Ivica Dačić – portparol devedesetih

Ivica Dačić – portparol devedesetihIvica Dačić nije premijer Srbije on je portparol devedesetih što se jasno vidi iz nejgovih poslednjih izjava. Bilo je to vidljivo i ranije ali sada to portparol radi potpuno otvoreno i vrlo drsko. On ima identičan pogled na politiku i stvarnost poput njegovog ljubljenog mentora i diktatora, Slobodana Miloševića. Ali da se ne zavaravamo on ne brani devedesete zbog njih samih već zbog sebe. Bio je nekada portparol partije koja je odgovorna za uništavanje života mnogim ljudima, ratne zločine i genocid. On mora nekako zamaskirati svoju ulogu u svemu tome a najbolji način je da stavove njegove partije iz devedesetih unese u sadašnju politiku. Ako su danas ispravni onda su i u prošlosti bili ispravni a samim tim i njegovo delovanje devedestih je čisto.

Posle petog oktobra Ivica Dačić se pritajio, sprovodio čistke u svojoj stranci, kao da tamo ima neko ko je ispravan, i čekao svoju priliku. Ako mislite da ju je dobio sa vladom Vojislava Koštunice onda se varate. Previše je ta vlada bila Miloševićevska za to vreme pa je zauzeo neutralan stav jer nje mislio da niko drugi osim njega nema pravo na to nasleđe. Trebao mu je neko od petooktobarskih revolucionara da mu da legitimitet.

Prestao je da se skriva a čak se jednom i izvinuo na svoj poznati način tako da niko nije mogao shvatiti o čemu je tu reč. Sve nešto u kondicionalu, ni tamo ni ovamo otvoreno za sva moguća tumačenja. Zatim je konačno dobio šansu od Borisa Tadića koji mu je pružiio ruku pomirenja i izjednjačavanja bola. Boris Tadić je osim ovoga dao i prilog za istoriju beščašča na ovim prostorima. Znamo kako se ovo završilo. Tadić je preuzeo sa Dačićem i dobar deo politike devedesetih i  ispao glup ali lep a Dačić lukav i pobednik. Danas nam Tadić opozicionarski objašnjava kako je Dačić opasan čovek i eto nama još priloga za istoriju beščašća.

Dačić je postao premijer i konačno je dobio šansu da opere svoju prošlost i politiku devedesetih proglasi za zvaničnu politiku Srbije.

Dačić kaže da Srbija ne mora u EU ako je uslov priznanje Kosova i počeo spominjati alternative. Ovo je jedna od osnovnih političkih smernica devedesetih koje su zacrtane na Gazimestanu. Dačić ovde lukavo izbegava da priča o ostalim uslovima i o tome da li smo ih ispunili. Lakše sakriti ispod priče o Kosovu jer i mnogi drugi uslovi nisu ispunjeni (korupcija, aljkava reforma sudstva, odnos prema prošlosti itd) a zgodno je i za pranje lične sramne prošlosti.  On nas ujedno za svaki slučaj priprema za obe mogućnosti jer on nema niakakv plan pa je eto zgodno biti spreman na sve mogućnosti jer njemu je očigledno sve jedno da li će Srbija ući u EU ili ne.

Dačić poput Miloševića diktatorski potcenjuje svoje podanike kojima ne treba mnogo da objašnjava svoje postupke a ako i već nešto treba da im kaže reći će savim ne bitne detalje kao što je to učino pri prvo susretu sa Tačijem. Obavestio nas je veličini značke koju je pri tom nosio i da se našalio sa Tačijem o hapšenju. U susretu koji može ili bi trebao odrediti sudbinu ovog prostora na duže vreme dobijamo banalene i primitivne pojedninosti koje pokazuju svu duhovnu i umnu bedu Miloševićevog političkog sina.

Nakon toga on pokreće pitanje drugog svetskog rata koji u skladu sa politikom devedesetih još nije završen. Drugi svetski rat je još uvek u toku što je ideja Dačićevog političkog oca Miloševića koji je odbio da vidi da je Berlinski zid pao i da svet više nije zasnovan na rezultatima drugog svetskog rata već na odnosu prema samom ratu. Dačić seljački lukavo zaboravlja sramnu ulogu Srbije u skorijojistoriji jer mu to, naravno, ne odgovara. Pita se kako to da zemlje koje su bile poražene u drugom svetskom ratu sada se više pitaju u EU od Srbije koje je bila pobednica. Po portparolu devedesetih svet još nije odmakao od 1945. godine i sramno prelazi preko činjenice da su te zemlje prošle kroz mnoge unutrašnje promene i kroz mnogo preispitivanja sopstvene prošlosti. Kada bi Srbija smogla snage za ovo isto, Dačić nikada ne bi bio premijer a nejgova partija ne bi više postojala politici. Ovo preispitivanje bi neminovno dovelo do sagledavanja njegove uloge u devedesetim i zato je bolje ovo ne spominjati.

Dačić u svom poslednjem govoru generalizuje nacije kada spominje Nemce koji su po njemu svi isti. Isti su u tom slučaju i Srbi koji svi misle isto odosno kao on. Ovo je takođe jedna od odlika srpske zločinačke politike devedesetih gde su svi Hrvati bili isti, svi Muslimani bili isti itd. Kako Drugi svetski rat još nije završen svi Hrvati su ustaše a svi Muslimani balije što otvara put za opravdanje likvidacija svih. Ova generalizacija naroda i nacija je ono što je jedan od važnijih obeležja diktatora i ratnog zločinca Miloševića.  Ovim se iključuje svaki individualizam a građani postaju samo potrošni materijal za više zajedničke ciljeve jer ako svi isto mislimo onda je logično da svi služimo istoj svrsi.

Ivica Dačić ovih dana na velika vrata vraća politiku dvedesetih u Srbiju. Uveo ju je na mala vrata koja mu je pridržavao Boris Tadić a danas kada je premijer Srbije može da joj organizuje velelepni doček i uvede  je na glavni ulaz, jer većina građana Srbije želi isto, kao i  portparol devedesetih,  da opere svoju prošlost i zakopa negde zauvek činjenicu da su neki ljudi ubijani za njihovo dobro i u njihovo ime. Dačić ovo vrlo dobro zna i koristi kako bi umesto preispitivanja prošlosti obavio još jedno zajedničko ritulano pranje od nje zajedno sa svojim podanicima, građanima Srbije.

Bob Lebowski

Bob Lebowski Written by:

facebook comments:

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *