je kriminalac. Otac je jedan od onih tipova očeva koje je u jugoslovenskoj kinematografiji maestralno odigrao Bata Stojković. Satirični pristup Alen koristi da se podsmeje i vojsci, policiji, religiji, militarizmu, čak i filmskim rediteljima, ali krajnje pitomo svedeno, pošto mu je očigledno namera bila da u prvom planu bude humor. Interesantan je način na koji ismeva psihoanalizu. Jedan od primera kako to čini je i momenat kada njegov psihijatar u Virdžilovom izboru muzičkog instrumenta − čela − vidi razlog konflikta u njegovoj ličnosti, zato što vrat čela predstavlja falusni simbol, konstrukcija instrumenta podseća na žensko telo, dok je pomeranje gudala zamena za maženje torza. Scene bez teksta, kao što su priprema za izlazak sa devojkom koju je upoznao ili bekstvo iz zatvora, jesu omaž onome što su radili Baster Kiton i Čarli Čaplin.

Alenov humor apsurda je prepoznatljiv u filmu i mislim da je to glavna vrednost koju je dao ovim filmom. To je nešto čije obrise ćemo jasnije videti u kasnijim ostvarenjima. Kao primer naglašavam ovde Virdžilov propali pokušaj da opljačka banku i to samo zato što je poruku sa rečima da je reč o pljački banke, koju je predao službeniku, nečitko napisao, pa niko nije siguran šta zapravo u poruci piše. Svi zaposleni u banci i klijenti se uključuju u dešifrovanje, ali svako sa svojim tumačenjem, što kasnije dovodi do Virdžilovog hapšenja.

Evo i dva citata iz filma koja će ilustrovati o kakvom humoru je reč.

„Sećam se da me je u zatvoru psiholog pitao da li imam devojku, rekao sam da nemam. Onda me je upitao da li mislim da je seks nešto prljavo. Rekao sam da jeste ako sve radiš kako treba.“

„Rekao mi je da je ginekolog, a nije znao nijedan strani jezik. Koga je on zajebavao?“

Prva montaža filma koju je uradio Alen, po njegovim rečima i rečima njegovih agenata, bila  je veoma loša, što je pripisano njegovom neiskustvu, pa se ovog posla prihvatio Ralf R. (Ralph Rosenblum) koji mu je ukazao na sve početničke greške. Film je doživeo uspeh i kod publike i kod kritike koja je film okarakterisala kao ekscentričnu i zabavnu komediju od pisca i humoriste koji uspešno dopunjava svoj verbalni humor. Već sledeće godine ovaj uspeh i talenat Vudija Alena je zapazila producentska kuća „Unaited Artist“ koja mu je ponudila ugovor, kao i umetničku slobodu. I ovde je reč  o maloj sumi za snimanje filma koja mu je tu slobodu garantovala. Tu je započela i nastala jedna jedinstvena umetnička priča koja traje i danas.

Evo kako Alen najavljuje svoj film Take the money and run u jednom nastupu na televiziji.

Woody Allen Interview- Take The Money And Run

Film Take the money and run sam pogledao tek nakon filmova koje je napravio mnogo kasnije. Bilo je pravo osveženje gledati Alena u tom nebrušenom izdanju i porediti taj rad sa kasnijim ostvarenjima. Mnogo toga iz ovog filma je koristio kasnije, a mnogo toga je bilo vezano za njegov rad pre tog filma, posebno mislim na stend-ap nastupe. Ovaj film, osim što je izvrsna komedija, jeste i spona između dva perioda stvaranja. U Virdžilu se mogu naći sve  karakteristike kasnijih likova koje je stvorio. Nespretnost, fobičnost, neurotičnost, sukob sa okolinom, nepripadanje, razmišljanja o smrti i mnogo drugih. Sećam se da sam pre početka filma imao osećaj straha od mogućnosti da će film biti ispod standarda koje sam postavio kasnije, pošto je to ipak bila prva režija i da postoji mogućnost da budem razočaran. Već nakon nekoliko prvih scena postalo mi je jasno da je reč o odličnom filmu koji je najavio genija.

Bob Lebowski

*Sve podatke o ličnom životu Vudija Alena i dešavanjima pre i za vreme snimanja našao sam u knjizi „Sve o Vudi Alenu“ od Septimo Arte, u mojim beleškama iz mnogobrojnih intervjua sa njim čije sam delove poslednjih nekoliko godina zapisivao kao i u dokumentarnom filmu o Vudi Alenu iz 2011, od Robert B. Weide.
 

 

facebook comments:

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *