June 20, 2021

facebook comments:

2 thoughts on “Pitanje – moj odgovor

  1. Smatram da je ovde ipak reč o moralnom stavu i, u vezi s tim, želim kažem sledeće.
    Zločin ne može da se čini u tuđe ime. Čak i kada ima ideološku osnovu ili učinilac izjavi da to radi za dobro svog naroda ili zbog zločina koji su drugi učinili nad njegovim narodom.
    Kao pripadnici naroda čiji su sunarodnici počinili genocid, mi možemo i treba da osecamo snazan stid i sažaljenje nad nevinim žrtvama. Medjutim, ukoliko ni sa čim nismo uticali na taj strašan zločin (makar nečinjenjem ili pasivnim slaganjem), ne treba da osecamo krivicu, jer, jednostavno, nismo krivi.
    Osim pogrešnog moralnog stava, prihvatanje krivice za zločin onih koji su taj zločin “činili u naše ime” u osnovi predstavlja prihvatanje nacionalističke ideje o naciji kao organskom jedinstvu.
    S druge strane, mi kao pripadnici hriscanske civilizacije možemo doziveti univerzalno, egzistencijalno osećanje krivice zbog tako užasnih zločina poput genocida, ali je prirodno da se taj doživljaj odnosi i na žrtve drugih genocida, imajući u vidu da je ova pojava istorijska norma. Napominjem da mi nije namera da prethodnom rečenicom na bilo koji način relativizujem genocid koji su učinilii pripadnici srpskog naroda.
    Stav da ne treba prihvatiti krivicu važi i u slučaju legalnih predstavnika naroda koji su učiniocima genocida pružali finansijsku i logističku pomoć, a za koje je Medjunarodni sud utvrdio da su krivi što nisu sprecili genocid. Kao gradjanin koji se stidi svoje države koja je doprinela genocidu i koji smatra da većina gradjana još nije prihvatila tu istinu, ja ne mogu, niti želim da se osećam krivim zbog zločina koji su učinili udruženi pojedinci na vlasti. Za njih nisam glasao, niti sam mogao da ih sprečim da podržavaju genocid.
    Pre nekoliko dana, citao sam u novinama o užasnom mučenju i ubistvu jednog decaka koje je izvršila njegova porodica. Kada sam došao do detalja da je njegov očuh uz pretnje od dečaka tražio da ga sluša, a decak prosaptao “Slušaću”, pri čemu se decakova majka okrenula na drugu stranu kreveta, prestao sam čitam tu vest. Paradigma i težina tog zločina ravna je svim zlocinima i genocidima koji su ikada počinjeni. O tome, izmedju ostalog, govori i hrišćanin Dostojevski kroz Ivana Karamazova. To je ta duboka, sveprozimajuca iskonska krivica koja se neki put javlja kao krik.
    Naša ljudskost određuje se i nacinom artikulacije ovakvih “krikova”.
    S poštovanjem,
    Dag kolarevic

    1. Dag, hvala na čitanju i komentaru. U mom tekstu nije reč o krivici već o odgovornosti. Nigde u tekstu ne spominjem krivicu. Mislim da postoje tri vrste odgovornosti, onako kako ih je definisao Srđa Popović: Politička – ona je pojedninaůna i оdnosi se na političke predstavnike jedne zajednioce koja je organizovala zločine; Izvršna ona je – pojedninačna odnosi se na posredne i neposredne izvršioce zločine; i poslednja Društveno-istorijska koja je kolektivna. On je to objsnio kroz primer da ako se radujemo uspesima sportista, kao predstavnicima države, onda moramo da imamo i neki odnos u tom smislu i o zločinima koji su učinili neki naši politički, vojni i drugi predstavnici
      Kada kažem kolektivna ne mislim pri tome na nekakvu mogućnost zamišljanja koherentne krivice neke određene grupe pošto je to uvek apstraktno. Ne verujem nacionalni kolektiv kao nekakvu supstancu koja nas sve vezuje i slično. Mislim na nesto drugo. Ako ja kao pojedinac mogu da shvatim i artikulisem šta su to politički predstavnici države učinili da do zločina dođe, ako mogu da shvatim kako su to državni mehanizmi funkcionisali u činjenju zla, ako mi je potpuno jasno da su pare koje su dobijali od poreza koji sam plaćao odlazile na zločin, ako pretpostavim da sam mogao nešto više da učinim da se to spreči, ako sam na razne druge načine bio deo te društvene zajednice, ako sam participirao u neki njenim drugim aspektima i ako sam svestan da je neko, uz pomoć svega prethodnog, izgubio život ja zaista mogu da osetim deo svoje lične odgovornosti ma koliko bio mali. Dakle, nije reč o kolektivnoj odgovornosti nacije kao nekakvog jedinstvenog bića već individualna svest o sopstvenom delu odgovornosti kao i pojedinačnoj odgovornosti i krivici neposrednih počinilaca i političkih nalogodavaca. Kolektivna odgovornost nastaje ako, od nas deset, svi ili većina imamo sličan odnos prema tim strašnim događajima. Samo na taj način verujem u kolektivnu odgovornost ako je ona u opšte može nešto i da znači. Za ovo se može reći da je moralni stav ali ono o čemu sam pisao u tekstu nema tu vrstu artikulacije. Reč je o osećanju koje nije moguće reprodukovati. Isto tako ne mislim da je krivica nužna za osećanje odogovornosti. Nisam kriv za zločine ali ipak osećam odgovornost iz gore navedenih razloga.
      Ovakvi razgovori služe da pokušamo doći do odgovora o događajima koji su se desili u vreme naših života i zahvalan sam ti na tome kao i na čitanju. Ipak prava vrednost ovoga ne leži u davanju odgovora već u pitanju koje smo postavili i u načinu na koji smo ga postavili.

      Bob Lebowski

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *