Račun

Račun
Račun
Off/On

Račun iz devedesetih dugo stoji na stolu i niko da ga pokupi. Svi su umorni i jedva čekaju da odu dok račun neumoljivo čeka. Okreću glavu od loma oko sebe i gledaju prema izlazu sa puno nade. Ponekad neko baci pogled na račun a onda zaćuti. Ne odgovara na pitanja koja mu ostali postavljaju. Šta piše? Koliko košta? Svi osećaju da je vreme da se krene dalje ali niko ništa ne preduzima. Uskoro sviće i vreme da se popiše polomljeno i očisti. Prisutni počinju osećati nelagodu i prebiraju se po džepovima. Sa rukama u džepovima zveckaju metalnim novcem i gledaju šta će onaj drugi učiniti. Javlja se svest o drugom.

Etnička mržnja prema Albancima traje već decenijama. Šiptar je psovka, pogrdni naziv i nije iskupljenje to što kod njega u pekari pečeš prase za Božić. To nije dokaz da su bili građani istog reda kao i ti i da si u njima video ljude. Govorio si često kako samo sede i gledaju ta neka svoja šiptarska posla. Smeškaju se a u stvari nas mrze. Sve će oni ovo ovde pokupovati i nakotiće se kao gamad. Ima da nestanemo. Tako si govorio a sada misliš da će te to pečenje praseta opravdati . Neće. Slušala su to i tvoja deca ali ne peku prasiće u pekari. Šta će njih da iskupi? Uzmi račun.

Bio si na Gazimestanu i mahao zastavom dok je vođa sa bine pretio i davao opravdanja svojoj mržnji. Činilo ti se kao da si se ponovo rodio i započeo novi život u kome je budućnost jedino što je izvesno a prošlost jedino što postoji. Činilo ti se da možeš leteti. Bio si na Kosovu, video manastire, slavnu bitku, sve careve, kraljeve i njihove ljube ali nisi video ljude kao da si vremeplovom putovao do Gazimestana a ne autobusom koji je organizovala tvoja firma. Nisi ni jednom pomislio na građane Kosova. U tvom skladištu pojmova bili su samo oni pojmovi koje ti je vođa dobacio sa bine. Kročio si na Kosovo a da zapravo nikada stvarno nisi bio na njemu. Tadašnje Kosovo je bilo daleko od tebe kao i ovo danas. Vratio si se u svoje mesto da pevaš o Kosovu dok ispijaš kafe i čačkaš nos pozivajući na rat. Uzmi račun.

Počeo je rat a ti si mu bio najbliži u momentu kada si dodao flašu rakije tenkisti koji se uputio na bojno polje. Ti nisi ratovao, tvoja država nije bila u ratu samo je ubijala. Rat u Hrvatskoj, rat u Bosni zasnovani na Kosovskom mitu. Taj mit ti je držao kičmu i gurao te da istraješ u samom sebi, da preživiš ali godine srama nisu godine života.

Stigao je rat i na Kosovo. Nakon svih poraza trebala ti je bar jedna pobeda. Seo si u hladnjaču i napunio je leševima. Konačno si bio na Kosovu. Krug se zatvorio. Opet si se osećao kao onog prvog dana na Gazimestanu. Vozio si hladnjaču i posmatrao kroz prozor svoju lepu otadžbinu u čiju si utrobu kasnije zakopao leševe. Nisi imao nikakav problem jer oni i tako nisu ljudi, mislio si, oni su psovka, pogrdno ime i ništa više. Počele su padati bombe na tvoju otadžbinu dok si ti oplakivao sebe kroz vekove nudeći se za metu. Poražen do kolena klicao si pobedi dok se račun uvećavao. Danas kada račun stoji na stolu ti si se sakrio.

Jedan sto, jedan račun i prisutni koji zbijeni u jednu gomilu šapuću bežeći od istinitih pitanja da ne bi dobili istinite odgovore. Poneko izbaci neku parolu hrabreći sebe kroz druge tek toliko da se potvrdi tišina koja je nastala. Najglasniji do tada su se posakrivali po uglovima i iznenada oboleli od amnezije. Nariču nad svojom sudbinom kao da je račun kazna a ne ponuđena ruka stvarnosti, gotovo ničim zaslužena. Bliži se čas kada će biti kasno čak i za odgovornost a nakon toga nema ništa. Baš ništa.

Bob Lebowski

facebook comments:

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *