Ryunosuke Akutagawa

Ryunosuke Akutagawa

Postoji nekoliko pisaca kojima se vraćam i čija dela ponovo sa posvećenošću čitam. Jedan od njih je i Ryunosuke Akutagawa, japanski pisac sa početka prošlog veka čiji život je prerano završen samoubistvom u trideset i petoj godini.

Pripovetke od Ryunosuke Akutagawe me oduševljavaju uvek iznova svojom sugestivnošću pripovedanja i nadasve lepotom rečenice koja nije sa ovoga sveta. Ona je reka koja će vas odneti do mesta koja nikada niste videli ni čuli a onda će vas ponovo vratiti na obalu i ostaviti vas zbunjenog onim što ste ste proživeli.

Njegova rečenica me fascinira i brzinom kojom prebacuje u svet gde mogu dodirnuti  trešnjin cvet, obući se u raskošna kimona oslikana vekovima, osetiti mirise čajeva koji se prostiru iz nežne jednostavnosti oslikanih čajnika, čuti zvukove cvrčaka u letnjem sumraku, ući u mračne delove psihe njenih junaka kao da prisustvujem autopsiji života, osetiti najtananije treptaje duša likova koje opisuje i zaboraviti na svet oko sebe.

Priče kroz koje  Akutagawa vodi čitaoca ostavljaju bez reči iako je pisac distanciran i često nevidljiv a pripovedanje pušta uglavnom sporednim likovima, poput Sokrata  kada svoje misli pripisuje drugima praveći se nevešt i kako on sa tim nema baš ništa već samo prenosi lepotu kao nešto samorazumljivo.

Lepota njegovih do savršenstva ispoliranih rečenica očarava  na takav način da dozvoljava piscu da bešumno ubaci grotesku, apsurd, najfiniju satiru, društvenu kritiku u koju je filigranski utkana ironija, istančani humor paradoksa, poetiku dostojnu najvećih pesnika, precizno mapirano područije između imaginacije i stvarnost i psihologiju likova koji oživljavaju pred našim očima. Njegova rečenica je kao precizni strpljivi vez gde nema niti jedne suvišne ili pogrešne reči i ništa joj se ne može dodati niti oduzeti a da se pritom ne poremeti ustrojstvo njene snage i lepote. Ovde nije reč o savršenstvu već je reč o jednom posebnom i izuzetnom individualnom pogledu na umetnost i život koji se ne može porediti ni sa čim pre ni posle njega.

Neke od pripovedaka su ne završene što budi maštu i daje im posebnu draž  kao što je naprime Džašumon. Oba protivnika u pripovetci su toliko vešto i sugestivno opisana da je bilo nemoguće završiti pripovetku a ne umanjiti njenu vrednost time što će opisati njihov sukob i odlučiti se za pobedu jednog ili drugog a isti utisak bi bio i prilkom neodlučnog ishoda. Zato je pripovetka ostala nezavršena kao jedino moguće rešenje, mada sam se uvek pitao kako se držao Vakatomo Sam kada se suprostavio strašnom Mari propovedniku koga je pratila sila Nebeskokg  Kralja. To je i poenta. Da se večno pitamo. Kao i sam život. Prave priče nemaju kraj one su samo dobre. One nas ispituju poput Sokrata, nebili iz nas porodile misli i izvukle ono najbolje, ono zbog čega zalužujemo da se nazovemo ljudima.

Ryunosuke Akutagawa je čitanje pretvorio u čin posvećnosti lepoti.

Bob Lebowski

 

Author: Bob Lebowski

facebook comments:

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *