Pitanje

Pitanje

Pre dva dana sam dobio privatnu poruku na facebooku od mog prijatelja, Milana Miloševića, sa pitanjem koje sam godinama izbegavao. On živi u Kanadi a ja u Pragu. Obojica smo već više od petnaest godina van Srbije. Milana nikada nisam video uživo i naše prijateljstvo je „on line“ što mu ne oduzima na kvalitetu već naprotiv, ponekad mi se čini da se poznajemo mnogo duže i mnogo dublje nego što to okolnosti govore. Pitanje sam izbegavao ne zato što na njega nemam valjan odgovor koji bi mogao biti dostojan razmatranja već zato što je on postavio jedan uslov koji se mora ispoštovati prilikom odgovaranja. Neću ovde više ništa reći jer sledi njegov odgovor koji će reći o ovoj temi mnogo više nego što bih ja to mogao. Moj odgovor i razmišljanja ću objaviti u sledećem postu. Ujedno pozivam i ostale koji su žive van zemlje da o ovom pitanju razmisle i ako žele da na njega odgovore mogu to učiniti na mom blogu. Sada je vreme za Milanova emocionalna, iskrena i inspirativna razmišljanja.

Gost bloger Milan Milošević

Jednog trenutka dok sam još bio u Srbiji upitao me je tast, inače veoma liberalno orijentisan intelektualac, „Pa dobro, sve je to u redu što si rekao ili napisao do sada, ali zašto? Šta tebe, tamo gde si, toliko preokupira, iznutra, da se uopšte udubljuješ u te teme?“ Hajde, pitaj to isto na tvom blogu, da čujemo i od drugih slično kritički mislećih ljudi koji su otišli, a koji su dalje ostali aktivni na temu svega u

OdgovorSrbiji i šire. Samo pazi, Bob, jedini odgovor koji se računa, je onaj koji nije: 1) defanzivan ili 2) plod racionalizacije. Priznajem teško pitanje, jer ni ja nemam neki naročito pametan odgovor. Ne znam, možda je to najiskrenije što bih tebi mogao da kažem. Kao pedagog sa iskustvom pak, kad bih morao sebe samog da analiziram, i budem bolno iskren, ima neki deo koji je nalik nekom fetišu kao kada vidiš nesreću, pa zagrliš svoje dete sa mišlju „da se samo njemu to nije desilo“ Kao izbavljenik koji iz aviona gleda na poprište svoje nesreće, kao kad sam ugledao zelenu travu, nakon one posute pepelom devedeset devete po ravnicama Vojvodine, na mom putu ka Kanadi, odnosno izlasku iz zemlje nakon rata. Ta radost, ne samo da je jadna ta radost, jer me je opčinila jebena trava, čoveče. Ovde, u Kanadi, se tako raduju samo kad uzgajaju weed za duvanje a ja kao malo dete na lekovima za smirenje u zelenoj travi. Lekovi kao metafora, naravno.

U suštini ima nešto mizantropskog u meni prema onom našem narodu tamo. Otud taj potisnuti bes i potreba da ridikulizujemo sve njih tamo. To zaista jeste neki fetiš koji naravno, politički korektno i inteligentno skrivamo obrazloženjem da brinemo, da nam je stalo, da volimo ono svoje što smo usvojili afektivnom vezanošću, samim rođenjem u toj sredini ali sve je to zapravo veliki bull shit. Ipak i dalje gledam Brankicu na Insajderu, čekam njenu knjigu, uživam u društvu Cece ovog leta, čitam e-novine kad imam vremena, čak slušam i Kažiprst sa b92 na svom telefonu, u kolima, na povratku kući sa posla, sick brate. Uživam u hrabrosti pojedinaca, buntovnika, Cece, Pere, Vesne Pešić, Brankica i ostalih. To su moji novi strip heroji. Nekad je to bio Zagor ili Kapetan Mark, there is no difference. Nekad sam hteo da budem kao oni, a sada imam isto osećanje, samo su junaci drugih imena. Svako ko pomisli drugačije – istina je jedna: da, zanima me jedino moja porodica, i ono sto mogu ja da ponudim njima, ženi mojoj i deci, doktorat, profesura, kuća, auto i slično nešto da im ostavim/o (deci) materijalno, što nikada ne bih mogao tamo. I još ponešto, kao što je pažnja i posvećenje, kad mi je najmanje do toga nakon dugog dana, neki uzori u životu na kojima sam bio podizan, dok nisam prerano ostao sam u

16-oj godini ćivota. I na koncu, i po neka muzička uspomena da ih podseca da streme uzvišenim snovima i da nikad nije kasno postati što si nekad mogao biti.

Život je zaista kratak i divan a onda ide ono: here goes nothing …

Dakle, sada i odmah, ne dam nikome da mi to uzme, a Srbija je to krala od mene predugo i previše i zaista nemam sažaljenja.

Milan Milošević

facebook comments:

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *