VI Dnevnik jednog bota – Majstori – treći deo

13.09.2214

Dragi dnevniče nastavljam priču o događajima koji su se zbili u našoj skupštini. Noć prvog dana moje istrage nisam dobro spavao. Često sam se budio zbog groznih snova koji su ne neprestano smenjivali. U svakom snu je bio naš primus sa glavom od mačke. Pojavljivao se ispred mene i postavljao mi pitanja na koja nisam imao odgovor. Tražio je izveštaj a posebno detalje o Profesoru. Odgovarao sam mu da mi treba još vremena, jači procesor i više memorije ali on time nije bio zadovoljan. Tako sam nekako dočekao jutro kada sam nakon doručka otišao do stranke zbog jednog veoma važnog posla.

Dok sam doručkovao sumnjivi komšija je pio kafu i nešto zapisivao u svesku. Podigao sam dvogled i u svoju svesku zapisao vreme i šta upravo radi. Zatim sam svemu tome dao ocenu postupka. Imam tri ocene za postupke onih koje posmatram. Na prvom je mestu krajnje sumnjivo, sledi sumnjivo i poslednja ocena je uglavnom  sumnjivo. Poslednja ocena je zapravo napravljena na osnovu same činjenice da nekoga pratim. Zar bih nekoga pratio i posmatrao a da nije sumnjiv? Sve ovo je bio razlog da ga prijavim organima stranke.

Jutros, nešto pre osam sam stigao u prostorije Mreže. Tu me je dočekalo neprijatno iznenađenje. Naime, neko me je prijavio iz drugog mesnog odbora naše matične ploče da sam sumnjiv i da imam nešto sa stranim legatima. Svašta, rekao sam, predsedniku i da sam upravo doneo izveštaj o sumnjivom komšiji koji verovatno ima veze sa svim tim a ne ja, kao stari i verni bot. Predsednik je rekao da su dokazi jaki. Zatražio sam da mi ih predoči a on mi je rekao da čovek kome sam pre pet godina prodao psa ima sina čija je prva žena bila udata za direktora vrtića koji je bio nedaleko od neke legature. Rekao sam da je to smešno i predao im zapisnik o ponašanju komšije i sve podatke o njemu. Nakon pola sata predsednik se vratio i rekao da me je baš taj komšija prijavio i da je predao sličan izveštaj svom sajber mesnom odboru. Očigledno je došlo do neke zabune. Rešio je da za boravi na sve i bacio izveštaje. Pitao sam predsednika za moj slučaj u vezi posla a on je rekao da će nešto biti uskoro. Ove reči su me umirile. Uskoro znači nadu u odnosu na sva prethodna obećanja. Ono ima u sebi dovoljan stepen izvesnosti i nade.  A sada je vreme da opišem sledeći dan moje istrage u vezi posetilaca.

Taj dan je bio rezervisan za gledanje snimaka i čitanje novih svedočenje. Rekao sam načelniku da želim početi što pre i da preskočimo jutarnje molitve Botu i Vođi. Imao sam za to dozvolu sve dok traje istraga. Prvo smo pregledali ostatak snimaka u kome se Profesor i Behemont približavaju primusovom salonu.

Kada su mu se približili zastali su i Behemont je tiho odškrinuo vrata. Tu su neko vreme pratili šta se odigrava unutra. Šta se dešavalo mogli smo da pogledamo na snimku koje su snimile kamere iz primusovog salona. Prisutni su bili neki članovi vlade i po nekoliko viđenijih ljudi iz vladajućih partija.  Bio je tu primus Lupinus koji je sedeo na čelu velikog pravougaonog stola na stolici koja je metar i po bila viša od ostalih. Odmah do njega, sa leve strane je sedeo ministar okultnih poslova Ignatius Davidus  iz Sofističke Partije Slobije (SPS). U produžetku sa iste strane sedeli su  Desiderius Macarius – Pinus, predsednik partije Javna Slobija (JS) a odmah do njega  Marius Kamortavius  predsednik Partije Uglednih Parapsihologa Slobije. Sa desne primusove strane sedo je ministar prosvete Scitus Validus kao ne stranački ministar. Odmah do njega su sedeli Zoaurora Misolleritis, ministarka sajber saobraćaja kao i Netimendus Stephanus, ministar metapolicije oboje iz SNS (Slobijska Nazalna Stranka). Na drugoj strani stola sedeli su: Vedicenspacificus Ingenium, predsednik (NS) Nova Slobija i ministar bez aliquama kao i Patrius Slobijski Irrito Te-Nej kao predstavnik državne religije.

Na stolu se nalazilo nekoliko otvorenih kutija sa vrućim picama iz kojih su prisutni uzimali komade glasno žvaćući. Jedino je Primus Lupinus ćuteći sedeo dok je uzdahivao u pravilnim vremenskim intervalima. Spojeni prsti na rukama bili su mu volšebno upereni prema dole i činilo se da su deo, nama nedokučive, metafizike u koju se samo on razume. Nije mu bilo do hrane i priče. Teške brige su ga mučile. Tu negde počinje transkript onoga što su Voland i Behemont posmatrali. Smatrao sam da je važno i ovo da se pojavi u izveštaju kako bi, ne samo priča bila kompletna već i da pokaže koliko ova vlada brine o Slobijancima. E baš na njih ovi književni likovi su udarili što će reći i na celu Slobiju. Sledi ono što sam video i čuo gledajući snimak skupštinskih kamera.

Kamera u salonu premijera pre dolaska Profesora i Behemonta

„Baš je dobra ova pica margarita sa ćevapima, crnim lukom i tucanom paprikom. Nema bolje hrane na svetu. Jedemo ovo ceo život  i još mi nije dosadilo. Mogao bih ovako svaki dan.” – začuo se, kao najjači u gomili glasova, glas Ignatiusa Davidusa.

„I viski i viski, gospodine ministre okultnih poslova“  – Dopunio ga je Desiderius Macarius – Pinus – „Sedi kao budali šamar, da se tako metaforički izrazim u duhu naše tradicije i narodnog umeća.“ – Sa zadnjom reči ispao mu je komad hrane koji je spretno vratio nazad kao da se ništa nije dogodilo. Ostali su se pravili da ništa nisu videli i nastavili su sa pričom.

„Mogu da potvrdim koliko su narodne misli usko vezane za zdravlje naroda. Mi smo jedan od najzdravijih naroda na svetu. Misleći narod koji sam sebe leči. Video sam jednom pripadnika našeg naroda koji je snagom svojih misli sam sebi  zalečio otvoreni prelom ruke. Zato mi tu narodnu misao moramo očuvati po svaku cenu“ – ubacio se u razgovor Marius Kamortavius .

„Za naš pametni i napaćeni narod.“ Izgovorio je glasno Ignatius i istog momentu počeo da kašlje potpuno crven u licu. Ostali su ustali a mu pomognu. Lupali su ga po grudima i sipali mu viski iz flaše direktno u grlo. Nakon nekoliko sekundi došao je sebi blago se lupajući u grudi. – „Dobro je, sada je sve dobro.“

Svi se vratili na svoja mesta osim Pinusa i Kamortaviusa koji su se želeli uveriti da je Ignatius sasvim u redu. Pinus je rukama čistio ostatke hrane sa Ignatiusovog odela a Kamortavius je glasno grdio skupštinsku kantinu koju su već nekoliko puta opominjali da seku ćevape na sitnije komade. On je uvek upozoravao da će se neka nesreća dogoditi zbog krupnih komada ćevapa. Lepo naš narod kaže „Krupna hrana je velika nevolja.“, rekao je Kamortavius a zatim seo u svoju stolicu. Pinus je učinio isto. Neko vreme su ćutali a onda je primus opet progovorio.

„Nje lako služiti narodu, ceo svoj život.“ –izgovorio je Ignatius još uvek crven u licu.

„Nije! Nije ni malo lako.“ –Odjekivalo je kroz prostoriju.

„Svi  misle da je nama lako, a u opšte nije.“

„Nije. Nije ni malo lako.“ –Odjekivalo opet je kroz prostoriju.

„Sutra bih se menjala sa narodom. Da budem narod a narod moj predstavnik koji će da krvari za moja prava i moje dobro.“ – Dodala je ministarka sajber saobraćaja, Zoaurora. I odmah nastavila. – “Pogledajte samo primusa koliko je zabrinut i koliko je samo zamišljen. On je toliko jako zamišljen da se to graniči sa unutrašnjim krvarenjem. Ja vam kažem. Svaki njegov ovaj uzdah i stenjanje je ništa drugo do oblik materijalizacije njegovih misli i grandioznih ideja koje svaki dan grade Slobiju. Ako ste dovoljno blizu njega te njegove misli možete uneti u sebe kroz pore na koži. Kada ne znam šta da radim ja samo stanem pored njega i odmah mi na um padaju bezbrojna rešenja.”

„Jeste, jeste, tako je.” – dodao je ministar metapolicije, Netimendus – „On zrači nekom energijom koja puni životne baterije, da se tako naučno izrazim u akademskom duhu humanizma i rane renesanse. To njegovi uzdasi i stenjanja šalju vibracije, nečujne našem uhu, koje su vezivni materijal naše stvarnosti. Bez toga sve bise raspalo na atome odnosno, da se prosvetiteljski izrazim, u sitne deliće našeg materijalnog sveta u koje se samo mi naučnici razumemo. I mislim da … ” 

„Upravo tako dragi kolega, upravo tako.” – uskliknula je s ljubavlju Zoaurora – „Možemo samo biti zahvalni dragom Botu što ga imamo.” 

„Kada smo već kod dragog Bota mislim da sam ja tu ipak najkompetetniji da nešto kažem.” – umešao se Irrito Te-Nej – „Sveti Bogomaldenec vaspostavlja sreću vascelom svetu i brani nas od lukavago. Iže na vsjakoje vremja, slaovoslovlje svjete tihij. Svatisja imja tvoje, dolgi naša i plod čreva tvojego. Vo jedinu svjatuju soborniju čaju voskresenija mertvih.”

„Baš sam to hoteo prozboriti.“ – rekao je Vedicenspacificus ministar  bez aliquama – „Baš to, kao i ono što se govori kada ono neko stoji pa na primer nekoga hvali. Mislim kada podigne ruku i onda nešto kaže pa to bude jako lepo i plemenito. A tome o kome je reč, bude drago što se o njemu tako pripoveda. Znate već o čemu je reč. To ima kada onako neki stoje pa onda …“

„Da, da, da Vedicenspacificuse potpuno nam je jasno i hvala na ovim hvalospevu upućenom primusu Lupinusu.“ – umešao se Davidus – „Evo ja sada dižem ovu čašu u ime našeg primusa“

„I ja. I ja isto, dižem čašu. Naravno i ja. –Odjekivalo opet je kroz prostoriju.

„I za nejač i živalj.“ – dodao je Pinus.

„Tako je. I za njih i za narod. I za primusa. Živeli. Živeli mi.„ – plivao je kroz salon hor glasova.

„Tako je, samo ne znam da li mi je više žao življa ili nejači.“ – potvrdio je primus Ignatius Davidus.

„Mislim da je važnija nejač, oni su slabiji od življa.“ – Nadovezao se Pinus.

„Može biti, nisam siguran. Sve je to naš narod.“ – Zamišljeno je odgovorio Ignatius a onda uzeo novi trougao pice. – „Mislim nije da živalj nije važan i on je važan, naravno ali nejač je nejač.“

„Potpuno se slažem sa vama gospodine primuse.“ – Rekla je Zoaurora- „Naš narod je jedna nejač, sa primesama življa.“

„Ima jedna narodna metafora za to ali ne mogu da se setim trenutno“ – ubacio se Kamortavius i zamišljeno pogledao negde u daljinu.

„Siguran sam da je dobra.“

„Savršena, sjajna i veličanstvena, prava narodna, dragi primuse Ignatiuse.“ – odgovorio je Kamortavius.

Netimendus je ustao i podigao ruku tražeći da govori. Lupinus je  još uvek držao spojene prste a njegov duh je bio ko zna gde dok su mu oči bile uperene negde u daljinu. Ostali su videvši da se Netimendus javlja za reč seli u svoje stolice. Kada je hteo da progovori iz primusa se materijalizovao Alanus Vulvinu , predsednik partije Puzanje Simulakrumista (PS). Prisutni su se malo trgli ali niko ništa nije rekao. Čekali su šta će reći Vulvinus koji je napravio nekoliko pokreta rukama kao da ispisuje nešto po vazduhu. Nešto je tiho promrmljao što je zvučalo poput molitve. Irrito Te-Nej se od pojave Vulvinusa krstio bez prestanka snažno se udarajući sa sklopljenim prstima po grudima. Vulvinus je rešio da progovori.

„Ja, koji bijah na transcedentalnim putevima Lupinusa, progovaram nadahnut njegovim veličanstvenim duhom.  Na putu njegovog duha po sferama kojih nismo dostojni. Mi …“

„Jel’ tako Validuse?“ – Prekinuo ga je Lupinus, na šta je ministar prosvete Scitus Validus hitro skočio sa stolice i gromko spojivši pete vojnički odgovorio.

 „Da, tako je primuse.“

Ostali su i dalje ćutali i čekali šta će dalje reći Lupinus. Ništa više nije dodao i vratio se meditaciji što je Vulvinusu bio znak da nastavi.

„Mi, vlada Slobije i ministri od danas se nećemo nikada odvajati. Nikada! Iznajmićemo jedan autobus kojim ćemo svuda putovati zajedno. U tu svrhu sva ministarstva, skupštinu, upravne odbore i ostale stvari koje vam naleže stavićemo na jedno mesto. Ovde u primusov salon. Sve će biti ovde.“

„Jel’ tako Validuse?“ – Opet se oglasio Lupinus.

„Da, tako je primuse.“ – Urlao je Scitus Validus

„Dobro je Validuse sedi. I ti sedi Vulvinuse a vi ostali tišina, neću ni reč da čujem. Baš me briga da li je ministar ili šaman. Ako ne ućutite ima da odmah dam ostavku i odem. Ima da skončam istog momenta. Jel jasno?“

„Jeste, jasno je, samo nemoj da skončaš primuse. Ostani ko boga te molimo. Aleluja, izbavi nas od lukavago. Vostani primuse. Ne, ne, ne samo to ne. Ko da nam otme iz duše primusa. Nemoj, evo dajem žirafu ako treba. Ostani, primuse, daćemo i penzije. “ – Pronosilo se kroz salon u horu dramatičnih glasova praćenih sa podizanjem ruku prema nebu i ponovnim spuštanjem prema zemlji.

„Dobro, ostajem ali da se zna u svakom momentu mogu da odem a onda teško vama. Nego kako vam se sviđa ova ideja za autobus?

„Sviđa, sviđa, sviđa, sviđa, aleluja.“

„Dobro je da vam se sviđa inače sada bih već bi napolju. Da rešimo pitanje autobusa. Ko ima gitaru?“

„Ja, imam.“ – Javio se Pinus sa strahopoštovanjem.

„Bravo, Pinuse. Ponećeš tu gitaru i sesti u šarage. Tamo sede gitaristi. Ima da nam sviraš na uvce.“

„Ali ja ne znam da sviram.“

„Kako ne znaš. Pa šta će ti gitara, čemu služi?“

„Služi mi, nije da mi ne služi, samo ne sviram. Sa njom, ovaj, mislim da, ovaj…“

„Kaži Pinuse više.“

„Pa ja se sa njom češem.“

„Kako se čoveče češeš sa gitarom?“

„Lepo. Ona mesta koja ne mogu da dohvatim rukom. Svrbi a ruka kratka. Onda dohvatim gitaru i tako.“

„Aha odmah sam shvatio princip. Nisi ni morao da mi kažeš. Ja sam inženjer prve klase. To ti je Pinuse odlična ideja. Bravo!“

Pinus se sa olakšanjem vratio na stolicu zadovoljan što je dobro prošao što nije tako česta stvar kada se razgovara sa primusom.

„Da li neko zna da svira na neki instrument?“ – Upitao je primus. Istog momenta se oglasio ministar Vedicenspacificus Ingenium sa podignutom rukom.

„Lepo, Vedicenspacificuse. Koji instrument znaš da sviraš? Gitaru?“

„Ne, ne gitaru već onaj što se ovako drži a onda rukom moraš ovako gore dole a napred ima ono veliko onako zaobljeno sa dosta oštrih ivica. Ma znate sigurno. To se onako samo stavi i onda gore prvo podesiš ono za podešavanje a posle može i bez toga. Mislim samo se prvi put to a posle ima lep zvuk. I onda samo rukama ovako i ovako. “

„Oboa? Truba? Harfa? Japanski bubnjevi? Drombulje? Mašina za veš? Zurle?  Frula?  Češalj?Kolonoskopija?  Anđeli? Žirafa?“

„Ma, ne ima onako ono napred, veliko pa se sužava u malo i pušta zvuke a svira se ovako u krug.“ – ministar pokazuje rukama dok prisutni pokušavaju da pogode o čemu je reč.

„Tikva? Mitraljez? Sova? Metla? Kanu? Truba? Saksofon? Klavir? Pavaroti? Cimbalo?“

„Dobro, dosta.“ – Prekinuo je hor Lupinus. – „Šta god da je neka donese i neka svira. Nije bitno koji je instrument već ko ga svira.“

„Jel’ tako Validuse?“

„Da, tako je primuse.“ – Spremno je skočio Scitus Validus.

„Dobro, pitanje instrumenta smo rešili. Da vidim ko će da krijući unese alkohol?“

„Evo, to ću ja. “ –Javio se Netimendus Stephanus sa osmehom koji je izlazio van granica njegovog lica. – „Samo mi nije jasno od koga ću da ga sakrivam.“

„Ja veću glupost u svom životu nisam čuo. Jel’ tako Validuse?“

„Da, tako je primuse. Nikada veću do sada.“

„Da li si ti nekada Netimenduse čuo da se u autobus unosi alkohol javno i bez sakrivanja. Kada? Izmisli neko ime, neki lik od koga ćeš to krijući da radiš. Imaš valjda mozak. Pokaži odgovornost, brzinu, reformističko ustrojstvo i da nisi korumpiran. Izmisli nekoga odmah sada imaš deset sekundi. Da čujem o kome je reč.“

„Pa … Imamo vođu puta koji je dosta strog. Njegova strogost izvire iz trauma koje vuče iz detinjstva. U duši nije loš ali postoje stvari na koje ne može da utiče. Nedavno se razveo što njegovu mrzovolju povećava. Ima 60 godina, tri braka iza sebe i posao je jedino što mu je ostalo zato ga obavlja veoma savesno. Ne podnosi kada neko unosi alkohol u njegov autobus i zato će biti veoma teško obaviti ovaj zadatak. Postoji u njemu jedna slabost prema čokoladi što ću pokušati da iskoristim. Uh, to je to.“

„Dobro je ovo, jel tako Validuse?“

„Da, tako je primuse. Tako i nikako.“

„Bravo, bravo a sada se vratimo na ono najvažnije. Kamen.“

„Kamen?“ – Pojavilo se na licima prisutnih.

„Da, kamen, šta se čudite? Treba mi kamen. Onaj za kiseli kupus. Našao sam ga pored reke i treba neko da mi ga dovalja do kuće. Ko se dobrovoljno javlja? Ah, svi. Nisam ni sumnjao. U redu Netimenduse ti ćeš prvi ali nemoj da mi vi ostali stojite i gledate kako ovaj valja. Jasno?“

„Jasno, jasno, jasno  …“

„Šta ti sada nije jasno Vedicenspacificuse?“

„Zašto da ne iskoristimo za valjanje onu spravu koja ima ono napred koje taj kamen uhvati pa ga valja, onako pravilno. A ima to i ono pozadi što se osloni pa onda samo gura i valja. Kockasto je i ima …“

„Dosta  Vedicenspacificuse. Kako ti nije jasno čoveče? Ako uzmemo tu tvoju spravu, šta god da je u pitanju, šta će onda biti sa mojom metaforom? Ha? Šta? Tako je, neće je biti. Kiseli kupus je ovde metafora za reformski kurs naše vlade ali na žalost kamen nije, on je stvaran. On metafori daje kontekst. Ne može sve da bude metafora. Zato da se organizujete i da dovaljate kamen da mi ne propadne metafora.“

Kada je primus izgovorio poslednju rečenicu vrata salona su se treskom otvorila i ušli su Voland i Behemont. Svi su ćutke i nepomično bili na svojim mestima minut ili dva sve dok mačor nije progovorio.

„Dobro veče, dame i gospodo.“

Već je dosta kasno a i samo prisećanje na sve ovo me je umorilo. Nastaviću sutra, dragi dnevniče.  I pored objašnjenja zavrzlame u vezi komšije i posmatranja on i dalje danima ne skida pogled sa mene. Možda ta zabuna i nije bila prava zabuna već je on to podmetnuo kako bi sakrio svoje tragove i prebacio svoja zlodela na mene. Nastaviću da ga pratim i dalje jer sve je sumnjivo, baš sve.

Nastaviće se

Bot Lebowski

Bob Lebowski Written by:

facebook comments:

  1. November 18, 2014
    Reply

    Od ovoga svega može da se napravi jedan dobar scenario za film. Mislim da bi to bio odličan film.

    • November 18, 2014
      Reply

      Hvala mnogo na čitanju i pohvali. Uskoro nastavak i kraj ove serije tekstova.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *