Žena u političkom životu Srbije

 

Slučaj sa lažnim saopštenjem FHM i Nataše Kandić o humanitarnoj akciji Novaka Đokovića kao i reakcije javnosti učinili su da na površinu ispliva sva duhovna beda iz koje proizilaze i sve ostale: intelektualna beda, moralna beda, politička beda i sve druge bede. Slučaj je jasan i do kraja raspravljen, bar na onim društvenim mrežama i portalima koje posećujem, pa ću ovde pokušati da pojasnim i ukažem na jednu dimenziju ove priče, a to je dugačka nit vulgarne mešavine mizoginije i nacionalizma koja se proteže kroz noviju istoriju društvene stvarnosti Srbije sve do danas. Za stariju istoriju preporučujem čitanje odličnih i inspirativnih tekstova Dubravke Stojanović na istu temu. Ne očekujte isti pristup jer nisam istoričar, nije mi poznata metodologija i ne posedujem znanje koje ima D. Stojanović. Ovo će biti samo zbir mojih sećanja. Ograničiću se samo na žene čija se aktivnost dodiruje sa politikom samo da bih se oslonio na ovaj slučaj sa Natašom Kandić, koji je zapravo prvi motiv za pisanje ovog teksta, ali se može primeniti i na sve druge primere i slučajeve.

Političarka, reč koja gotovo i da nije postojala u govoru u novijoj istoriji Srbije, a ni sada se ne čuje često, ili bar ne u onoj meri u kojoj bi to po prirodi trebalo. Čak i ovaj program za pisanje na kojem upravo pišem ovaj tekst, iako ima u sebi rečnik srpskog jezika, ne prepoznaje ovu reč i podvlači je crvenom linijom. Dodao sam je u rečnik i tako obogatio i rečnik i sebe. Zbog svega toga ona ima prizvuk nečeg novog, nečeg što sam ne tako davno čuo. Verovatno dobar udeo ima moje odrastanje i vaspitanje kao jednog prosečnog muškog deteta koje je pokupilo dosta pogrešnih kodova. Kada kažem „pogrešni kodovi”, mislim na sve one stvari koje se trpaju u dečiju glavu kao teret njegovog pola, što je zapravo ništa drugo do seme mizoginije koja će ga svojim plodovima dodatno opteretiti kada odraste. Pri ovome jednako mislim i na žensku i mušku decu, ali sa punom svešću da će mnogo teže posledice kasnije trpeti  žene. Za sebe govorim da sam feminista, ali se sa ovim pogrešnim kodovima i dalje borim. Neke sam primetio i pobedio, ali najviše se plašim onih  koje ne primećujem. Verovatno ovde neću sve izneti hronološkim redom, kao što ću i mnoge primere izostaviti, ali se nadam da će to nekoga podstaći da me opomene i da se tako zamisli nad istim problemom,  na svoj način.

U ovom prisećanju prvo mi na pamet pada, ne žena, već jedan muškarac, kralj trgova sa početka devedesetih i političar, Vuk Drašković, koji je bio predmet jedne neverovatne mržnje, koja je danonoćno produkovana od strane tadašnje vlasti. Širile su se gnusne
izmišljotine i laži, a većina je, sa ledenim poletom, iskazivala mržnju prema ovom političaru. Bio je izdajica, narkoman, srbomrzac, ludak, Hrvat (O da! Bila je to psovka), onaj koji bi u Bosni branio Muslimane (O da! Zamislite i to je bila psovka tih dana) i gotovo reinkarnacija, ako ne đavola, ono sigurno nekog demona iz pakla. Nekoliko puta je država pokušala da ga ubije (O da! Zamislite i to se dešavalo). Uz njegovo ime su obavezno  išle mnoge veoma vulgarne psovke. Ovaj političar ima i suprugu koja se bavi istim poslom, političarku, Danicu Drašković. Ona je takođe bila predmet mržnje, ali  jedne posebne vrste. U političkom smislu zameralo im se na istim stvarima, ali tu je svaka sličnost prestajala.

Političar Drašković gotovo nikada nije ismejavan zbog  fizičkog izgleda, osim kada mu je ponekad zamerano na dugačkoj kosi ili bradi. Političarki Drašković su upućivane poruge koje su imale veze sa gotovo svakim delom njenog tela. Nikada se nije sumnjalo da je muškarcu V. Draškoviću mesto na političkoj sceni, niti mu se to zameralo, samo se nisu slagali sa njegovim političkim diskursom, dok je ženi D. Drašković zamerano prvo što se
uopšte bavi politikom kada se zna gde joj je mesto. Tek nakon ove zamerke dolazilo bi se do njenih političkih stavova, a najčešće bi ostajali kod prve. Ako se i ne bi na ovaj način stiglo do njenih političkih misli, dolazilo se na drugi, posredan način preko političara Draškovića. Oni koji su mrzeli političara Draškovića imali su neobičnu sklonost da ga odbrane od samog sebe i pronađu uzroke njegovog političkog i ljudskog zastranjivanja. Taj uzrok je bila žena i političarka Drašković koja je svoj politički program sprovodila preko političara Draškovića tako što ga je kao i svaka žena–veštica omađijala  a   on je u suštini mnogo bolji čovek. Ovim se potvrđuje ideja da njoj nije mesto u politici i jedini način da u nju uđe je podao, zao i nedopustiv, a u isto vreme ponavlja se ona priča, koja traje kroz celu istoriju čovečanstva, o ženi kao personifikaciji svakog zla i o muškarcu koji po svojoj prirodi ne može biti loš.

Na drugoj strani političkog spektra imali smo bračni par Marković–Milošević. Oni koji nisu mislili da je V. Drašković loš, uglavnom su mislili da S. Milošević jeste i to sa punim pravom. Svi smo svesni zla koje je ovaj par doneo ovim prostorima i o tome svaki pristojan čovek zna, ali ovde nije o tome reč. Žena i političarka M. Marković dobijala je od svojih protivnika isti tretman kao i D. Drašković, sa razlikom što je ona delovala sa položaja neprikosnovenog moćnika. Često su mnogi protivnici S. Miloševića dobar deo njegove krivice pripisivali M. Marković koristeći gorenavedenu logiku, po kojoj žena–veštica ima kontrolu nad muškarcem i nema pravo na učestvovanje u političkom životu. I ona je takođe dobijala široku lepezu uvreda od činjenice da je žena, preko fizičkog izgleda do uvreda na račun njenih godina i slično, dok njen suprug nikada nije vređan iz istih razloga.

Političarka Nataša Mićić je bila predsednica skupštine i jedno vreme predsednik Srbije. Pored nje nije bio politički moćan muškarac i nije se mogao primeniti isti recept diskreditacije kao u prethodnim slučajevima, osim da joj kao ženi nije mesto u politici zato su rešili da je proglase neinteligentnom uz obavezan seksizam da je ona predsednik sa najlepšim nogama u Evropi. Stvarao se stereotip o lepoj ženi bez puno pameti koja je na toj funkciji sasvim slučajno i ne bi je trebalo shvatati ozbiljno. Ne sećam se da je ijedan predsednik bio posmatran na ovaj uvredljiv način, čak ni od svojih protivnika.

Dramska spisateljica Biljana Srbljanović je žena koja je u kontinuitetu već više od dvadeset godina žrtva neviđene mržnje i mizoginije. Nema nikakvu političku funkciju u državi, niti bilo kakvu vrstu nečega što bise moglo nazvati politička, ekonomska ili neka druga slična moć. Ona misli, piše i tumači stvarnost i u tome je najveće zlo. Samostalna, pametna žena koja misli i ne uklapa se niti u jedan od tradicionalnih kalupa. Mogu samo da zamislim koliko ih ovo nervira. Sa njom nema polemike, nema rasprave već isključivo gomila uvreda i pretnji, gde ogromna većina uvreda je upućena na račun njenog pola. Ona je zapravo sve ono što je njihova predstava idealnog muškaraca, a ne žene. Ono što ona govori izgovaraju i neki muškarci na javnoj sceni, ali reakcije na to su mnogo blaže ili mnogo ih je manje.

Reakcije na antisatiru* u tekstu o Nataši Kandić samo potvrđuju da je dobar deo reakcija izazvan činjenicom da je žena. Dovoljno je pogledati komentare i da to bude jasno. Da je junak ove antisatire bio neki muškarac, verovatno bi prošao sa komentarima poput„izdajica” ili „to je njegovo mišljenje”. Mnogo puta do sada sam čuo da je Svetlani Lukić i Svetlani Vuković bolje da se bave nečim drugim, što ide uz njihov pol, umesto Peščanikom. Od svih političkih preletača, u Srbiji jedino Maja Gojković dobija uzvike mržnje koje imaju veze sa tim što je žena, iako stoji na onim pozicijama koje brane tradicionalizam. Političarki Vesni Pešić se često zbog njenih godina pripisuju mnoge ružne stvari, dok političaru u istim godinama mudrost i iskustvo. Da bi se stiglo do stručnosti, kvalifikacija i ideja guvernerke Narodne banke Jorgovanke Tabaković, prvo se mora dovesti u pitanje da li je ženi mesto na toj poziciji, a zatim raspraviti pitanje njene kose, njenog izgleda i njenog oblačenja, sa čim nijedan guverner Narodne banke nije morao da se suoči. One nisu jedine i mnoge druge žene prolaze kroz sve ovo. Bez obzira na to da li je izgovoreno kroz seksizam, diskurs tradicije ili je u pitanju čista mizigonija, reč je zapravo o težnji da se potvrdi ideja da ženama nije mesto u javnom i političkom prostoru.

Mešavina mizoginije i nacionalizma, odnosno mizoginije i nacionalističke ideologije*, jer u Srbiji je nacionalizam ideologija i ništa drugo, uspešna simbioza dve stvari koje se uzajamno hrane. Mizogino nije nužno i nacionalističko, ali dele neke vrednosti. Nacionalistička ideologija je zasnovana na domaćinskoj tradiciji u kojoj je muškarac centar, glava porodice, glava države, domaćin i vođa. U tom svetu žena ima tačno određeno mesto i svaki njen upliv u one delove, koje po tradiciji pripadaju muškarcu, ujedno je i napad na tradiciju. Ovim se mizoginija hrani, a zauzvrat brani tradiciju. Gnev prema ženi je zato uvek dvostruk: prema ženi kao ženi i prema ženi i onim stavovima koje zastupa. Iako reakcije kreću zbog nekog stava, žena se, po pravilu, prvo mora suočiti sa prvim, da bi se tek kasnije, ako uopšte do toga i dođe, suočila sa napadom na njene argumente. Prvo mizoginija, a zatim sve ostalo. Ne mogu ni da zamislim kako bi to bilo da se u svakoj raspravi moram suočiti sa uvredama vezanim za moj pol i sa pitanjem da li ja kao muškarac imam pravo da u svemu tome učestvujem.

Ova mešavina nema nikakve veze sa političkim opredeljenjem. Ona se jednako nalazi u svim političkim stremljenjima i možda se jasnije primećuje kod onih koji su orijentisani na tradiciju i više desno. To što neko ima liberalne stavove po pitanju politike, ne mora da znači da je imun na ovo, jer ovo je nešto što korene nema u političkoj filozofiji, već su oni mnogo dublji. Škola, vaspitanje, većinski javni diskurs i svi mediji jednako učestvuju u stvaranju gradilišta gde se ova mešavina stvara i unapređuje. Dovoljno je pogledati stavove srednjoškolaca, po pitanju odnosa prema ženama u nekim anketama, da se dobije slika budućnosti. Kakav god sutra politički kurs uzeli, ovo će ostati.

Da li će država, institucije ili ona ministarstva koja mogu na ovo da utiču učiniti nešto u dogledno vreme, ne mogu da znam, ali sa dosadašnjim iskustvom mogu u to sa punim pravom da sumnjam. Postoji u Srbiji feministički pokret koji jasno ukazuje na ove probleme. Postoje žene koje se nose sa ovim problemima i koje trpe napade zbog svog pola. Predlažem da ih saslušate, da pogledate kroz njihov ugao, da naučite da primećujete te iste probleme i da ih tako nalazite i u sebi i u drugima. Svako na svetu je podložan kritici, ali kritika postaje besmislena kada je upućena zbog onoga što nam je po prirodi dato. Zasnovati kritiku na polu je kao kada bi je zasnovali na drugačijoj boji kose ili kože.

Završavajući ovaj tekst shvatam da nisam rekao ništa novo niti originalno, ali mislim da je važno, jer šansu da budemo bolji ne dugujemo ni sebi ni drugima, već samoj činjenici da postojimo.

*antisatira – Istina koju daje satira nikada ne sakriva uvid u sve ostale istine i to je deo njene suštine. U ovom neuspešnom pokušaju to je ili nevešto ili namerno zaboravljeno.

*Ideologija nacionalizma – Ovo sam prvi put čuo od Žarka Koraća i pretpostavljam da je to njegova misao.

Bob Lebowski

Bob Lebowski Written by:

facebook comments:

  1. Sve je tačno i više nego strašno. i sama sam iskusila diskvalifikacije po osnovu pola, jer se bavim politikom. Da samo pogledamo sve te žene koje se sada nalaze u političkom vrhu, sve su izrazito zgodne, lepe i mlade ili su nečije supruge. Žene u godinama su diskvalifikovane ako nisu doktori nauka (a predsednik države pritom može da bude srednjoškolac). Uzmimo N.Adžemović kao primer. Bilo koja estradna zvezda koja odluči da udje u svet politike, odmah će istisnuti bio koju ženu koja godinama radi da se slika žene u politici popravi. U firmama se unapređuju po švalerskoj osnovi. Žao mi je što se ovom važnom temom niko ne bavi, i hvala za ovaj napis. imam materijala za 100 komentara.

    • August 12, 2013
      Reply

      Hvala mnogo na čitanju. Mizoginija je zaista jaka u srpskom društvu pa tako u u politici koja je svet moćnih muškaraca gde žene imaju malo uticaja a napadi na njih su mnogo žustriji i jači. I to što je neka žena u politici samo zbog svog izgleda je mizigonija i naravno seksizam protiv kojeg se treba boriti. Na žalost ponekad je mizigonija jedina stvarnost koju vidimo.

      • snezavuk
        August 13, 2013
        Reply

        Pratim vas i na TW. Jedan moj flwr nedavno napisao kako njegov komšija od 50+ god,tako dobro izgleda da se na njega lepe devojčice od 14-15 godina. Kad sam prokomentarisala da je to protivzakonito, on mi je “podviknuo” da one jure za njim, nisam htela da se upuštam u besmislenu raspravu, ali se ježim od činjenice da je u pitanju pismen čovek, koji prilično napredno razmišlja o mnogim pitanjima. “Žensko pitanje” čini mi se, nazaduje.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *