Deja vu

Deja vu

Deja vuSrpska nacionalistička zver je gladna. Njen prostor je toliko mali da i najmanji pokret znači udarac u zid i rušenje svega oko sebe. Treba je nahraniti. Utoliti glad.

Postoji još samo individualno sećanje na devedesete kao poslednje uporište pred zaboravom. U Srbiji ono nije prešlo u kolektivno sećanje a nema ni izgleda da se to skoro dogodi. Ostaje samo da se sve ponovi jer ko ne pamti iznova proživljava. *1 Kulturno sećanje, sećanje čovečanstva na devedesete ne dopire do Srbije.

Moje devedesete su počele jednim pitanjem: „Zašto se ti bojiš ćirilice?“

Bila je godina 1989. U Novom Sadu. Jogurt revolucija, nošena pitanjem „Zašto se vi Srbi bojite Srbije ako se ja kao Mađar ne bojim“ *2, počela je davati svoje prve plodove. Gradom su iz svojih rupa počeli izmiljavati prvi četnici u šubarama, šajkačama i bradama. Milošević je sve više zarobljavao državu ispunjavajući pretenje sa Gazimestana. Bila je jesen i u Novom Sadu se održavao EBU (European Boardcasting Ubion) festival kao poslednji odsjaj boljih vremena i slika budućnosti koja nam je izmicala. Treće veče, ako se nevaram, poslednji izvođač je bio „Lačni Franz“. Kakva je to samo svirka bila. Zoran i bend su dali najbolje od sebe. Ispred bine tridesetak nas, verovatno, velikih fanova grupe. Iza nas ogromna masa manje više ravnodušne publike a po obodima već pomenuti četnici. Za vreme svirke iz mase su stizali povici bendu da se vrate u Sloveniju, da ovde nisu poželjni, pretnje, psovke i slično. Uvek sam ovaj koncert shvatao kao lični početak devedesetih sve do pre neki dan kada sam na tviteru dobio pitanje: „Zašto se ti bojiš ćirilice?“ To sam pitanje dobio nešto ranije, 1988., od školske drugarice u jednoj od tada čestih političkih rasprava. Pričala je o lepoti ćirilice i potrebi da svi sa njom pišemo i tako povratimo nacionalno dostojanstvo ili već nešto slično iz tog gazimestankog arsenala besmisla. Rekao sam joj da to što priča je poptuno besmisleno i da svako od nas koristi oba pisma jednako. Odmah je u sledilo gore pomenuto pitanje. Odogovorio sam da ne razumem kao to može čovek biti ugrožen od jednog pisma ali da se bojim prodavača ćirilice koji mi nude nešto što je moje i da tu mora biti neka druga namera. Rekao sam da su oba pisma moja i da ne primećujem kada pređem sa jednog na drugo pismo a prodavači ćirilice žele baš da to činim. Došli su smutljivci da mi poklone nešto moje. Isti odgovor na isto pitanje sam dao,pre nekoliko dana, 25 godina nakon toga, povodom ponovne prodaje ćirilice u istom gradu i od istih ljudi. Poklanjaju, odnosno, prodaju ćirilicu građanima preko natpisa u gradskim autobusima. Sve se ponavlja.  Pitanja i odgovori su isti. Statičnost je pobedila a Srbija se ne menja niti se preispituje.

Izdajice su zamenjene autošovinistima a velike pobede u prošlosti su zamenjene velikim pobedonosnim porazima. Fašistički saloni i dalje sa punom snagom šalju svoje poruke u narod da nahrane maštu. Kosovo opet služi za nacionalno-nacističku mobilizaciju. Bednici duha tadašnje vladajuće partije su zamenjeni duhovnim secikesama i trgovcima onostranim svetovima. Spiskovi nepodobnih se dopisuju da se zna kome pokazati zube u noći koja dolazi. I dalje smo žrtve koje u pravednom besu plaču same nad sobom. Četnici su postali normalna pojava pa smo dodali naciste koji se za sada pojavljuju u manjim čoporima. Sećamo se selektivno a Srbijom vladaju isti oni koji su vladali devedesetih. Srbija i dalje brine za dobro svojih mrtvih predaka na uštrb svoje dece. Kako su počele tvoje devedesete?

Srpska nacionalistička zver je gladna. Ostaje da pojede Srbiju jer ništa više drugo nema.

1 Branimir Jonny Štulić

2 Mihalj Kertes

Bob Lebowski

facebook comments:

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *