Kontinuitet

Danas je Bogojavljanje dan kada se Bog javlja. Gledam ovu decu kako slobodno skaču u ledenu vodu po krst časni i prisećam se kako je to nekada bilo kada su na vlasti bili oni antihristi i pagani što su se zvali komunistima. Lep je to običaj. Okuplja zajedno mlade ljude i popove u zajedničkom cilju širenja ljubavi i vere. Mladi ljudi se skinu u kupaće i onda skaču u vodu a popovi čekaju krst. Onaj ko prvi pronađe krst dobija od pope neki poklon. Jeste, lepo je to sve ali kada sam ja bio dete sve je to bilo mnogo drugačije i teže.

Kao prvo nije se smelo. Oni ’oštapleri paganski nisu to dozvoljavali pošto im ništa nije bilo sveto a religiju su smatrali za opijum naroda. Ej, opijum! Nikada nisam saznao kakve veze ima jedan hemijski elemenat sa religijom. Samo su nešto izmišljali da nas udalje od vere. Posebno nisu smeli da imaju veze sa Bogojavljenjem oni koji su bili članovi partije. Ta nisu smeli ni da pomisle na kupanje tih dana a pogotovo ne na skakanje u Dunav po krst. Ako bi policija saznala da je neki član plivao po krst istog dana bi bio priveden u policijsku stanicu  i izbačen iz partije. To je sa sobom gubitak posla, položaja i novaca. Ipak nismo se hteli odvojiti od naše vere pa smo se morali nekako dovijati. Mnogi se članovi partije tih dana nisu ni kupali kako ne bi bili sumnjivi na partijskim sastancima. Tako je u narodu spontano nastao izraz mirišeš kao na Bogojavljanje za one koji baš i nisu lepo mirisali.

Otac je bio član partije ali svake godine je tajno plivao za krst časni i nikada nije bio sumnjiv partijskim drugovima sve dok ih nije 1993. oterao, već negde, i demonstrativno pocepao partijsku knjižicu sa rečima da mu je preko glave partije koja mu već evo pola veka guši veru i srpstvo. Zna on da je ovo rizičan potez ali ne može više da sakriva svoja religijska osećanja i nacionalni identitet koji je važniji od svake politike i novca. Ako treba neka mu uzmu i stan, i kuću, i vikendicu, i drugi stan, i auto, i platu, i garsonjeru, i vinogradarsku kućicu i sve ali on više na partijske sastanke neće ići niti će članarinu da plaća. Tako nam je tog dana pričao, kada se vratio sa svog poslednjeg partijskog sastanka i to baš na Bogojavljanje 1993.

E a sada da se vratim na priču kako smo se to nekada dovijali na Bogojavljanje. Kazao sam već da se nije smelo. Policija je imala svoje doušnike i miliciju duž celog Dunava. Prvo smo to radili u nekim manje čuvanim dunavcima ali onda su počeli i to da prate. Stvar je bila jednostavna. Mi mladi se, kada je vreme da se skače u vodu za krst časni, okupimo u blizini Dunava onako kao spontano i kao bez veze. Malo se raštrkamo po obali da vlast ne pomisli da smo organizovani. Nakon nekog vremena počinjemo kao slučajno da obučeni upadamo u Dunav. Neko zapne, neko nekoga gurne ili kako ko već nađe neki izgovor da se nađe u vodi. Naravno odmah se tu pojave policajci a ti im samo pokažeš glatki kamen na obali na koji si se okliznuo ili pokažeš prstom na nekoga ko te je gurnuo. Bilo je to njima sumnjivo posebno što se dogodi epidemija padanja u vodu tih dana ali nekako nam je sve to prolazilo bez većih problema.

Moj drug Vasa zvani Šlog je posebno bio vešt u ovome. Njemu nije bilo potrebno prethodno pripremljeno opravdanje za pad. On je toliko dobro i uverljivo znao da odglumi napad šloga da su se istog momenta policajci i doušnici skidali sa sebe odeću i skakali za njim u vodu da ga spasu. Stizala su i kola hitne pomoći sa doktorima a ponekad i vatrogasci. Čak su i popovi istrčavali iz okolnog žbunja, gde su bili sakriveni čekajući krst, jureći u vodu da mu pomognu ili da ga pričeste. Veliki cirkus bi nastao kada bi neko od visokih partijskih funkcionera tuda šetao i video na Bogojavljanje zajedno u Dunavu omladinu, policiju, popove, doktore i ostale.

Jednom je tako moj komšija Janko, koji je voleo malo više da popije ili kako se to kaže u narodu: voleo je rakiju više nego pivo da jede, upao pijan u Dunav na Bogojavljanje. Nakon pola sata ga je našao milicajac zadužen za taj kilometar obale i odmah ga uhapsio pod optužbom da je skočio da izvadi krst časni. Odmah su ga izbacili iz partije i proveo je u pritvoru neko vreme gde ga je jednom posetio popa i pitao za krst. Posle se pričalo da je sa tim padom u Dunav oborio rekord u ronjenju na dah ali pošto su ga izbacili iz partije nisu hteli to da mu priznaju. Pričao nam je Janko, kada se malo oporavio, da će kontaktirati one iz Ginisovih rekorda ali biće da to nikada nije učinio pošto ga u tim knjigama nema.

Bilo je tu još poteškoća. Na primer položaj popova je bio još teži nego naš. To što smo mi mladi bili na obali Dunava na Bogojavljanje nije bilo toliko problematično ali popovi su bili mnogo sumnjivi ako se tog dana pojave. Sakrivali su se po okolnom žbunju noseći na sebi maskirne mantije a ponekad su oblačili civilna odela i čekali na obali. Problem je bio što se onda nije znalo ko je pop, ko tajna policija, ko doušnik a ko avangardni pesnik sa dugačkom bradom. Priđeš prvom civilnom bradonji koji ti liči na popa a on počne da ti onako promrzlom i mokrom recituje svoje stihove i zadržava te u obavezi. Tako je to bilo u paklu komunizma.

Druga taktika je bila da se iznajmi čamac i ode na pecanje. Odvezemo se malo dalje od obale i pravimo se da lovimo soma na bućku. Kako zamaneš da udariš po vodi tako padneš u vodu i onda se opet vratiš u čamac. Nekad som a nekada časni krst ako imaš sreće. Bilo je raznih slučajeva. Otac se često ljutio na svog prijatelja Stevu koji je uvek na Bogojavljanje postavljao mreže u Dunav. Uvek ona sitna gusta mreža, jedio se otac i dodavao, kao da u Dunavu ima lignji i planktona. Steva hoće da ulovi krst a da se ne pokvasi. To je njemu a ne do ribe.

Tih dana je svako, ko bi dobio povišenu temperaturu ili gripu, bio sumnjiv. Bio je to prvi znak da si možda bio u hladnoj vodi zato niko nije smeo ići kod lekara. Lečio se svako kako je znao i umeo. Imali smo mi i jednog doktora u penziji koji je tih dana obilazio krijući bolesnike po kućama. Da ga milicija ne bi prepoznala obično se maskirao u popa i tako lečio ljude. Verovatno otuda među našim varošanima nejasna granica između medicine i religije. Namučili smo se u komunizmu kao Isus.

Gledam sada ove momke kako jurišaju u reku po krst i sećam se kako je nama bilo. Da nije bilo nas i našeg truda da za vreme komunizma ne zaboravimo svoju tradiciju i religiju ne bi danas ovi mladi momci i popovi bili danas zajedno. Mi smo izgradili taj kontinuitet. Mi smo se izborili da ni jedan popa više ne mora da se sakriva u žbunju dok polugoli momci skaču u vodu. Toliko od mene, idem sada po oca. Malo je uzrujan u poslednje vreme od kada je pocepao člansku kartu SRS i prešao u SNS. Nije to više za njegove godine, ali možda je u pravu naš narod kada kaže šesta sreća. Nije lako, šest partija i šest partijskih knjižica. Možda mu se baš ovog puta stvarno posreći.

Bob Lebowski

facebook comments:

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*
*
Website