Bauk belih listića

Poslednjih nekoliko dana svedoci smo političko-medijske hajke na bele listiće. Političari, analitičari, sociolozi, psiholozi i drugi tumači stvarnosti su, u širokom rasponu od nelogičnosti belih listića do svaljivanja krivice za gotovo sve što se dogodilo u proteklih čak deset godina, konačno našli šta je glavni problem srpskog društva. Kada se jednom rešimo ovih 4,5 % ljudi i nateramo ih da glasaju sve će biti mnogo bolje. Jedna za drugom ređaju se velike misli analitičara: to je ne produktivno, to je nedemokratski, to je glas za ove ili protiv onih, oni koji su beli listići nemaju prava da se bune, nema više razloga za bele listiće, to je urušavanje liberalizma, demokratije i republikanizma.

Bauk belih listićaKao i uvek najslabije artikulisan stav o ovome, kao i o svemu drugome, ima g. Boris Tadić koji kaže da su takozvani “beli listići” zapravo glas za najbolje plasiranu političku stranku na izborima, i da su oni koji su na prošlim izborima bili promoteri tog vida bojkota zapravo obmanuli građane, jer u demokratiji nema neglasanja. U sledećoj rečenici g. Tadić nas obaveštava: “I oni koji ne izađu na izbore u stvari glasaju. Glasaju za onog koji je dobio najviše glasova.” U jednom momentu tvrdi da je to ne glasanje a u drugom da to jeste glasanje. Voleo bih da g. Tadić objasni da li sam glasao ili nisam. Možda on ima neke metafizičke pretpostavke o svemu ovome jer ne vidim drugi način kako ove dve tvrdnje usaglasiti. Gospodin Tadić se ovde ne zaustavlja i odmah kreće dalje. Beli listići, pošto su već svojim ne glasanjem glasali za ovu vlast, nemaju prava da tu istu vlast danas kritikuju. Ovde g. Tadića potpuno razumem i to je deo njegove političke filozofije. Njegova partija i on vodili su Srbiju u dva mandata, katastrofalno neuspešno sa posledicama koje će se osećati još dugo, ali to nije razlog da ih kritikuju oni koji su za njih glasali. Molim lepo dragi građani, što ste za nas glasali, ko vam je kriv? Hteli ste nas a mi smo takvi kakvi smo i šta sada da se radi. Oni što nisu za nas glasali neka kritikuju a vi da ćutite. Ovom izjavom g. Tadić misli da nekim građanima treba oduzeti pravo sa se zamisle nad društvom u kojem žive. Odsustvo odgovornosti najbolje opisuje političku filozofiju g. Tadića. Nakon godina njegove vladavine prepune neispunjenih obećanja, laganja, korupcije, krađa, kohabitacija, pomirenja sa nosiocima politike zločina, gluposti sa fusnotama i što je najvažnije bez ikakvih rezultata, pojavljuje se presvučen i umiven gde sa moralne visine grmi na sve. Niti jedna reč o onome što nije ispunio. Niti jedna reč o greškama, osim da su za sve krivi Vesna Pešić, Zoran Živković i beli listići. Bez namere da sagleda svoju odgovornost za izgubljenih osam godina života građana Srbije on misli da je dovoljno promeniti stranku i nastaviti sa identičnom pričom. Svoju osvetu svima je proglasio za društveno značajnu a svoju dijagnozu za politički program svoje nove stranke. Biti beli listić je nemoralno i nedemokratski a sve ovo što sam nabrojao o političkoj karijeri g. Tadića su primeri vrhunske moralnosti i demokratije. Ovo je jedinstven oblik beščašća sa ovih prostora i još jedan prilog njenoj dugačkoj istoriji. Ovde ću dodati i mišljenje gospođe Jelene Trivan ovoj temi koja „smatra da intelektualna elita, koja je pozivima na bele listiće na prošlim izborima uticala na političku stvarnost u Srbiji, mora snositi odgovornost za takve postupke, onako kako je snose i političari.” Dalje pita te koji su pozivali na bele listiće „ … s obzirom da su svi akteri na političkoj sceni ostali isti. Na koji način vidite sopstvenu odgovornost, jer današnju situaciju vidite kao lošu a vi ste doprineli tome da je takva kakva jeste.“ Koliko je DS doprinela ovoj situaciji o tome nema ni reči. Nikada od DS niti od gospođe Trivan nismo čuli o njihovoj odgovornosti niti odgovor zašto su građani Srbije izgubili osam godina svojih života sa njihovom vladavinom ali zato insistira nad odgovornošću od 4,5 % glasača. Šta ih je to tačno sprečilo da ispune izborna obećanja i ko je za to kriv? Po gospođi Trivan trebalo je opet glasati za DS i posmatrati nastavak pljačke, laži i obmana istih ljudi.

Contrat_SocialPostoji jedna jasno vidljiva zabluda, u pretpostavkama onih koji se bave fenomenom belih listića, a to je tvrdnja da su to nezadovoljni glasači DS ili LDP. Ova pretpostavka je pogrešno zasnovana na onima koje ističu kao glavne i najuticajnije zagovornike belih listića a tu najčešće ističu gospođu Srbijanku Turlaić i gospođu Vesnu Rakić Vodinelić. One možda i jesu glasale, pre toga, za neku od ovih stranaka ali da li to znači da su i svi oni koju su bili beli listići ujedno i glasači istih partija? Ako upotrebim iskustvo da odgovorim na ovo pitanje ne mogu zaobići one ljude koje poznajem a koji, od dvehiljadite ili od dve hiljade i treće, nisu izašli na glasanje da bi, nakon poziva na bele listiće, izašli i poništili svoj izborni list. Rekli su mi da su konačno našli način političke artikulacije onoga što misle. Znam i neke koji nikada nisu glasali za jednu od ovih partija ali su bili beli listići. Čiji su ovo bivši glasači? Ako upotrebim logiku da odgovorim na ovo pitanje mogu nabrojati isti broj dovoljno jakih argumenata za i protiv. Mogu se prikloniti jednoj strani koja će mi se činiti u većoj meri istinitija ali to opet nije dovoljno da stanem iza ove tvrdnje. Ovo može olakšati razmišljanje. Razdeliću sve jednom zauvek definisane tabore a onda ću to sve da analiziram. Mišljenje da beli glasovi pripadaju LDP ili DS je verovatno delom zasnovano na intelektualnom rasizmu i kultur-fašizmu koji pretpostavljaju da su svi glasači ovih stranaka veoma obrazovani, skloni kontemplaciji, napredni, moderni, anacionalni, moralno uzvišeni i puni vrlina za razliku od onih drugih kojima ovo ne bi nikada palo na pamet pošto su u pitanju krezubi, nepismeni divljaci i ludaci što naravno nije istina. Beli listići na ovim izborima, ako ih bude a mislim da hoće, da li će se gledati kao bivši glasači DS i LDP ili će im se priznati kontinuitet sa prošlim izborima? Ako sam jednom ili dva puta glasao za neku od ovih partija da li sam ja večno njihov glasač vezan nekakvim neraskidivim nitima? Kako to LDP i DS misle da su to njihovi glasovi? Zar taj glas ne pripada samom glasaču koji se opredeljuje za ovu ili onu opciju? Simptomatično je da partije okupljene oko SNS ne spominju bele listiće pošto ih verovatno ne smatraju “svojim“ glasačima tako da mogu pretpostaviti da o ovome imaju isto mišljenje kao i DS, LDP i ostali.

Čest argument protiv belih listića definisao je g. Goati na sledeći način “Belim listićem dobija onaj protiv koga se izjašnjavate, odnosno oni koji bi možda i izgubili izbore. To nije demokratski dobra stvar. Demokratski je, koliko god to zvučalo banalno, glasati za najmanje loše”. Ovo je logično razmišljanje i valjan argument. Ako ni jednu stranu ne smatram dovoljno vrednom da joj dam svoj glas jedna će na kraju pobediti, a kako sam protiv svih strana, ona pobednička je ujedno i ona protiv koje se borim, što znači moj poraz. Ovde imamo jedan fenomen glasanja protiv, čak iako je u pitanju glasanje za neku opciju, za neku partiju i za neki program. Ako izaberem da glasam za neku malu partiju, za koju pretpostavljam da ima male šanse da pređe izborni cenzus, ali ima program koji odgovara onome što ja mislim da je dobro za ovo društvo, sledeći prethodni argument može se reći da ja glasam protiv svih ostalih učesnika u izbornoj trci. Kada ta mala partija ne pređe cenzus da li ja treba da snosim odgovornost što nisam glasao za jednu od opcija koja ima izgleda da pobedi a pri tom je najmanje loša, odnosno najmanje udaljena od onih normativa na osnovu kojih se odlučujem za koga ću glasati? Da li će i u tom slučaju važiti argumet da je moj glas zapravo glas za pobednika? I da li će gospođa Trivan reći da i ja za, kasnije loše rezultate pobednika, snosim odgovornost pošto nisam glasao za njenju partiju? Da li će g. Tadić i u tom slučaju tvrditi da je neozbiljno i nedemokratski glasati za partije koje nemaju nikakve šanse? Ne vidim zašto bi beli listići imali taj izdajnički i nedemokratski tretman. Niko nikada nije kritikovao one koji nikada ne izlaze na izbore ali zato su beli listići na meti kritika i to samo, čini mi se, što su zanovani na dobro artikulisanim razlozima koje je moguće argumentovano odbraniti.

John LockeJoš jedan valjan i logičan razlog protiv belih listića, ovog puta, je onaj koji navodi profesorka Srbijanka Turlaić a to je potreba da se glasa za opstanak opozicije iako je ponuda na opozicionoj sceni siromašna. Opstanak opozicije je naravno važan za demokratski sistem. Opozicija treba da bude neko ko stalno diše vlasti za vratom i svaku priliku koristi da ukaže na njihove greške. Ona je i garant da se demokratski sistem neće pretvoriti u neku pseudo-demokratsku diktaturu. Dobar primer je g. Ješić iz DS koji je spremno, argumentovano i opoziciono reagovao na aferu alfatoksin. Ova afera i g. Ješić pored alfatoksina u mleku i njegove štetnosti su ukazali na nekoliko bitnih stvari za građane: Nesposobnost ministra poljoprivrede kao i vlade da ispravno reaguju u jednoj kritičnoj situaciji i zaštite građane i da onaj deo vlade koji pripada SNS potpuno zavisi od ličnosti g. Aleksandra Vučića. Ni jedna ni druga stvar nije dobra a afera iznudila ostavku ministra a g. Ješić je pokazao znanje, brigu i zainteresovanost za dobro građana, svojih potencionalnih glasača. Ovo nije bila inicijativa opozicije već jednog čoveka. Opozicija se bavila sama sobom i aferama u svojim redovima i nije se bas istakla u opozicionom radu. Ako građani treba da imaju svest o potrebi opozicije onda bi i opozicija trebala da ima tu istu svest, što čini mi se nije slučaj. Naravno oni imaju svest o tome da treba da su na političkoj sceni ali bojim se, iz sasvim drugih razloga. Čak šta više, na mnoge gluposti aktuelne vlasti vrlo spremno i opoziciono su delovali sami građani, uz pomoć interneta i društvenih mreža. Opozicija neće nestati ako padne ispod ovog ili onog procenta poverenja građana. Ovde je važno pitanje da li je sadašnja opozicija naučila nešto iz perioda svoje loše vlasti, da li su izvukli pouke koje će ići na dobro građana i da li osećaju u opšte neku odgovornost. Bojim se da je i ovde odgovor negativan. Svestan sam da argument profesorke Turlaić nisam osporio koliko i prethodne ali to je zato što je on jak. Probajte zamisliti da ste devedesetih bili beli listić zato što vam ni jedna opcija nije bila po volji dok je jedna pretila da uništi državu. Situacija je danas ipak bitno drugačija, iako na vlasti imamo ljude kompromitovane tokom devedesetih. Argument jeste jak ali ne i dovoljan da se ne bude beli listić.

Postoji još jedan argument protiv belih listića koji mi pada na pamet a na neki način je vezan za sve prethodne argumente, osim neartikulisanog i nelogičnog argumenta g. Tadića, a mogao bi se nazvati problem sebičnosti. Da li u jednoj zajednici čiji sam član i koja je zasnovana na nekakvom društvenom ugovoru koji daje neki balans između društvene kohezije i individualnih stremljenja imam pravo na tu količinu sebičnosti i odstupanja od ugovora? Mislim da to nije odstupanje od tog ugovora već suprotno, to je ukazivanje na one odredbe koje su politička tela prekršila. U ugovoru jasno piše ovo a vi radite suprotno. Jedna od prekrštenih tačaka ugovora, a meni se čini najvažnija i presudna, je da se u Srbiji ne zna koliko vredi ljudski život i da oko toga nema nikakvog dogovora. Ako nešto vredi da vidimo koliko vredi. Ne, toga nema u onome što političke partije nude i kada su na vlasti to ih u opšte ne zanima. Onda je moguće da svirepe ubice dobijaju nova suđenja zbog lingvističkih zavrzlama (što je razlog koji smrdi do neba), onda će ratni zločinci biti slavljeni, onda će ljudi koji su devedesetih bili delovi zločinačke politike biti na vlasti, onda će opet neki ubica žene dobiti 15 godina zatvora zbog greške tužilaca, onda će deca umirati zbog jer nemaju para za lečenje, onda će istrage o ratni zločinima biti spore a žrtve ponižavane, onda će ljudi biti napadani zbog svoje vere, nacije i svoje prirode i slično.

Beli listići nemaju nikakvu zajedničku političku platformu osim da nisu zadovoljni sa postojećom političkom ponudom i kršenjem društvenog ugovora od strane političara. Sve drugo je individualni pristup. Pročitaću sve političke ponude i imaću u vidu dosadašnje iskustvo sa učesnicima ali ako ne pronađem ono što mislim da u njima treba da bude moj glas neće dobiti niko. Neću biti strog, neću insistirati na svemu ali postoje neke tačke kojima ću istrajati. Koje su to tačke to je za neki drugi tekst nakon čitanja političkih programa. Do tada ostajem beli listić. Naravno postoje partije koje mogu da napišu i najbolji program moj glas neće dobiti.

Na prošlim izborima beli listići su bili ogromna nepoznanica, često ismejavani ili obezvređivani. Danas se o njima glasno priča i oni su nešto na šta se računa. Oni su nešto o čemu političari pričaju sa dozom straha i u njima vide ozbiljnog protivnika jer zašto bi im posvećivali toliko pažnje. Nije li ovo pravi razlog zbog kojeg su beli listići nastali.
Bob Lebowski

Bob Lebowski Written by:

facebook comments:

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *